Монтх: Ф 2024

Ове стихове из наслова написаће млади песник, док покушава да се избори са узнапредовалом болешћу. Нада у оздрављење није га напуштала

Осамнаестогодишња Милојка Малетић вратила се из Новог Сада, по завршетку Више девојачке школе. Кућу ове црномањасте лепотице из добростојеће породице обилазе просци. Те 1920. године Ченеј има око 3.000 душа од којих су половина Срби, а половина Немци. Исти је то онај Ченеј у који је  Стеван Сремац довео два завађена попа, Ћиру и Спиру, приликом њиховог путовања владици у Темишвар.

Долазак младог и лепог учитеља Душана у мало место на обали старог Бегеја не пролази незапажено. Ченеј је за њега само привремено решење, чезне за Београдом у ком је као ванредни студент уписао Филозофски факултет и сарађивао са више књижевних часописа. У беди неусловних изнајмљених соба, грозничаво је писао стихове, покушавајући да се прехрани радећи као писар у адвокатској канцеларији. Његов књижевни таленат није био непримећен, али је млади песник остао скрајнут од утицајних литерарних кругова, никако не успевајући да објави збирку поезије.

Док машта за животом у великом граду, у Ченеју за њега свуда празнина и досада. Дани су тешки и дуги. И за Душаново крхко здравље, више би одговарало неко место у брдима, са чистијим ваздухом. Из рата се вратио са маларијом и болесним плућима.

Од три дугачка сокака у селу удаљеном петнаестак километара од Жомбоља, према Темишвару, главни је био калдрмисан и водио је на железничку станицу. Уз ту главну улицу паралелно је била српска улица на чијем се крају налазио и парохијски дом, српска црква и школа. Од школе до краја села није било ни две стотине метара, а свуда уоколо „непрегледна равница, испресецана многобројним путевима прашине лети, а у пролеће и у јесен претварана у блато”.

Девојачка разонода у Ченеју у то доба било је стајање на прозору, причаће касније Милојка о дану када је упознала свог будућег супруга. Једног поподнева, са сестром од тетке, гледала је низ шор, кад ето ти новог учитеља.

-Сестра га је познавала из Кикинде и Душан стаде изненађен сусретом. Поздравили смо се и упознали преко прозора. Рече да је чуо за мене, иако је свега четири дана у селу. И ја знам за вас, не остадох му дужна, читала сам ваше стихове у „Књижевном југу”- присећала се касније Милојка.

Висока осамнаестогодишњакиња, лепих и правилних црта лица, црних очију и тамне косе убрзо ће одушевити двадесетогодишњег учитеља Душана.

Најпре је из досаде пожелео да се нашали са Милојкиним удварачима, међу којима је био и његов колега, учитељ Влајнић, али се и сам у Милојку убрзо заљубио.

-Седим у соби и везем. Одужило се пре подне. Онда кроз отворен прозор чујем из далека- ке..ке..ке. То ђаци са љубимруке поздрављају учитеља. Ја се сва сметем. Душан се значи приближава нашој кући-причала је Милојка.

Женидба Душана Васиљева дошла је некако изненада и за његове нај­­ближе другове, можда и за њега самог. Просидба је уследила на Духове, а венчање 22. јула 1920.

„Те две најлепше небеске звезде, то су очи моје жене“- писаће песник. Милојка је за њега „скроз идеална, наивна и нежна”.

Душанова одлука о женидби, међутим, разљутила је његовог пријатеља и побратима Игнијића који га на чак тридесет седам страница малог формата кори, називајући овај поступак „пирамидалном глупошћу”. Сматрао је да Душан време у Ченеју треба да искористи за књижевни рад, рад са омладином и спремање испита, како би се вратио у Београд, својим плановима и амбицијама. Песник је, чинило му се, напокон постигао срећу за којом је жудео:

„Можеш ми веровати да сам ти друг добар и веран, и ја ти не желим ни са длаком већу срећу при женидби, него што сам је ја у Милојки нашао”, писао му је Васиљев.

Младенци се усељавају у школски стан. Тај период у Ченеју је, по свему судећи, био најведрији у његовом животу.

-Душан  ми је читао своје песме, а ја сам му била први критичар. Обично их је писао увече. После би сео крај мене на постељу и читао ми их. У то време, и ја сам писала песме, али сам после све бацила у ватру, јер Душанове су биле неупоредиво стварније и снажније- сведочила је Милојка о заједничком животу са песником.

Душан ради са ченејском омладином. Спрема позоришне комаде и доприноси оснивању омладинске читаонице. Његов рад у школи је оцењен повољно, књижевни рад напредује, сарадник је угледног часописа „Мисао”, материјално стање му се побољшава.

Стварност му ипак није још дуго наклоњена. Већ 1921. поново  униформа и пушка код далеког Кратова, на граници са Бугарском. Његова јединица била је појачање жандармерији са задатком да хвата бугарске комите. Такво служење војног рока није се много разликовало од ратног стања. Душаново већ нарушено здравље и болесна плућа тешко су могла да издрже војничке напоре. Молбе да се супруга Милојка постави за његовог заменика у школи, док је одсутан, нису уродиле плодом, иако га је на кратко замењивала у послу. Убрзо по повратку у Ченеј, уследио је опет војни позив, овога пута на вежбу у Панчеву.

-Непрекидна велика замарања учинила су да се болест јако погорша, те вежбу нисам могао издржати до краја- пише.

Након што је положио испит на Вишој педагошкој школи у Загребу, Душан одлази, за наставника Грађанске школе у Ковину. Убрзо по преузимању дужности, мораће на лекарске прегледе.

-Никада нећу заборавити наш растанак. Ноћ се већ давно била спустила, а ми никад да се растанемо. Добро смо знали да ћемо се после тешко виђати јер је румунска војска сваког часа требало да преузме власт у Ченеју. Наслућивали смо, да ће нас граница, можда, заувек раставити. Требало је да останем код својих родитеља у Ченеју, а он да оде код његових у Кикинду. Иако тешко болестан, пратио ме је далеко- до Чеконићевог дворца у Жомбољу, који је поприлично био удаљен од железничке станице. Говорила сам му да је преморен и да ме више не прати, али он је стално одуговлачио. Као да је предосећао да је то наш последњи сусрет.

У то време, лека за туберкулозу није било. Покушаји да оде на лечење у Словенију и Хрватску били су неуспешни. Одбили су га из Загреба, Тополшице, Голника, Сљемена. Позив из Шоштања стигао је прекасно.

У четири ујутру, 27. марта 1924, са непуне 24 године, Васиљев је умро. Тужну вест Милојки је телеграмом јавио Коста Васиљев, Душанов отац.

Сахрани на Мелином гробљу, није присуствовала. Није имала пасош како би допутовала у Кикинду.

САВЕСТАН УЧИТЕЉ

Према оцени коју је школски надзорник дао крајем 1921/22. године, Васиљев је савестан учитељ са правилним методама рада. У школи је успоставио примерен рад и дисциплину, са ученицима је постигао одличан успех из свих предмета, јер је предавао рационално, тако да су ђаци примали знање са разумевањем и вољом. Истакнут је и његов ревностан рад у разним гранама народног просвећивања.

ПАНДУРОВИЋ: ПОКОПАНА НАЈЛЕПША НАДА МЛАДЕ КЊИЖЕВНОСТИ

На скромној сахрани, није било никог из књижевног света. Сима Пандуровић послао је телеграм ожаливши смрт младог песника бираним речима:

„Први дани новога пролећа однели су нам најбољег од најмлађих песника. Са Душаном Васиљевим силазе у гроб све његове лепе способности, цео његов снажан и оригиналан поетски таленат, једно велико и чисто срце напуњено љубављу према човечанству, много младих и светлих дана. Застава његовог одушевљења за све лепо и праведно, савијена је и спуштена у земљу. Али је заједно са Душаном Васиљевим, покопана и најлепша нада наше младе књижевности.”

Душан Васиљев у Београд стиже 1919. године, верујући да у тек ослобођеној домовини за сваког има посла, хлеба и крова над главом.

-Долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим- записаће.

У Београду спознаје тмурну слику послератне стварности у којој су се распршили хуманистички идеали о херојству и победи. Разорне последице рата највише осећају сиромашни, док се привилегована мањина, захваљујући махинацијама богати и увећава друштвену моћ.

Хиљаде радника који су проливали крв за ослобођење земље, препуштено је беди и гладовању. Шпекулације су се развиле до огромних размера, пунећи џепове богаташа. Плате и наднице биле су ниске, а поскупљења стална и огромна. На улицама главног града, јасно се сагледавају друштвене супротности. Штрајкови и сукоби радника с властима нису остављали равнодушним младог песника.

Његове наде у престоници су се убрзо расплинуле. Веровао је да ће му издавачи примити и објавити збирку песама, и да ће га нека од књижевних редакција примити за сарадника. Међутим, издавачи којима се упорно обраћао, у Београду, Загребу, Сарајеву, одбијали су га са различитим изговорима- да не могу да набаве хартију, да су до краја године испуњени рукописима, да неко време неће објављивати нова издања…

Посао је пронашао као чиновник код једног београдског адвоката, па је, уместо да уређује рубрике у новинама, преписивао молбе и жалбе, таворећи у мемљивим подстанарским собама. Ипак, биће то веома плодоносан период његовог стваралаштва. Изузетно талентован, осећајан, сазрео пре времена, бунтован романтик и меланхолик прогоњен визијама рата, огорчен суровом послератном реалношћу, Васиљев ће написати песме које ће га уврстити међу наше најистакнутије експересионисте и лиричаре.

Рат, страдања и узалудност проливања крви, ратно профитерство, рушење идеала, социјална беда, разочарање – најчешћи су мотиви његове поезије. Његове стихове одликује снажан емотивни набој, бунт, очај, немоћ. Пише и приповетке, драме, започиње роман, али ће се у књижевност уписати великим словима као песник.

Васиљев је у Београду неколико месеци, али је тај период оставио дубок траг у његовој књижевности. Када је 1920. у часопису „Мисао” објавио своју прву песму „Човек пева после рата”, постаје истакнуто име у редовима младих поета. „Мисао” је лист основан 1919. који је окупљао млађе, талентоване књижевнике из либералних слојева, и управо тамо ће Васиљев објавити највећи број својих песама. Певајући отворено и срчано у слободним стиховима, песник експресиониста изронио из крвавих вртлога рата, у том часопису је срдачно дочекан. Са „Мисли” су сарађивали књижевници из тзв Групе уметности- Иво Андрић, Тодор Манојловић, Мирко Королија… Уредник „Мисли” Симо Пандуровић у стиховима Васиљева видео је велики таленат.

-Ваши стихови- писао је Пандуровић- нису од стране уредништва остали незапажени. Напротив, обе песме које су штампане у „Мисли”, а нарочито „Човек пева после рата”, свратиле су заслужену пажњу. Али вашом погрешком, песме нису биле потписане, а нашом погрешком било је затурено спроводно писмо, тако да нисмо могли констатовати чије су песме, а било би незгодно штампати их анонимно, без пишчева пристанка. Кад смо помоћу господина Црњанског утврдили ко је аутор, ми смо им врло радо дали места у свом часопису. Без икаква ласкања, дакле, али пријатељски и искрено, могу вам казати да ме радује што сам у вама наишао на младог, талентованог човека чија ће нам сарадња бити драга”.

О песничком таленту, Васиљев је добио признање и од „Књижевног југа” из Загреба. Песма „Човек пева после рата” донела му је заслужену славу, а остале које су дошле за њом, учврстиле његову репутацију младог надареног песника прве послератне генерације. У Антологији новије лирике, поменутог листа „Мисао”, Васиљев, назван „савест једне генерације” биће заступљен са чак осам песама, Андрић са две, а Десанка Максимовић са једанаест.

Када је „Мисао” расписала анкету о песмама, од публике је Васиљев, одлично оцењен, чак испред Црњанског и Пандуровића. Највише гласова је добила Десанка Максимовић за „Стрепњу”, па Велимир Масука за „Грудобољу”, и одмах потом Васиљев за „Плач Матере Човекове”.

Сарађивао је и објављивао у више књижевних часописа, који су публиковали и његове приповетке и дечије песме, али збирку песама није успео да објави, упркос упорном куцању на врата издавача. Између осталих рукописа, иза њега ће остати велика свеска са насловом „Облаци” у којој је исписано 80 песама подељених по циклусима. Очигледно да је била припремљена за штампу. И то није био једини рукопис спреман за издаваче.

„Песма имам већ око 150 (две велике књиге), али фали- издавач. Свега је досад објављено 25, а остале су само мени познате”- написаће разочарани Васиљев.

Ослабљен тешким и неуредним животом, стара болест му се вратила -кашаљ и грозница. Желео је да остане у Београду где је уписао Филозофски факултет као ванредни студент. Да би се уписао редовно на студије, било је потребно да положи гимназијску матуру. Исцрпљен и малаксао, попустио је очевом наговору да прихвати место учитеља на селу. Из престонице одлази невољно, незадовољених амбиција, са идејом да је то само привремено. Добио је место учитеља у Ченеју, малом пограничном месту у које стиже у марту 1920. године. Тамо је десетак година раније, акцијом родољубивих српских мештана, саграђана нова и лепа школа у којој ће радити као привремени учитељ са више него скромном платом од 550 круна. Јадаће се другу:

-Како се осећам? Као ђаво на џомби. Можеш мислити. Једина ми је забава књига. Да књига нема, сасвим бих сигурно полудео”.

Службовање у забаченом банатском селу, далеко је од Душанових жеља и снова.

-А знам и то да, ако се најкасније до нове године не отргнем из ове околине, која је иста у Ченеју, Врањеву, у Кикинди, или где год хоћеш, потпуно ћу пропасти. Пропаст значи- напустити све оне слике које сам себи о својој будућности, истина врло смелом руком, али такорећи годинама, маштајући стварао- исповеда се у писму пријатељу.

ТРИ КЊИЖЕВНА БОГА

У библиотеци Васиљева били су заступљени Скерлић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Црњански, Вељко Петровић…Од светских писаца куповао је Стендала, Толстоја, А. Франса и Барбиса, Стриндберга, Бодлера, а нарочито Ромена Ролана, Тагору, Достојевског за које у једном писму пише „то су моја три бога”.

Од савремених песника, највише је ценио Црњанског, жалећи што ће га- како је говорио-упропастити новац. Веома је поштовао Крлежу којем ће се обратити са молбом да му редигује збирку песама- која је остала неодговорена. Тина Ујевић га је импресионирао када се са њим срео код „Три шешира”. Ценио је и Густава Крклеца, а из ђачких дана потичу његове симпатије према Адију, творцу мађарске модерне.

Фељтон о Душану Васиљеву подржан је средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама