На Дан примирја у Првом светском рату венац на Споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу положили су представници Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920, Организације резервних војних старешина, Српских ратних ветерана и Српских националних четника „Петар Мркоњић“.
О Краљу Петру Првом Ослободиоцу и о значају празника говорио је професор историје Лазар Демић, потпредседник Градског одбора Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. Он је подсетио да је ово најмлађи празник у Републици.
– Када је, 1918. године, створен нов концепт државног уређења, није имало смисла обележавати га. Силе победнице прослављале су га сво време као дан посвећен ветеранима. Када је Република Србија постала самостална држава 2012. године, створени су услови да и ми Дан примирја обележавамо као државни празник – рекао је професор Демић. – Треба рећи и да је, можда, наше место било скрајнуто у том рату у којем је Србија била на страни победника. Српски народ је изгубио 1,3 милиона војника, мада не постоје прецизни подаци о томе. Нажалост, овде су биле такве политичке околности да су и Кикинђани, поштујући државу у којој су живели, ратовали на стари Аустроугарске, али су се многи и предали на Руском фронту. Значајно је да нас је Први светски рат ујединио, тада су Срби постали компактни долазећи са свих фронтова – Балканског, Италијанског, Солунског, на којима су дали су велики допринос. Зато је и важно да се овај празник укорени у нашем народу.
Иако је, непосредно пре почетка Првог светског рата своја овлашћења пренео на сина Александра, Краљ Петар Први отишао је на фронт. После победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота ослабила је здравље остарелог краља. Ипак, доживео је да дочека коначну победу, ослобођење Србије и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.
У Кикинди је, према подацима из 1825. године живело 12.344 становника. Од тога је близу 80 одсто било православних Срба. То становништво осећало је потребу да има своју културну институцију. Припреми и извођењу првог позоришног комада кумовао је Јоаким Вујић, отац српског театра. Наиме, 1834. године на путовању за Пешту, Вујић је дошао у Кикинду и задржао се једно време код својих пријатеља, проте Василија Стојановића и учитеља Аркадија Петровића.
Под утицајем и по наговору Јоакима Вујића, кикиндски студенти права, Ника Петровић и Лука Лисулов, сакупили су дружину и почели са припремама позоришног комада Јована Стерије Поповића „Светислав и Милева”.
Августа 1834. група Кикинђана изводи премијеру позоришног комада на српском језику у просторији кафане „Код златног плуга”. Извођење овог дела обрадовало је Кикинђане, сала је била препуна, а гледаоци су срдачно поздравили извођаче. Често је извођење представе прекидано аплаузима и захтевано понављање појединих сцена.
– Значај извођења овог Стеријиног дела није само у томе што је то у Кикинди била прва позоришна представа на српском језику у извођењу кикиндских дилетаната, већ је то било једно од ретких извођења овог дела у првој његовој верзији. Дело је штампано као Стеријин првенац 1827. године у Пешти. Све до 1834. дакле седам година након објављивања, драма се није појављивала на сцени. Кикиндска позоришна дружина ју је прва извела. После Кикинђана, 1838. године „Светислава и Милеву” игра летеће дилетантско позориште из Новог Сада, које ово дело изводи 1840. и у Загребу и Бечеју, а исте године играју га и ученици учитељске школе у Сомбору. У првој верзији овај Стеријин првенац игран је свега 4 или 5 пута и то увек без знања и учешћа аутора. Тек 15 година после, након преласка у Београд, Стерија уочава недостатак драме, прерађује је, па ово дело, поред извођења у београдском Театру на думруку, доживљава велики успех и у другим позориштима. Тако га је Српско народно позориште из Новог Сада ставило на репертоар одмах по оснивању (1861) а било је на репертоару све до 1884. године. Али Кикинђани коначну верзију никада нису видели. Прва позоришна дружина није ни сачекала другу верзију ове драме, а и студенти права, Петровић и Лисулов, отишли су на наставак студија. Потоње дружине за ово дело нису биле заинтересоване- наводи у књизи „Позоришни живот кикиндских Срба”, аутор Сава Савин.
Јоаким Вујић
Деценију касније у Кикинди су се нашла два човека, љубитеља културе, и кренуло се у оснивање позоришне дружине. Један је био Никола пл. Стојановић, кикиндски сенатор, родољуб, културни мецена, директор кикиндских школа и оснивач српске читаонице, а други Љубомир Јовановић, бивши секретар кнеза Михајла Обреновића, који се, након свргавања кнеза, доселио у Кикинду заједно са више државних чиновника.
У јесен 1844, године, под утицајем Љубомира Јовановића, а под покровитељством сенатора Николе пл. Стојановића, основана је нова позоришна дружина названа Друштво љубитеља уметности и српске народности. Друштво је радило под окриљем Српске читаонице, а Српска православна црквена општина одредила му је годишњу помоћ од 600 форинти, с тим да су чланови друштва обавезни да недељом и у дане црквених празника поје у цркви. Од магистрата нису добијали никаквуновчану помоћ, већ су од власти добили само дворану у крчми „Код белог крста” коју је у закуп држао Филип Декер, а општина је о свом трошку дворану прилагодила за извођење позоришних представа.
Почетак рада друштва био је тежак. У недостатку новца, није се лако долазило до потребне опреме за припремање и приказивање представа. Требало је обезбедити декор, реквизите, костиме. Грађани Кикинде и околних места – љубитељи позоришта- отворили су своје старе ормане, долове и шифоњере, те су дружину снабдевали потребним костимима и реквизитима. Проблем су представљали и неуки и невешти глумци- дилетанти који нису могли много да науче такође неуког редитеља Сергија Биримца, по струци богослова и правника. Зато се родила идеја да се ангажује редитељ професионалац. У Бечу је пронађен слободан редитељ, пореклом из Моравске, који је ангажован да ради у друштву са платом од 250 форинти. Под његовим надзором и у његовој режији почеле су интензивне припреме позоришних комада. За свега неколико месеци глумци, иначе већ талентовани, толико су напредовали да су могли ступити и на вече, на гласу познате позорнице, што се касније заиста и дешавало, сведочили су савременици.
– Друштво је са приказивањем представа почело 1845. године. Улаз је био бесплатан, па је дворана увек била пуна гледалаца. Поред чиновинка, занатлија, трговаца, лекара, на представе су долазили и сељаци и спахије, а није био редак случај да долазе и становници околних места: Мокрина, Иђоша, Башаида, па чак и Црње. За свој рад извођачи представа- дилетанти, били су плаћени по 100 форинти у сребру месечно. Љубомир Јовановић и Петар Протић били су најистакнутији глумци, а компоновали су и мелодије за поједине позоришне комаде.
Друштво је имало и свој оркестар који је изводење представа пратио у живо, јер је скоро свака представа била са певањем, или је бар оркестар свирао пре почетка представе и у паузама, а обично је по завршетку била одржана игранка. Репертоар је био шаролик. Играли су се комади: „Бој на косову”, „Хајдуци”, „Господар и роб”, „Стрелци”, „Кир Јања”, „Зидање Раванице”, „Заљубљеници”, „Спомен Лукијану Мушицком” и др. Неки од извођача били су Љубомир Јовановић, Аркадије Станковић, Јелена Поповић, Милка Путник, Лазар Кирић, Олга По- повић, Јелена Тапавица…- пише хроничар кикиндског позоришта Сава Савин Моца.
У јесен 1846, друштво се налазило у изузетно тешкој финансијској ситуацији, па су почели да наплаћују улазнице. Тада је интересовање за представе почело нагло да опада. Представа, Спомен Лукијану Мишицком” изведена је пред врло малим бројем гледалаца, па се престало са даљим извођењем.
Ускоро је преминуо мецена друштва Никола пл. Стојановић, што је означило почетак распада друштва. Филип Декер од општине је захтевао да се престане са извођењем представа у гостионици чији је он био закупац и да се она врати у предашње стање. Све ове околности довеле су до тога да ова позоришне дружина престане са радом и да скоро целокупан ансамбл оде из Кикинде. С обзиром на увежбаност глумаца и стечено солидно искуство, није им било тешко да наду уточиште у неким путујућим дружинама па чак и у сталним позориштима.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Екипа „Ветерани 1994” учествовала је на хуманитарном турниру у Жомбољу, на ком су прикупљена средства за помоћ једном дечаку из Румуније.
Турнир је организовао Ротари клуб из Жомбоља. Учествовало је седам екипа из Румуније и Србије.
Учешће по екипи је било 200 еура. Организација је била одлична, а после фудбалских сусрета уприличен је ручак за све учеснике где су подељене и награде.
Екипа „Ветерани 1994” из Кикинде заузела је треће место.
Према Закону о државним и другим празницима у Републици Србији, 11. новембар је државни празник – Дан примирја у Првом светском рату, који се празнује нерадно.
Празник се обележава у знак сећања на дан када су, 1918. године, у железничком вагону у Компијењу, у северној Француској, Силе Антанте потписале примирје са Немачком које је било на снази до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919.
Први светски рат (Велики рат или Светски рат), један од највећих ратова у историји, трајао је од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила. Под оружјем је било више од 70 милиона људи, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано. Последице рата су 15 милиона убијених, 20 милиона рањених, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда.
Од 2012. године Дан примирја у Србији је и нерадни дан Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. Симбол празника је цвет ретке биљке угрожене врсте „Наталијина рамонда”, назване по краљици Србије Наталији Обреновић, супрузи краља Милана. Тај цвет, по наводима у литератури, расте на планини Кајмакчалан где је, у Првом светском рату, под командом војводе Живојина Мишића српска војска водила жестоке борбе против Бугарске, током припреме за пробој Солунског фронта и ослобађање окупиране Србије.
Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.
Није први пут да неформална група кикиндских ликовних уметника излаже ван галерија у просторима доступним већем броју људи. Овога пута под називом „Фриз 2023“, своју поставку изложили су у мушком фризерском салону на углу Чанадске и улице Браће Богарошки. Неформално отварање – дружење уметника са публиком, било је уприличено у петак.
– Поента је да се уметност измакне из центра града због публике која има аверзију према галеријским просторима, слабо долазе у центар или су мање покретни, и ово је начин да ми приђемо њима. Да виде изложбу кад дођу код фризера, то је циљ, иако би, по квалитету, наравно, ова изложба могла да буде у било којој галерији – објашњава сликар Златан Војводић. – Изложио сам слику која представља моје виђење једног обичног дана у Кикинди. Сви ови радови настали су у протекле две године, то је задња генерација дела групе уметника у нашем зрелом стваралачком добу.
Кикиндски уметник Јован Исаков, познати мајстор оригамија, каже да припрема изложбу слика, те је једну додао овој поставци.
– Донео сам један пејзаж, то је слика у слици. А Брици, као поклон за пензију, направио сам Едварда Маказића који је производ две технике – оригами и декупаж – каже Исаков.
Брица, односно мушки фризер Миодраг Стојков, своју љубав према уметности изражава годинама управо на овај начин – приређујући изложбе у свом салону. Међу уметницима–излагачима је и његов син Дарко.
– Ово је трећа изложба групе уметника у мом салону. Мој син је докторирао на Ликовној академији и идеја је његова јер на изложбе у галеријама долази увек иста публика. Идеја је да се радови излажу у просторима у које долазе људи који никада нису били на изложби. Кад муштерија дође да се шиша, доћи ће и на изложбу. Муштерије су одушевљене. Код мене је увек у току нека изложба јер сам уверен да нам је уметност неопходна, без ње нисмо ништа – закључује Стојков.
Поред дела наведених уметника, на изложби су и радови Ирене Ковач, Даниела Ковача, гитаристе групе „Јарболи“, Ненада Марића, музичара из Чачка, и Александра Јоксимовића. Домаћин, Миодраг Стојков, каже да ће слике и скулптуре у његовом салону бити доступне муштеријама и свима који пожеле да уживају у уметности, наредних месец дана.
Аутори најбољих трејлера за књигу по конкурсу Народне библиотеке „Јован Поповић“ проглашени су вечерас на свечаности у овој установи. На конкурс по којем ђаци својим вршњацима, уз помоћ нових технологија, промовишу књижевност, стигло је, и ове године, тридесетак радова.
– Задовољни смо што сваке године стижу све бољи радови и што деца нове технологије користе за нешто добро и корисно – рекла је уредница програма, Дуња Бркин Трифуновић.
Међу млађим основцима најбољи су, по мишљењу жирија, били ученици ОШ „Вук Караџић“.
– Мени је била инспирација књига „Мисија музеј“ јер ми је најсимпатичнија и много је волим. Ту се ради о једној девојчици која не воли музеј и онда, пошто проведе неко време у њему, она га заволи – објаснила је награђена ученица другог разреда, Невена Симић. Невенин трејлер носи назив „Хоћу у музеј“.
Матеја Киш и Мила Рађеновић, такође ученици другог разреда исте школе, награду су примили за свој трејлер за књигу „Мали принц“.
– Мали принц путује по планетама и то ми је било најзанимљивије – рекао је Матеја.
Његова сарадница на пројекту, Мила, каже да су снимали на више места у граду.
– Док путује по планетама, Мали принц стиче нове пријатеље. Није ми било тешко, било је занимљиво – каже Мила.
Најпознатије дело Антоана де Сент Егзиперија било је занимљиво за препоруку у трејлеру и старијим основцима, ученицима Основне школе „Васа Стајић“ из Мокрина. Награђени аутори су: Немања Шебул, Милан Павлов, Ненад Ибрајтер, Андреј Рац Сабо и Мирко Лупу.
– Осећам да треба да покажемо младима да је то добра књига и да треба да је читају. Наша порука је да више труда улажу у читање књига – рекао је Милан Павлов, ученик осмог разреда мокринске школе.
Поред Мокринчана, у овој категорији награђен је и Виктор Ђорђевић, ученик Основне школе „Бранко Радичевић“ из Брестовца, који није могао да присуствује додели. Он је потписао трејлер за књигу „Хајдуци“ Бранислава Нушића.
За трејлер за књигу „Дечаци Павлове улице“ похваљена је екипа „Мајстори глуме“, чланови секције Свет уметности ОШ „Фејеш Клара“: Петра Балаж, Виола Чемере, Роберт Немеш, Мате Комарек, Естефанија Херман, Давид Тот и Борис Котоган.
У категорији средњошколаца награђена је Катарина Кркић, ученица Гимназије из Ћуприје која, такође, није могла да присуствује додели. Катарина је снимила трејлер за дело „Гавран“ Едгара Алана Поа.
Жири је радио у сaставу Мирјана Нешић, библиотекарка, председница жирија, Ненад Миладински, мултимедијални уметник, и Бранко Стевановић, писац за децу из Београда, који је и уручио награде лауреатима.
– Млади аутори су показали да су врло талентовани – оценио је Стевановић. –
– Веома ми се допада што су много радили тимски. Враћали су нам се и они који су већ учествовали, и мање је учесника из средње школе, што је мени неразумљиво с обзиром на њихово познавање нових технологија. Књига је увек одлична тема а посебно у години у којој се обележава осам деценија од првог издања „Малог принца“, за који су на конкурс стигла два трејлера. Развој нових технологија не само да нас неће удаљити од књига него ће нам помоћи да их једни другима препоручујемо.
На свечаности доделе у Библиотеци наступила је кикиндска група „Рој“.
Представници Историјског архива Кикинде су у четвртак, 9. новембра, у галерији Музеја подунавских Шбава отворили изложбу „Везе Сомбора и Кикинде кроз документа Историјског архива Кикинда”. Изложба је реализована кроз партнерство са Историјским архивом Сомбор, а идеја водиља пројекта јесте културно повезивање два града, које ће ићи упоредо са собраћајним повезивањем путем брзе саобраћајнице „Осмех Војводине”.
Аутори изложбе су в.д. директор и архивиста Срђан Сивчев, а дизајн и техничку реализацију потписује Никола Радосавчев. Изложби су, у име Града Кикинде, присуствовали председник Скупштине Града Младен Богдан и чланица Градског већа Валентина Мицковски.
-Сомборцима смо представили документа која се налазе у Историјском архиву у Кикинди, а која се односе на њихов град. Између осталог, изложени су плакати о културној, привредној и економској сарадњи, као и о брачним везама између мештана два града. Плакати датирају од половине 19. века до избијања Другог светског рата и у Музеју подунваксих Шваба може да се види 16 паноа. Ово је први пут да овако сарађујемо, а наша заједничка мисија је културно повезивање Кикинде и Сомбора које треба да прати и будућу брзу саобраћајницу такозвани смајли Војводине . Тако је договорено да наредне године слична изложба буде организована у нашем граду – истакао је Срђан Сивчев.
Искључења струје у Кикинди планирана су за уторак, 14. новембар, због радова на мрежи. Од 8 до 10 сати без електричне енергије биће потрошачи у Албертовој улици, на парној страни, од улице Киш Михаља до Милоша Црњанског.
Истог дана, од 9 до 13 сати, струје неће бити у улици Браће Суботички, од броја 35 до Радничке и у Партизанској, од Стевана Синђелића до Браће Суботички, најављено је из кикиндске Електродистрибуције.
Фирма Маригој Медиа Гроуп, издавач градског информативног недељника „Комуна” и Кикиндског портала пријавила се за учешће у програму Националне службе за запошљавање „Моја прва плата”.
Огласили смо позиције сниматељ/фотограф и новинар сарадник.
Уколико имате до 30 година, незапослени сте и заинтересовани за рад у медијима, волите динамично радно окружење и спремни сте за учење и стицање нових вештина, позивамо вас да се пријавите за учешће у програму.
После пријаве заинтересованих послодаваца, пријава кандидата за учешће у програму трајаће од 13. новембра до 6. децембра на сајту „Моја прва плата”.
Процес избора кандидата од стране послодаваца одвијаће се од 7. до 22. децембра.
ЈП “Кикинда” обавештава кориснике својих услуга да, због Дана примирја у Првом светском рату који се обележава у суботу, 11. новембра, служба паркинга ЈП “Кикинда” неће контролисати и наплаћивати паркирање у зонираним деловима града.
Такође, благајна ЈП “Кикинда” која се налази на пијаци неће радити тог дана.
Службе водовода и канализације дежураће током празника, а за све информације и евентуалне кварове доступни су бројеви Позивног центра 062/88-44-888.
