Povodom Dana grada, u organizaciji Kulturnog centra, a pod pokroviteljstvom lokalne samouprave, u subotu u 19 sati u Narodnom pozorištu grupa „Legende” odsviraće besplatan koncert za naše sugrađane.
Interesantno je da se dogodilo da u našem gradu ovaj sastav nastupa na svakih osam godina. Prethodni put 2016. za Dan žena. a pre toga 2008.
-To je interesantno, kaže Zoran Dašić Daša, vođa “Legendi”, ali mi nismo imali nameru da bude baš takav pravilan vremenski razmak. Jednostavno se tako desilo s obzirom da imamo mnogo nastupa širom sveta, tako da neke gradove nepravedno zaobiđemo. Ovaj kikindski koncert će biti prilika da se „iskupimo“ za toliku pauzu.
Podsetimo, prethodne kikindske nastupe „Legendi”, vokalno je obojio njihov sad već bivši pevač Ivan Milinković. Promena vokalnog soliste pre nekoliko godina se u audio obliku nije ni osetila, jer mladi Nikola Zekić ima skoro identičnu boju glasa kao Milinković, tako da „Legende“ nisu ni morale da „pomeraju“ harmonije, jer i stari repertoar mladi Zekić peva iz originalnog tonaliteta.
Nizom svirki ove godine nastavili su da praše ovdašnjim i svetskim binama. Postoje već 37 godina, a broj svirki u njihovoj karijeri premašuje cifru od 2.500 a napokon se u njihovom koncertnom kalendaru našla i Kikinda.
O karijeri, uticaju Bore Đorđevića i televizije na karijeru ovog benda, bivšem pevaču Ivanu Milinkoviću, koncertima i drugim segmentima karijere za naš “Komunu” govorio je osnivač, kompozitor, tekstopisac Zoran Dašić Daša.
„Legendama” je kumovala legenda, dakle, podsetimo se na priču da je ime vašoj grupi dao Bora Čorba.
– Mi smo i privatno bili kumovi. Ja sam jedno kratko vreme bio u „Ribljoj čorbi”, tamo osamdesetih godina i onda, pošto sam se zaposlio u Televiziji Beograd, jednostavno sam se opredelio za posao, a sviranje je bilo više kao neki hobi koji se neverovatno isplatio. Na kraju se ispostavilo da sam ja u stvari živeo od hobija, a plata mi je bila za komunalije (smeh). Niko to nije očekivao. Za dva meseca u kojima sam bio u „Čorbi“ sam presekao. Morao sam ili ovamo ili onamo i odlučio sam se za sigurnost. Bio sam kontra od onog Borinog „pekar. lekar apotekar“. Ja sam se odlučio da budem baš pekar, lekar, apotekar, a ne da budem roker, jer sam već pre toga mnogo godina svirao, ali je to bilo sve onako, ništa ozbiljno. Onda je Bora kao moj kum oko cele te priče debelo zalegao da mi pomogne i tako je počela priča o „Legendama”. Ja sam planirao da to bude meni onako, uz posao, vikendima.
Čini se da su „Legende” muzički pravac za sebe?
– Namerno smo odabrali ovu vrstu muzike koja je onako bila između – niti rok, niti narodnjaci. Da bude prijemčiva za mnoge ljude koji to vole da slušaju. Nisam očekivao sad neku ogromnu karijeru. Onda se ispostavilo da je posle nekoliko godina to preraslo u jednu stvarno veliku stvar. Kad pogledamo – šezdeset puta Sava centar, što je jedino još Balašević uspeo i niko drugi. Onda, preko 2.500 koncerata, ali zaista pravih koncerata širom sveta – Amerika, Kanada, Australija. To su sale gde je malo ko od naših ulazio, a kamoli održavao koncerte, bez potcenjivanja drugih koji rade kafane i slično, to je njihov izbor. Tako da je to preraslo u jednu lepu priču koju sam ja paralelno mogao da vodim uz televiziju. Trideset i sedam godina, koliko radimo, to je neočekivano i za mene da ćemo toliko dugo da trajemo, ali, eto, ispostavilo se da smo ostavili jedan dubok trag. To je činjenica koju tek sad vidim kad se malo okrenem unazad. Ko god šta mislio o nama, mi smo sigurno jedno veliko ime. To me ubeđuju i svi ovi čuveni naši menadžeri, da smo mi zaista jedna ogromna institucija koja je narasla.
Kad pogledate unazad, imate verovatno razloga za zadovoljstvo, a opstajete i u novim muzičkim okolnostima?
– Trenutna popularnost i aktuelnost zavise od mode i svega toga. Nove generacije su došle, ali mi i dalje imamo dosta nastupa. Vidim da publika to lepo prihvata i dan danas, a opet, ja sa svoje strane mogu da budem prezadovoljan, s obzirom da mnogi ne znaju, jer nisam to nigde isticao, ali da kažem: mi smo jedna od retkih pojava na estradi, ako tako mogu da kažem. Jer, ja sam redovni član Srpske akademije scenskih umetnosti, zatim Udruženja književnika, Udruženja kompozitora. Imam sve moguće nagrade koje postoje – za životno delo, pa dvostruku Estradnu nagradu Srbije, Zlatni beočug i još mnogo toga. Nisam očekivao da ću toliko da se ostvarim kao autor, kao pesnik i kompozitor. U ono vreme kad smo počinjali nisam ni razmišljao o tome. Tako da kad se osvrnem iza sebe, mogu da osetim jedno veliko zadovoljstvo. Malo sam očekivao, malo sam se nadao, a dobio sam i više od toga nego što sam očekivao.
Kad ste spomenuli televiziju, ona je bila neizbežna, jer bez medijske podrške vaš rad bi ostao manje zapažen.
– Kako da ne. Ja sam bio urednik u RTS-u do pre neku godinu. Sad sam u penziji, ali sigurno je da nam je to dosta pomoglo bez obzira na sve. Ja sam poznavao sve urednike iz svih medija, prvo profesionalno, ovako kao kolege, ali ne možeš na silu da guraš svoje ako to narod neće i ne prihvata – to ne ide. Mi smo imali tu sreću da nas publika prihvata, tako da mnogi i ne znaju da sam ja bio u medijima, uopšte u televiziji, jer nisam hteo da dolazi do sukoba interesa, da neko kaže: lako je njemu, on gura sebe. Čak sebe nismo ni stavljali, nego smo uvek puštali drugima da nas oni sami puste, ali popularnost je to zahtevala, da nas bude uvek.
Dakle, ukratko, smatrate da je iza „Legendi” velika i uspešna karijera, uprkos promeni pevača Ivana i drugim personalnim promenama?
– Kad se okrenem unazad osećam jedno veliko zadovoljstvo. Mislim da smo uradili dobru i veliku stvar, jedino što mi je žao u ovom trenutku je što je došlo do tih promena, jer jednostavno ne volim kad se pokvari priča. Mi smo bukvalno doživeli jednu bajku o kojoj niko nije ni sanjao da može da se desi, jer smo dostigli visoke domete i uspeha i nastupa. I onda jednostavno, kad neko tako ode, meni dođe žao. Nemam nikakve ljutnje, čak ako već pričamo o njemu, nikakve svađe nije bilo, daleko od toga. Jednostavno nek radi svoj posao, a mislim da je to lošije i za njega i za nas.
N. Savić
U ženskoj ekipnoj konkurenciji dobile su ga kuglašice Kike 0230, u muškoj rukometaši MRK Kikinde, potom pojedinci Teodora Stančić, plivačica Velike Kikinde i rukometaš MRK Kikinde Luka Panić, a u konkurenciji sportista invalida Eržebet Budai (Sportsko društvo invalida Kikinda) i Dragiša Brandić (Odbojkaški klub invalida Feniks). Najperspektivniji su karatistkinja Feniksa Nina Stojnić i plivač Velike Kikinde Matija Tornjanski, a najorganizovaniji je kolektiv Košarkaški klub Velika Kikinda.
Uručena su i priznanja za dugogodišnji trenerski rad, dobili su ga: Jožef Sili (karate), Dragiša Todorović (kik boks), Slobodan Bokanić, Dragan Markovljev, Ljiljana Rajkov (svi plivanje), Vladimir Toševski (stoni tenis), Milan Radosavčev (odbojka), Saša Pilipović (košarka), Ilija Grubor (fudbal), Dragan Grbić (streljaštvo) i Stojče Đorđevski (gimnastika). Bokanić, Toševski i Grubor nisu bili prisutni, a priznanja su uručivali: Bogdan, Čudanov, Jasmina Juras, predsednica Saveza sportova Vojvodine i Saša Salijević, službenik Saveza sportova Srbije.
– Nagradu nisam očekivala, ali ovo mi je sada podstrek da još više treniram nego u prethodnih 10 godina i da svoj klub i grad predstavim u još lepšem svetlu i na domaćim i na evropskim nadmetanjima – rekla je šesnaestogodišnja Stančić.
Prošle školske godine Andrej je osvojio prvo mesto na Državnom takmičenju i bio pozvan na Srpsku informatičku olimpijadu. Zahvaljujući ovom uspehu, dobitnik je nagrade koju dodeljuje Pokrajinska vlada za vrhunske rezultate na takmičenjima. Nagrade – diplome i novčani iznosi, dodeljeni su, u svečanoj sali Pokrajinske vlade, 20. decembra, Andreju i njegovom mentoru, profesoru Snežani Zamurović.
– Ove godine imali smo devet izložbi. Najatraktivnija je postavka o Dištriktu koja je i poslednja otvorena, a u godinu smo ušli sa izložbom o Đoki Radaku. Veoma uspešne i posećene bile su i izložbe Doma vojske i Prirodnjačkog muzeja. Zabeležili smo 27 hiljada posetilaca, od toga 3.800 posetilaca Suvače, što je naš standard – kaže direktorica, Lidija Milašinović.
Uz programe za širu javnost, Muzej je bio domaćin dve stručne konferencije: Nacionalnog komiteta i regionalne konferencije jugoistočne Evrope ICOM-a (Međunarodnog saveta muzeja).
Za projekat sa Centrom za pružanje usluga socijalne zaštite, „Našom kućom“, Ministarstvo kulture je opredelilo 167.000 dinara, a za sanaciju depoa i njegovo opremanje – 3,5 miliona. Za arheološka iskopavanja u Mokrinu dobijeno je milion dinara.
Od resornog Pokrajinskog sekretarijata po konkursu je opredeljeno 800.000 dinara za konzerviranje i restauraciju banatskih ikona, zatim 300.000 za rekonstrukciju Suvače – obnavljanje zidova od blatnog maltera, i 550.000 za izložbu posvećenu jubileju – dva i po veka od osnivanja Velikokikindskog privilegovanog dištrikta, za koju je i Ministarstvo opredelilo 1,2 miliona. Ukupno je, kaže direktorica, po konkursima, u 2024. godini, stiglo 7.517.000, uz učešće sopstvenih sredstava, koje je obavezujuće. Po konkursima je dobijeno dva puta više sredstava od visine budžeta ove ustanove za programe.
– Ponosni smo na projekte koje smo do sada realizovali – kaže direktorica Milašinović. – Jedan od njih, banatske ikone, posetiocima će biti dostupne već za mesec dana. Uz to, muzejski depo, prostor nekadašnjeg zatvora, rekonstruisali smo tako da, što je više moguće, zadržimo njegov autentičan izgled. To je prostor međusprata u kojem su bile ćelije. Sačuvana su originalna vrata i podovi, intervencije su bile minimalne. Muzej se u ovaj prostor uselio u drugoj polovini sedamdesetih godina i jedno vreme funkcionisao paralelno sa zatvorom u kojem su se tada već služile samo kazne za manje prekršaje – do 30 i 60 dana. Još uvek se vide urezani inicijali, imena zatvorenika, ali i iscrtane „mice“ na podovima koje su zatvorenici igrali, kao i alka u zidu. Šteta je što nisu sačuvane sve peći koje je Muzej, po useljenju, odneo iz zatvora.
Kako je ovaj deo zgrade Kurije većini javnosti potpuno nepoznat, u Muzeju se nadaju da će, naredne godine, dobiti sredstva po projektu obnove još jednog dela zatvora i njegovog osposobljavanja za depo i tada će, najavljuju, u jednom kratkom periodu, taj deo Muzeja biti dostupan posetiocima koji će moći da vide kako se, u metalnim ormanima čuvaju najosetljiviji eksponati – mape i oružja.
U Muzeju godine, jasno je svima koji su ga posetili, ne spavaju na lovorikama. Zahvaljujući stručnom i kreativnom timu stalno se ostvaruju zanimljivi programi, mnogo se radi sa najmlađima, i istorija se, na zanimljiv način, približava i upoznaje, kako bi se više naučilo iz nje.
Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je, usled korišćenja pirotehnike, od 2021. do 2023. godine, povređeno 50 osoba, od toga četrnaestoro dece i 12 maloletnika. Podsećaju, takođe, da je njeno korišćenje nedozvoljeno u blizini zdravstvenih i socijalnih ustanova, mesta gde može doći do većeg požara ili veće materijalne štete, odnosno tamo gde se skladište lako zapaljive ili eksplozivne materije.
Kada već nisu zabranjene, i ovaj apel može da se završi samo molbom da se petarde i druga pirotehnika kupuju u ovlašćenoj prodavnici, koriste na otvorenom i nikako u blizini dece, životinja, stambenih objekata, zapaljivih materija. I podsećanjem da nije tačno da se nesreće dešavaju samo drugima. Veoma lako mogu da se dogode svakome ko nije osvestio moguće opasnosti slavlja sa pucanjem. I veoma često mogu da ugroze i zdravlje i živote drugih ljudi i životinja. Slavlje bez pucanja još uvek je slavlje. Ali odgovorno.
