најчитанији портал Севернобанатског округа
Започела је сезона у флег (застава) фудбалу за мушакарце, спорту најсличнијем америчком фудбалу, а први турнир у Другој лиги „Север”, на којем су, поред домаћих Мамута, наступиле и екипе: панчевачких Пантера, новосадских Дивљих паса и бајмочких Црних, одржан је на стадиону Вашариште.
Предстојеће недеље, на истом месту, биће уприлиен и други турнир, а дан раније, такође на стадиону у Синђелићевој улици, стартоваће сезона у овом спорту и за девојке.
Д. П.
Настављајући сарадњу са београдском Издавачком кућом „Пешић и синови“, после представљања књиге Весне Р. Пешић „Прећутана историја и наш идентитет“, Књижара „Хелм“ приредила је у суботу промоцију књиге Зорана Ћирјаковића, универзитетског предавача, политиколога, светског путника, бившег туристичког водича, публицисте и новинара који је извештавао и за „Newsweek“ и „The Los Angeles Times“. Његово најновије дело, које је изашло пре два месеца, носи назив „Против дома спремни – српски аутошовинизам, његови корени и друштвене последице“.
Ћирјаковић у овој књизи разматра нову појаву, насталу деведесетих година – противљење које је назвао аутошовинизмом, анализирајући његов брз успон и прерастање тог, како га је назвао, елитног феномена противљења српству у масовни покрет са препознатљивим класним и статусним одредницама.
Како је већ објаснио у једном свом објављеном тексту, Ћирјаковић сматра да суштина аутошовинизма није самомржња – она је сасвим легитимна и често је није тешко разумети, нарочито онда када властодршци или сународници пишу срамне и злочиначке странице заједничке историје. Аутошовинизам почиње онда када неко закључи да је он сам „изузетак”, „пропуст у систему” и када сународницима, људима који су објекат личне мржње, негира човечност и сугерише да је њихова „зверска” природа нешто што је вечно, неуништиво и трајно, нешто што је део њиховог „менталитета”, оценио је Ћирјаковић.
– Мислим да највеће зло у Србији долази од писмених и пристојних људи. Врхунско зло код нас није „Задруга“; примитивни и вулгарни људи вам одмах кажу какви су и по правилу су бољи него што помислите. Ова књига се зове „Против дома спремни“ да бих илустровао о чему говорим и што називам аутошовинизмом. Та реч се олако користи, има две блаже речи, које су много заступљеније – ауторасизам и аутооријентализам. Увек када чујете „Србистан“, „православни Талибан“, заправо чујете да је то нешто што се препознаје као зло у Србији, веће од највећег – нагласио је аутор.
Када је, у том контексту, у питању утицај ове појаве на будућност Србије, проблем је, наводи, што се ми стално упоређујемо са погрешним земљама.
– Ми се поредимо са богатим земљама западне Европе, а не са Бугарском, југом Италије, Португалом, и то је оно што фрустрира грађане, посебно елите које су прозападно оријентисане. Ово је, вековима, био забачен кутак Османског царства и те Османлије су своју културу „уписале“ у нас. Наш културни образац, дубока култура, слична је Турској, чак и наш хумор – истакао је Ћирјаковић. – Ми кад кажемо култура, мислимо на писмо, религију… Међутим, то је и лично саморазумевање, разумевање моћи, деловања, страх од неизвесности, што је једна од кључних српских особина и код нас је јако изражена, само се у различитим генерацијама друкчије изражава: „опуштено, „искулирај“, „сигурица“… то је све исто. Ми смо једни од светских шампиона у избегавању неизвесности, наше друштво је посебно анксиозно. То је најгори могући културни образац, један од најгорих у Европи, сигурно, и за капитализам и демократију. Капитализам је неизбежан, он није културолошки неутралан, као ни демократија. То је скуп норми развијених на Западу у складу са западним саморазумевањем, реално постојећа демократија која нема никакве везе са филозофском идејом демократије и власти онако како ми то интуитивно разумемо. Овде ће то јако тешко функционисати, овде је дијалог немогућ, нас супротно мишљење вређа, наша слика света је црно бела, нијансе сиве нас нервирају. Ми смо најближи Турској и Сирији – Алепо, сиријски интелектуални и верски центар у којем сам био и боравио више пута, најбоља је референтна тачка за разумевање Србије.
Поред аутора, на књижевној вечери је говорила и Весна Р. Пешић, власница Издавачке куће „Пешић и синови“ која је истакла да је Ћирјаковићева књига веома потребна у времену у којем живимо, што је, како је навела, био и примарни мотив за њено издавање.
– Књига описује појаву у нашем друштву која је веома распрострањена и опасна. Много аутошовиниста данас се налази на важним катедрама, у институцијама које не само што имају задатак да преносе знање млађима, него често имају и велику улогу у доношењу одлука важних за национално питање. Ово дело, на веома темељан начин, описује који су корени аутошовинизма, како је дошло до таквог порива који се развио међу људима и желела сам да ову појаву учинимо доступном широј публици, да после читања ове књиге имају већу моћ расуђивања, да могу да је препознају у изјавама, поступцима, у неделима тих и таквих људи – истакла је Пешићева. – Сматрам да је то веома потребно у овом времену, кључном за наш национални опстанак јер ови људи управо раде против њега. Они не пропуштају ниједан тренутак, ниједну прилику да нападну државу, чак и кад за то нема потребе. Ако и постоји потреба да се то учини, мора се знати када се то може и када се не може. У том смислу, аутошовинисти су погубни за нас и морамо их препознавати и гласно именовати.
О европској тежњи заштите– Општеевропска тенденција која уједињује све Европљане, скоро као Голфска струја, европска вредност из које проистичу све друге вредности, долази са Средоземног мора: да сиромашни црни људи не могу да дођу у њу. Све друге европске вредности су секундарне у односу на ове, две највеће: Голфске струје и Средоземног мора – рекао је Ћирјаковић.
С. В. О.
Превентивни стоматолошки прегледи и поправке данас су могући у здравственим установама широм Србије. Грађани бесплатно, и без књижице могу да провере у каквом су стању њихови зуби и да им се изврше мање поправке, потврђено нам је у кикиндском Дому здравља.
До 17 сати, за децу и студенте до 26 година отворена је стоматолошка амбуланта у Школском диспанзеру, а за све остале у Првој здравственој станици у Кикинди.
Промоција књиге „Сасвим личне приче” Станиславе Бакић Јоканић биће одржана у ОШ „1. октобар” у Башаиду у уторак 1. октобра са почетком у 19 сати.
Књига „Сасвим личне приче“ садржи двадесeт две приче у седам тематски различитих целина. Од прича о прецима и завичају, оних о мом граду Новом Саду, преко текстова инспирисаних савремeним књижевним ствараоцима до текстова о сликама и сликарима и сасвим личних прича потеклих из животног искуства и неких животних увида. Иако тематски и жанровски различити, сви текстови су инспирисани личним интересовањима и обојени личним тоном и емоцијма.
Ова књига је, садржином и изгледом, попут породичног споменара. Објављена са надом да, бар у фрагментима, надраста лично и локално и нуди другачији и особени поглед и израз те да таква може привући пажњу читалаца, речи су ауторке Станиславе Бакић Јоканић.
Премијер Србије Милош Вучевић изјавио је данас да се на јесен 2025. године могу очекивати прве класе Војске Србије из регрутног састава, а када се подигну сви капацитети до максимума, Војска Србије планира да 20.000 регрута служи годишње војни рок.
„Услови служења војног рока ће бити другачији, то неће бити повратак у 80-те и 90-те, то је немогуће и непотребно. Служење војног рока биће друштвено прихватљиво“, рекао је Вучевић гостујући на ТВ Прва.
Поновио је да је предвиђено трајање војног рока 75 дана и да је идеја да септембра 2025. године Војска Сребије буде спремна за пријем првих генерација регрута.
„Мислим да је 75 дана друштвено прихватљиво, нећете изгубити живот, ни посао, ни студирање, ни образовање, ни емотивни живот, за 75 дана неће стати свет…то је минимум за који Војска Србије може да вас спреми да будете војник“, рекао је Вучевић.
Премијер је рекао да остаје да се дефинише трајање војног рока за оне који се определе за цивилно служење.
„Требало би да траје најмање дупло за оне који не буду редовно служили војни рок….не смемо и нећемо дозволити неправедан однос“, изјавио је Вучевић.
Танјуг
Након одличног одјека њеног првенца, књиге за децу „Совембарска бајка”, чији је коаутор, Јелка Кнежевић објавила је своју другу књигу. Реч је о поетској збирци намењеној одраслој публици, а тема се назире већ самим насловом – „Кад љубав замирише”.
Иначе, необична је Јелкина одлука да се бави књижевношћу. Како сама наводи, читала је и писала од малена, али се тек пре две године одважила да своје стихове презентује јавности.
Запослена је као послужитељка у Основној школи „Жарко Зрењанин”, а та чињеница је и одредила њену књижевну биографију. Наиме, Ружица Недин, библиотекарка у овој школи је једном приликом прочитала Јелкине поетске радове, одушевила се и упознала је с тадашњом директорком Културног центра Кикинда Тањом Ножицом, која је такође била одушевљена Јелкиним књижевним умећем. Уследило је охрабрење да даље пише, па је врло брзо у издању Културног центра изашла сада већ чувена књига за малишане „Совембарска бајка”.
– Реч је о књизи који сам урадила у коауторству са Ружицом Голубовић из Београда и илустраторком Наташом Јовановић из Параћина. Нисмо се раније познавале. Упознале смо се путем фејсбука и дошло је до креативне сарадње. Књигу је издао кикиндски Културни центар и имала је одличан одјек. То ме је охрабрило да наставим да пишем. Прошле године ми је изашла и ова друга књига „Кад љубав замирише” у издању Банатског културног центра – наводи песникиња и додаје да поменута књига садржи стотинак песама, али да има спремних радова за још две, три збирке. Једино је, како наводи, помало обесхрабрује чињеница да људи све мање читају, а поготову поезију.
-Морам да нагласим да имам велико разумевање колега у школи у којој радим. Наиме, кад год ми дође инспирација за неку песму, увек се нађе неки празан кабинет или учионица у школи и колеге ми дозволе да се начас осамим и забележим почетну песничку идеју. Касније стихове дотерујем и дорађујем, али сам јако захвална особљу школе што ми омогући да ту прву песничку мисао ухватим и забележим.
Најинтензивније је писала у време злогласне короне, када смо сви били у некој врсти психозе. Велико растерећење донело јој је баш писање песама. Бележење стихова јој је, каже, много помогло и у другим тешким животним тренуцима. И тугу и радост сажела је у песми „Жена”: „Сузе које је научила/да сакрива по џеповима/да у њима нико/ не препозна тебе”.
– Много сам захвална Тањи Ножици, која ми заиста даје додатни ветар кад посустану моја песничка једра. Сви се понекад преиспитујемо, а нарочито су песници несигурни у вредност тога што напишу, међутим кад год имам неке поетске дилеме, Тања је ту да ме охрабри. Захвална сам јој много за подршку коју ми пружа.
Књига „Кад љубав замирише” представљена је у Јелкином родном Иђошу. Очекује се и кикиндска промоција у Културном центру, а с обзиром на то да је љубав основни мотив Јелкине књиге, како би она сама рекла: „Нацртај јој најлепши осмех/по њему нека је памте/и воли је…”.
Н. С.
Нова главна београдска аутобуска станица у Блоку 42 на Новом Београду, почела је са радом и први аутобус је са нове станице кренуо за Суботицу.
Последњи аутобус са старе станице испраћен је у 50 минута после поноћи за Љубљану док је први аутобус са нове, која је свечано отворена у петак, кренуо у 3.50 часова за Суботицу.
Нова станица има 12 долазних и 53 одлазна перона.
До нове аутобуске станице, поред сопственог превоза, грађани ће моћи да стигну и трамвајем, аутобусом или БГ возом. Нова локација аутобуске станице налази се на неколико минута од станице градског превоза са линијама које воде ка аеродрому „Никола Тесла“.
У непосредној близини стају трамваји 7, 9,11 и 13, као и аутобуске линије 85, 89, 94, 95, 600, Е6, а до нове станице може да се дође и аутобусима градског превоза 60, 60Л, 67, 93 и ЕКО1.
Градоначелник Александар Шапић је рекао да се очекује да стајалиште „Југ“ на Аутокоманди буде завршено за два-три месеца.
Како је најавио, ускоро ће бити расписан тендер за изградњу станичне зграде на новој аутобуској станици, а затим и зграду железничке станице.
Измештање аутобуске станице део је свеобухватног саобраћајног мастер плана за Београд који обухвата и нову железничку станицу, ревитализацију аеродрома „Никола Тесла“ и изградњу метро система.
Овај план, како је раније најављено, има за циљ да по угледу на најбоље европске праксе учини саобраћај у српској престоници одрживим, односно да јавни превоз, бициклисти и пешаци коначно добију примат над путничким аутомобилима.
Ускоро ће, према најавама, започети сређивање дела града где се стара БАС налазила у протеклих 58 година.
Танјуг
Радови др Милорада Степанова, сликара и професора из Кикинде, изабрани су, по конкурсу Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) за традиционалну Јесењу изложбу „5+: Преко граница изванредности“.
Професор Степанов учествује са радом „Кикинда – Београд“, диптихом (сликом из два дела) осликаних конзерви.
Изложба чланова УЛУС-а ове године се одржава у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, од 26. септембра до 17. октобра.
