Rukometašice ŽORK Kikinde u subotu, u dvorani „Jezero” od 19 sati, nakon četiri godine i četiri meseca opet će zaigrati u Superligi. Dočekaće tim Pančeva, s kojim su proletos istovremeno izborile plasman u naš najjači rang.
U međuvremenu, mnogo toga se promenilo u ženskom klupskom rukometu Srbije u proteklom pomenutom razdoblju, a ovoga leta zabeleženo je čak odustajanje jednog kluba od nadmetanja u Arkus Superligi, dosta pre starta sezone, pa će takmičenje imati neparan broj ekipa.
Igranje u eliti uvek je poseban i izazov i obaveza, a to se ne odnosi samo na mlade devojke ŽORK Kikinde koje tek treba da se dokažu u ovom sportu, već i na debitankinju na trenerskoj klupi, kada je reč o vođenju seniorskih ekipa, Draganu Karanović, koja je zapažen trag ostavila svojevremeno kao igračica pod prezimenom Luka.
– Cilj nam je opstanak u povratničkoj sezoni kluba. Liga je na visokom nivou, sve su se ekipe pojačale i zaslužuju respekt, ali mi ćemo se truditi da u svakoj utakmici idemo na pobedu, jer je to jedini način da dođemo do pomenutog cilja, a videćemo koliko ćemo u tome uspevati, – kaže Karanovićeva.
Rival na startu je poznanik iz prošle sezone?
– Moje igračice na teren će izaći spremne i motivisane, presudiće inspiracija toga dana, verujem u našu korist – optimistkinja je Karanovićeva.
Na turniru u Čoki, mlada stonoteniserka kikindske Galadske Lena Terzić osvojila je treće mesto u konkurenciji mini-kadetkinja.
Nastupili su i Dušan Tešin i Andrej Banjaš u konkurenciji juniora. Prošli su grupe i ispali u prvom kolu glavnog žreba, ali s obzirom da su po godinama još uvek kadeti, trener Vladimir Toševski i njihove nastupe ocenjuje uspešnim.
Kao i ove 2022. godine, 5. septembra 1977. bio je ponedeljak. Za tadašnje Kikinđane važan dan. Dugo najavljivana, nakon dva propala projekta – 1964. i 1969. godine iz trećeg pokušaja, počela je izgradnja objekta, danas poznatog pod imenom SC „Jezero”.
S izvođačem radova „Krivajom” iz bosanskohercegovačkog gradića Zavidovića (Inženjering u Beogradu), ugovorom od 31. avgusta, preciziran je rok završetka sportske dvorane i bazena: 30. septembar 1978, a svečano je otvaranje bilo predviđeno za 6. oktobar. Toga datuma „Jezero” i jeste bilo otvoreno, ali pošto nije sve išlo ugovorenom dinamikom, tek godinu dana kasnije – 1979.
Maketa 1969.
Kako je prenela tadašnja lokalna štampa, a tri decenije kasnije Milenko Mihaljčić sve to uobličio u svojoj knjizi „Kikindsko blago – 30 godina SC Jezero”, na lokaciji izgradnje 5. septembra 1977. godine okupilo se nekoliko stotina građana, omladine, sportista i sportskih radnika, ali i zvanica: saveznih, republičkih i pokrajinskih funkcionera, pošto su toga dana rukovodioci zapravo bili na otvaranju nove alatnice u „Livnici Kikinda”.
Kamen temeljac za „Jezero” položio je kikindski sportski radnik Đorđe Brašovan, a o značaju izgradnje govorio je Nikola Barošević, sekretar kikindskog Opštinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine. Tokom čitave 1978. za dodatne infrastrukturne radove, koji nisu prvobitno bili predviđeni, izdvajano je još mnogo novca, neka su kikindska preduzeća pripomogla dodatnim ulaganjima, ali i radnom snagom svojih zaposlenika. Učestvovali su i omladinci i pripadnici Jugoslovenske narodne armije na služenju vojnog roka u našem gradu.
Otvaranje je prvo pomereno, za 29. novembar (Dan Republike SFRJ), pa za mart 1979, potom i za maj iste godine, a iako nije izrekom kazano, Izvršno veće Skupštine opštine Kikinda bilo je na stanovištu „da je zbog kašnjenja kriva „Krivaja” koja je precenila svoje mogućnosti”.
Nije ni maja 1979. „Jezero” još uvek bilo otvoreno, ali su bazen u objektu počeli koristiti vaterpolisti ŽAK-a, dok su u dvorani prve utakmice odigrali i rukometaši.
Konačno, 6. oktobra 1979. godine, otvaranjem „Jezera” otvoreno je i novo poglavlje kikindskog sporta, a nakon silnih građevinskih i novčanih rašomonijada, koje su pale u zaborav, svima je bilo najvažnije da je naš grad dobio, za to vreme, savremenu sportsku dvoranu i zatvoreni bazen, pa je tako ispunjen san ne samo sportista već i velikog broja Kikinđana.
Praktično odmah, započela je i druga razvojna faza „Jezera”, a letnji bazeni s ugostiteljskim objektom svečano su otvoreni 23. avgusta 1983. godine.
Fudbalski klub Delija iz Mokrina tokom poslednje trećine ove godine obeležava stoleće postojanja. Nakon izložbe klupskih fotografija koja je otvorena baš na dan kada je Delija osnovan pre 100 godina (28. avgusta 1922.), potom, 7. septembra, svečarske utakmice prve ekipe mokrinskog kluba protiv juniorskog pogona subotičkog Spartaka, još će na Dan mesne pravoslavne Slave, 21. novembra, biti predstavljena i knjiga „Sto godina fudbala u Mokrinu”.
Hroničar (sve)mokrinskog bitisanja, pa tako između ostalog i fudbala u ovom nekada najvećem selu Kraljevine Jugoslavije pa i potonje SFRJ, prof. Dragoljub P. Badrljica, specijalno za portal „Kikindski”, napisao je prigodni članak.
Kako „AJDUCI” postadoše „DELIJE”
(male priče što na bajke liče, povodom obeležavanja jednog veka postojanja)
Delija 1930. godine
Lazar (Milivoja) Tešić Mokrinčanin je, dostojan velikog poštovanja. Poticao je iz loze Teodora Teše Bajšanskog (1693- 1777.) od kojega nastade prezime Tešić u Mokrinu. Lazar je rođen 1906. godine u Mokrinu. Pre Prvog rata bavio se telesnim vežbanjem u mokrinskom Sokolskom društvu. Mokrinčani su se spremali za sokolski slet o
Petar Popov Kršin
Vidovdanu 1914. godine u Velikoj Kikindi ali im je austrougarska policija zabranila odlazak. Osnovnu školu pohađao je u rodnoj varošici, a sa radošću je dočekao 1. mart 1919. godine, kada je počela sa radom Srpska gimnazija u Velikoj Kikindi, koju je pohađao, a nastavio i završio u Subotici. Pravni fakultet završio je u Subotici, jer mu je otac Milivoj, kao srpski dobrovoljac iz Prvog svetskog rata, odbio dobrovoljačku zemlju i prihvatio se državne službe (železničar). Kao diplomirani pravnik imao je veliku čast da biva odabran, kao vrsni vežbač Sokola, za trogodišnju Prednjačku sokolsku školu u Pragu od 1931. do 1934. godine.
Dr Dušan Novakov
Kasnije će postati načelnik Sokolskog društva Subotica, jednog od najbolje uređenih društava u Kraljevini Jugoslaviji. Istakao se osmislivši sletski svečanu igru „Hej Sloveni”, gde je vežbalo ukupno 3.220 učesnika. Za taj poduhvat priznanje mu je odalo samo rukovodstvo Sokolskog vrha tadašnje Čehoslovačke, darujući mu, sa posvetom, veliku monografiju. Među osnivačima, koji su postavili temelje potonjem SK Delija, koje uvek treba navoditi su i: Petar Popov „Kršin”, Uroš Badrljica i Dušan Adamov „pop Duša”.
Ovo je priča koja treba da pomogne budućim istraživačima kada se bude navodila godina nastanka fudbalskog kluba. Pisac ovih redova imao je sreće i čast da čuje i zabeleži sećanja Lazara Tešića.
„Počeli smi se okupljati i igrati u maloj ulici iza naše (Tešićeve) kuće, ugao ulica Đura Jakšić i A. Ranković. Po završetku Prvog rata, brigu o nama dečurliji, tako mi se činilo, niko nije vodio. Prihvatio nas je Aksentije Ubavić (ubijen od strane švaba (namerno pišem malim slovima zločince) oktobra 1941.), koji je imao kafanu na Bregu (danas u toj kući živi porodica Laze Kuvizića). Zamislite, sa nama je pripremao pozorišne komade.
Naučio nas je: šta je uloga, čin, pesma, kretanje na pozornici i sve ono što je potrebno u toj prilici. Čika Aksentije nije mogao da se uklopi u niske kriterijume koji su tada, posle rata, vladali. Uvek je stremio ka višim i daljim ciljevima. Kod njega smo pripremali ozbiljne pozorišne komade: „Ajduci”, „Laža i paralaža” od Jovana Sterije Popovića, „Školski nadzornik”, „Ljubavno pismo”, „Francusko – pruski rat” od Koste Trifkovića i druga dela. Na Božić 1920. godine izveli smo pozorišni komad „Ajduci”.
Predstavljanje knjige “Delija banatski Urugvaj” 2011.
Pisac ovih redova uspeo je da pronađe knjižice iz kojih su glumci pripremali pozorišnu predstavu, potpise na naslovnim stranama i sve to proveri u razgovorima sa gospodinom Lazarom, koji je kao sudija Vrhovnog suda Vojvodine u penziji živeo u Novom Sadu i u starosti bio slep. Dejstvujuća lica su bili: Lazar Tešić – Mileta arambaša, Petar Popov – Obrad, Lazar Knežev – Živojin, Dušan Adamov – Vitomir, Uroš Badrljica – Ivan, Kosta Jović – Petar, svi Miletini momci, Mita Dimitrije Knežev – Srećko, Mile Popov – Nenad, Branko Živanić – Luka, Sava Bugarčić – Andrija, svi Obradovi momci, Danka Maleničina – Zelida , jedna Turkinja.
Tako je počelo druženje jedne izvanredne generacije dece starosti od 11 do 14 godina, koje su nastavljali takmičenjem u „šoranju krpenjače”, pa preko nezaboravnih utakmica na Vašarištu, orkestara, zabava, izbora lepotice Mokrina, zajedno sa beogradskim listom „Vreme” i drugarstvom dostojnim najvećeg poštovanja.
Delija značka
A kada se poveo razgovor oko imena kluba, Lazar Tešić predložio je DELIJA, pod uticajem narodnih pesama, što na turskom jeziku znači junak, što i bi usvojeno.
Prva utakmica odigrana je 1922. godine, pa će Petar Popov „Kršin”, najvažnija ličnost kluba, usvojiti tu godinu kao početak.
Po jednoj priči prvu loptu u Mokrin doneo je student medicine u Gracu Dušan Lj. Novakov, kupivši je u „zlatnom” Pragu.
Po drugoj priči, loptu su kupili kod Telbisa u Velikoj Kikindi, gimnazijalci: Dušan Adamov, Petar Popov i Uroš Badrljica i slikali se sa njom.
Živojin Sekulić
Sudbina će se sa nekima nemilosrdno poigrati: Živojin Sekulić, neumorni organizator, umre navršivši samo 19 godina. Spomenik su mu podigli njegovi „Delijaši”, a srušili neki nečasni ljudi oko 2000. godine, Uroš Badrljica postaće beležnik mokrinske Opštine, načelnik Sokolskog društva i završiće tragično posle Drugog svetskog rata, Dimitrije „Mita” Knežev (1909-1997.) završio je Pravni fakultet, pisao pesme i knjige o svom zavičaju, Novom Sadu, Beogradu, Mauthauzenu, Grosramingu, filijali Mauthauzena, Golom Otoku… Preživeo je strahote logora Mauthauzen, a vest o njegovoj smrti u Beogradu doći će u Mokrin posle više od mesec dana.
Najveći skup „Delijaša”, igrača i navijača, obeležavajući 50. godišnjicu kluba, bio je na Veliku Gospojinu dan slave kluba, 1970. godine, kada su bili živi mnogi osnivači, članovi uprave, igrači i navijači (Petar Popov „Kršin”, Dušan Adamov „pop Duša”, Lazar Tešić, Mirko Knežev, otac trojice sinova, igrači: Dimitrije Knežev, Paja Badrljica, Arkadije Kulauzov… Iz Argentine je samo za tu priliku doputovao Stevan I. Dražić.
Oni su najbolje znali koju godinu treba uzeti za početak, jer nije zabeleženo da je jedan fudbalski klub nastao od skupine mlađanih glumaca koji su imali svoju pozorišnu knjižnicu.
Na pitanja radoznalih novinara i znatiželjnika: „Kako je sve to moglo da se dešava u Mokrinu baš tako”, sledio bi skoro jednoglasno jasan odgovor: „Tako smo hteli, mogli i smeli”.
Lazar Tešić preminuo je 18. maja 1991. godine u Novom Sadu i sahranjen je blizu groba Miroslava Antića. Takva je bila Božija volja.
Bogdan Ibrajter Tane, dugogodišnji novinar beogradske Politike više puta pisao je o Deliji i Delijašima. Pod naslovom „Delija, banatski Urugvaj” Tane je sa saradnicima 2011. godine objavio izuzetnu i podacima prebogatu knjigu.
Povodom ove značajne stogodišnjice, sprema se nova, koju radi Jovan Veljin Mokrinski sa pomoćnicima.
Mokrin i FK Delija, kao oblasti proučavanja, obiluju zanimljivim pričama bez kraja, kao i mnoga druga mesta. Samo se mora prionuti na dugotrajni rad i temeljna istraživanja.
Dragoljub P. Badrljica, prof. fizičke kulture iz Mokrina
Reprezentacija Republike Srbije u sedećoj odbojci pobednik je 12. Međunarodnog turnira “Kup Kikinde 2022” koji je održan proteklog vikenda u Sportskom centru “Jezero”. Domaćini su, kao i uvek, drage prijatelje iz regiona dočekali iskreno i srdačno.
Nakon devet odigranih utakmica, drugo mesto pripalo je OKI “Banja Luka” – Banja Luka, treće KSO “Iskra” – Bugojno, četvrto OKI „Feniks“ – Kikinda. Peti su bili OSUI “Crvenka” – Crvenka, a šesti KSO “Smeč” – Beograd.
Trener reprezentacije Dragan Jokić je rekao da veoma ceni ovaj turnir i da mu je izuzetno drago da je reprezentacija uspela da osvoji prvo mesto i pobednički pehar. Dodao je i da su utakmice ovog turnira dobrodošle u tekućim pripremama reprezentacije za učešće na Svetskom prvenstvu u Sarajevu koje predstoji za manje od dva meseca.
Na otvaranju je tradicionalno prisustvovao i proslavljeni odbojkaš, promoter sedeće odbojke, Vasa Mijić. On je čestitao reprezentaciji Srbije u sedećoj odbojci na prvoj osvojenoj medalji na zlatnoj Ligi nacija, poželeo im niz novih uspeha, a uspeh je poželeo i ženskoj i muškoj odbojkaškoj reprezentaciji koje igraju utakmice svetskog prvenstva.
Gradonačelnik Kikinde Nikola Lukač izrazio je zadovoljstvo što se ovaj turnir tradicionalno održava i potvrdio nastojanja Grada da ga podrže.
Naučio nas je: šta je uloga, čin, pesma, kretanje na pozornici i sve ono što je potrebno u toj prilici. Čika Aksentije nije mogao da se uklopi u niske kriterijume koji su tada, posle rata, vladali. Uvek je stremio ka višim i daljim ciljevima. Kod njega smo pripremali ozbiljne pozorišne komade: „Ajduci”, „Laža i paralaža” od Jovana Sterije Popovića, „Školski nadzornik”, „Ljubavno pismo”, „Francusko – pruski rat” od Koste Trifkovića i druga dela. Na Božić 1920. godine izveli smo pozorišni komad „Ajduci”.
Oni su najbolje znali koju godinu treba uzeti za početak, jer nije zabeleženo da je jedan fudbalski klub nastao od skupine mlađanih glumaca koji su imali svoju pozorišnu knjižnicu.
Lazar Tešić preminuo je 18. maja 1991. godine u Novom Sadu i sahranjen je blizu groba Miroslava Antića. Takva je bila Božija volja.
Na otvaranju je tradicionalno prisustvovao i proslavljeni odbojkaš, promoter sedeće odbojke, Vasa Mijić. On je čestitao reprezentaciji Srbije u sedećoj odbojci na prvoj osvojenoj medalji na zlatnoj Ligi nacija, poželeo im niz novih uspeha, a uspeh je poželeo i ženskoj i muškoj odbojkaškoj reprezentaciji koje igraju utakmice svetskog prvenstva.