Поводом Дана града, у организацији Културног центра, а под покровитељством локалне самоуправе, у суботу у 19 сати у Народном позоришту група „Легенде” одсвираће бесплатан концерт за наше суграђане.
Интересантно је да се догодило да у нашем граду овај састав наступа на сваких осам година. Претходни пут 2016. за Дан жена. а пре тога 2008.
-Tо је интересантно, каже Зоран Дашић Даша, вођа “Легенди”, али ми нисмо имали намеру да буде баш такав правилан временски размак. Једноставно се тако десило с обзиром да имамо много наступа широм света, тако да неке градове неправедно заобиђемо. Овај кикиндски концерт ће бити прилика да се „искупимо“ за толику паузу.
Подсетимо, претходне кикиндске наступе „Легенди”, вокално је обојио њихов сад већ бивши певач Иван Милинковић. Промена вокалног солисте пре неколико година се у аудио облику није ни осетила, јер млади Никола Зекић има скоро идентичну боју гласа као Милинковић, тако да „Легенде“ нису ни морале да „померају“ хармоније, јер и стари репертоар млади Зекић пева из оригиналног тоналитета.
Низом свирки ове године наставили су да праше овдашњим и светским бинама. Постоје већ 37 година, а број свирки у њиховој каријери премашује цифру од 2.500 а напокон се у њиховом концертном календару нашла и Кикинда.
О каријери, утицају Боре Ђорђевића и телевизије на каријеру овог бенда, бившем певачу Ивану Милинковићу, концертима и другим сегментима каријере за наш “Комуну” говорио је оснивач, композитор, текстописац Зоран Дашић Даша.
„Легендама” је кумовала легенда, дакле, подсетимо се на причу да је име вашој групи дао Бора Чорба.
– Ми смо и приватно били кумови. Ја сам једно кратко време био у „Рибљој чорби”, тамо осамдесетих година и онда, пошто сам се запослио у Телевизији Београд, једноставно сам се определио за посао, а свирање је било више као неки хоби који се невероватно исплатио. На крају се испоставило да сам ја у ствари живео од хобија, а плата ми је била за комуналије (смех). Нико то није очекивао. За два месеца у којима сам био у „Чорби“ сам пресекао. Морао сам или овамо или онамо и одлучио сам се за сигурност. Био сам контра од оног Бориног „пекар. лекар апотекар“. Ја сам се одлучио да будем баш пекар, лекар, апотекар, а не да будем рокер, јер сам већ пре тога много година свирао, али је то било све онако, ништа озбиљно. Онда је Бора као мој кум око целе те приче дебело залегао да ми помогне и тако је почела прича о „Легендама”. Ја сам планирао да то буде мени онако, уз посао, викендима.
Чини се да су „Легенде” музички правац за себе?
– Намерно смо одабрали ову врсту музике која је онако била између – нити рок, нити народњаци. Да буде пријемчива за многе људе који то воле да слушају. Нисам очекивао сад неку огромну каријеру. Онда се испоставило да је после неколико година то прерасло у једну стварно велику ствар. Кад погледамо – шездесет пута Сава центар, што је једино још Балашевић успео и нико други. Онда, преко 2.500 концерата, али заиста правих концерата широм света – Америка, Канада, Аустралија. То су сале где је мало ко од наших улазио, а камоли одржавао концерте, без потцењивања других који раде кафане и слично, то је њихов избор. Тако да је то прерасло у једну лепу причу коју сам ја паралелно могао да водим уз телевизију. Тридесет и седам година, колико радимо, то је неочекивано и за мене да ћемо толико дуго да трајемо, али, ето, испоставило се да смо оставили један дубок траг. То је чињеница коју тек сад видим кад се мало окренем уназад. Ко год шта мислио о нама, ми смо сигурно једно велико име. То ме убеђују и сви ови чувени наши менаџери, да смо ми заиста једна огромна институција која је нарасла.
Кад погледате уназад, имате вероватно разлога за задовољство, а опстајете и у новим музичким околностима?
– Тренутна популарност и актуелност зависе од моде и свега тога. Нове генерације су дошле, али ми и даље имамо доста наступа. Видим да публика то лепо прихвата и дан данас, а опет, ја са своје стране могу да будем презадовољан, с обзиром да многи не знају, јер нисам то нигде истицао, али да кажем: ми смо једна од ретких појава на естради, ако тако могу да кажем. Јер, ја сам редовни члан Српске академије сценских уметности, затим Удружења књижевника, Удружења композитора. Имам све могуће награде које постоје – за животно дело, па двоструку Естрадну награду Србије, Златни беочуг и још много тога. Нисам очекивао да ћу толико да се остварим као аутор, као песник и композитор. У оно време кад смо почињали нисам ни размишљао о томе. Тако да кад се осврнем иза себе, могу да осетим једно велико задовољство. Мало сам очекивао, мало сам се надао, а добио сам и више од тога него што сам очекивао.
Кад сте споменули телевизију, она је била неизбежна, јер без медијске подршке ваш рад би остао мање запажен.
– Како да не. Ја сам био уредник у РТС-у до пре неку годину. Сад сам у пензији, али сигурно је да нам је то доста помогло без обзира на све. Ја сам познавао све уреднике из свих медија, прво професионално, овако као колеге, али не можеш на силу да гураш своје ако то народ неће и не прихвата – то не иде. Ми смо имали ту срећу да нас публика прихвата, тако да многи и не знају да сам ја био у медијима, уопште у телевизији, јер нисам хтео да долази до сукоба интереса, да неко каже: лако је њему, он гура себе. Чак себе нисмо ни стављали, него смо увек пуштали другима да нас они сами пусте, али популарност је то захтевала, да нас буде увек.
Дакле, укратко, сматрате да је иза „Легенди” велика и успешна каријера, упркос промени певача Ивана и другим персоналним променама?
– Кад се окренем уназад осећам једно велико задовољство. Мислим да смо урадили добру и велику ствар, једино што ми је жао у овом тренутку је што је дошло до тих промена, јер једноставно не волим кад се поквари прича. Ми смо буквално доживели једну бајку о којој нико није ни сањао да може да се деси, јер смо достигли високе домете и успеха и наступа. И онда једноставно, кад неко тако оде, мени дође жао. Немам никакве љутње, чак ако већ причамо о њему, никакве свађе није било, далеко од тога. Једноставно нек ради свој посао, а мислим да је то лошије и за њега и за нас.
Н. Савић
У женској екипној конкуренцији добиле су га куглашице Кике 0230, у мушкој рукометаши МРК Кикинде, потом појединци Теодора Станчић, пливачица Велике Кикинде и рукометаш МРК Кикинде Лука Панић, а у конкуренцији спортиста инвалида Ержебет Будаи (Спортско друштво инвалида Кикинда) и Драгиша Брандић (Одбојкашки клуб инвалида Феникс). Најперспективнији су каратисткиња Феникса Нина Стојнић и пливач Велике Кикинде Матија Торњански, а најорганизованији је колектив Кошаркашки клуб Велика Кикинда.
Уручена су и признања за дугогодишњи тренерски рад, добили су га: Јожеф Сили (карате), Драгиша Тодоровић (кик бокс), Слободан Боканић, Драган Марковљев, Љиљана Рајков (сви пливање), Владимир Тошевски (стони тенис), Милан Радосавчев (одбојка), Саша Пилиповић (кошарка), Илија Грубор (фудбал), Драган Грбић (стрељаштво) и Стојче Ђорђевски (гимнастика). Боканић, Тошевски и Грубор нису били присутни, а признања су уручивали: Богдан, Чуданов, Јасмина Јурас, председница Савеза спортова Војводине и Саша Салијевић, службеник Савеза спортова Србије.
– Награду нисам очекивала, али ово ми је сада подстрек да још више тренирам него у претходних 10 година и да свој клуб и град представим у још лепшем светлу и на домаћим и на европским надметањима – рекла је шеснаестогодишња Станчић.
Прошле школске године Андреј је освојио прво место на Државном такмичењу и био позван на Српску информатичку олимпијаду. Захваљујући овом успеху, добитник је награде коју додељује Покрајинска влада за врхунске резултате на такмичењима. Награде – дипломе и новчани износи, додељени су, у свечаној сали Покрајинске владе, 20. децембра, Андреју и његовом ментору, професору Снежани Замуровић.
– Ове године имали смо девет изложби. Најатрактивнија је поставка о Диштрикту која је и последња отворена, а у годину смо ушли са изложбом о Ђоки Радаку. Веома успешне и посећене биле су и изложбе Дома војске и Природњачког музеја. Забележили смо 27 хиљада посетилаца, од тога 3.800 посетилаца Суваче, што је наш стандард – каже директорица, Лидија Милашиновић.
Уз програме за ширу јавност, Музеј је био домаћин две стручне конференције: Националног комитета и регионалне конференције југоисточне Европе ICOM-а (Међународног савета музеја).
За пројекат са Центром за пружање услуга социјалне заштите, „Нашом кућом“, Министарство културе је определило 167.000 динара, а за санацију депоа и његово опремање – 3,5 милиона. За археолошка ископавања у Мокрину добијено је милион динара.
Од ресорног Покрајинског секретаријата по конкурсу је опредељено 800.000 динара за конзервирање и рестаурацију банатских икона, затим 300.000 за реконструкцију Суваче – обнављање зидова од блатног малтера, и 550.000 за изложбу посвећену јубилеју – два и по века од оснивања Великокикиндског привилегованог диштрикта, за коју је и Министарство определило 1,2 милиона. Укупно је, каже директорица, по конкурсима, у 2024. години, стигло 7.517.000, уз учешће сопствених средстава, које је обавезујуће. По конкурсима је добијено два пута више средстава од висине буџета ове установе за програме.
– Поносни смо на пројекте које смо до сада реализовали – каже директорица Милашиновић. – Један од њих, банатске иконе, посетиоцима ће бити доступне већ за месец дана. Уз то, музејски депо, простор некадашњег затвора, реконструисали смо тако да, што је више могуће, задржимо његов аутентичан изглед. То је простор међуспрата у којем су биле ћелије. Сачувана су оригинална врата и подови, интервенције су биле минималне. Музеј се у овај простор уселио у другој половини седамдесетих година и једно време функционисао паралелно са затвором у којем су се тада већ служиле само казне за мање прекршаје – до 30 и 60 дана. Још увек се виде урезани иницијали, имена затвореника, али и исцртане „мице“ на подовима које су затвореници играли, као и алка у зиду. Штета је што нису сачуване све пећи које је Музеј, по усељењу, однео из затвора.
Како је овај део зграде Курије већини јавности потпуно непознат, у Музеју се надају да ће, наредне године, добити средства по пројекту обнове још једног дела затвора и његовог оспособљавања за депо и тада ће, најављују, у једном кратком периоду, тај део Музеја бити доступан посетиоцима који ће моћи да виде како се, у металним орманима чувају најосетљивији експонати – мапе и оружја.
У Музеју године, јасно је свима који су га посетили, не спавају на ловорикама. Захваљујући стручном и креативном тиму стално се остварују занимљиви програми, много се ради са најмлађима, и историја се, на занимљив начин, приближава и упознаје, како би се више научило из ње.
Министарство унутрашњих послова саопштило је да је, услед коришћења пиротехнике, од 2021. до 2023. године, повређено 50 особа, од тога четрнаесторо деце и 12 малолетника. Подсећају, такође, да је њено коришћење недозвољено у близини здравствених и социјалних установа, места где може доћи до већег пожара или веће материјалне штете, односно тамо где се складиште лако запаљиве или експлозивне материје.
Када већ нису забрањене, и овај апел може да се заврши само молбом да се петарде и друга пиротехника купују у овлашћеној продавници, користе на отвореном и никако у близини деце, животиња, стамбених објеката, запаљивих материја. И подсећањем да није тачно да се несреће дешавају само другима. Веома лако могу да се догоде свакоме ко није освестио могуће опасности славља са пуцањем. И веома често могу да угрозе и здравље и животе других људи и животиња. Славље без пуцања још увек је славље. Али одговорно.
