Када један народ изгуби критеријуме и поверује како је све туђе и боље, добије елиту какву заслужује. А када се медији усуде да блуднице, наркомане, старлете и распале забављаче проглашавају за „глас разума“, онда више није реч о кризи морала, него о организованом, систематском плану друштвене деградације. И онда долазимо до момента где видимо да оно што је некад било друштвена маргина, данас се продаје као узор.
У време када је част имала на значају, глумци и певаљке нису смели ни да приђу олтару. Добро је позната историјска чињеница да су се глумци сахрањивали ван црквених гробаља, певаљке сматране прљавим, сумњивим, често хапшеним због проституције. Биле су то жене које су више живеле од изнајмљивања тела, него од свог гласа. Глумци су и дан данас познати као боеми, алкохоличари, наркомани, често и уметничка сиротиња са микрофоном у руци.
Данас нам, не само прозападни медији, већ сви мејнстрим медији, све ради тиража и читаности, са све агендом да се народ преваспита, сервирају ту исту булументу као некакву„елиту“. Једни их представљају као елиту и синоним за успех, а други, покваренији, пратећи ту линију, потурају и као политичку, моралну, интелектуалну – чак и као потенцијалне народне вође.
Па тако, Нова С, која не пропушта прилику да напљује све што има мирис домаћег, српског, традиционалног, излази са насловима да би неки певачи требало да постану министри. Људи који су живот провели по бинама, јавним кућама, више пијани него трезни – сада би по њима требало да воде државу, да одлучују о здравству, школском систему, у име целе нације.
Особе које су већ деценијама познате као синоними за дрогу, насиље, јавне свађе, снимање порнографских спотова, заслужни за пропаганду и релативизацију сваке врсте јавног неморала. Особе које нису у стању да изговоре једну правилну реченицу без псовке. И изгледа да је довољно само то да имају милион пратилаца. Јер, како је то на западу, мора бити и код нас? За западне агенде, довољно је да будеш медијски манипулисан, освајаш скандалима, голотињом, што морбидније то боље и лакше за наметање нових „нормалности“.
Глумци? Пола њих би у нормалној држави, да таква постоји, било на одвикавању. Али не, у оваквом друштву они су савест и гласноговорници друштва. Зову се у емисије као „интелектуалци“. Они се питају за политичке ставове, за здравствени систем, за црквене празнике. Глумци одлучују да ли треба сменити патријарха јер није подржао њихову политичку опцију. Читав живот су глумили, и то је једина ствар у којој су успели. Али сада глуме да су мисаони људи и одлучују о будућности Српске православне цркве. Они ће нас, кажу, ослободити од „режима“. Они, који нису у стању да ослободе ни себе од чаша вискија и прашка у ноздрвама.
А ријалити учесници? Њих више нико ни не мора да глуми. Они су већ елита. Експерти. Они се позивају на трибине, они дају своје мишљење које студенти слушају и аплаудирају. Њима се даје простор у ударним терминима. А ко се усуди да каже да је цар го , добије етикету мрачњака, конзервативца, затуцаног.
Ово није више ни културна контаминација. Ово је свесна, планска замена вредности. Извесна „елита“ која се годинама школује у Лондонима и Бриселима, враћа се са задатком, да разори сваку представу о томе шта је нормално. А шта боље служи тој сврси него да народу под нос гураш простаке, развратнике и наркомане као ауторитет?
И не ради се овде о уметности. Ради се о пропаганди. Ради се о систему у коме се свако ко још има образ, вера и национални осећај мора уклонити или исмевати. А на његово место довести неког ко ће причати о љубави и толеранцији, док у исто време снима полупорнографске спотове, дели савете о родној равноправности и псује све што је традиционално.
И то је та борба коју водимо, не политичка, већ цивилизацијска. Да ли ће нам деца читати Достојевског или гледати ријалити. Да ли ће нас у Скупштини представљати професори, лекари, домаћини, српски сељаци, честити људи, или они који су јавно признали да су пет година живели од „спонзорства“.
Ако не престанемо да аплаудирамо забављачима, једног дана ћемо схватити да смо се смејали док су нам крали достојанство. Само што ће тада већ бити касно.
Аутор: Милутин Недељковић / Васељенска
Извор. Васељенска
Хајдук, још увек лидер на табели, који то бити неће када две добијене утакмице и званично буду регистроване службеним поразима Дивошана, али у сваком случају екипа с највише освојених бодова на терену, оправдала је улогу фаворита на северу Баната, иако је сусрет могао отићи у другом смеру да је, у шестом минуту, након слободног ударца Виоле, лопта завршила у мрежи уместо што је погодила пречку гостију. Двадесетак минута касније и Будаи је био близу поготка, али је његова лопта завршила на попречном оквиру.
Након тога Дивошани су преузели иницијативу и први пут озбиљно запретили пет минута пре одмора, али је голман Тасић једном руком спречио гол. Био је то увод у серију промашаја Хајдука у наставку. Као на траци ређали су се покушаји гостију од 50. до 66. минута, а готово сви ударци: Цвијића (двапут), Ђурића, Нађа и Золнајића завршавали су ван оквира, а једанпут се истакао и Тасић. 
Ипак, Дивошани су стигли до плена у финишу. Набачену лопту, у линији с другом стативом, дочекао је и до тада најбољи појединац гостију, ветеран Лазар Веселиновић (38) и потом поентирао у полупаду (насловна, издвојена слика).
