Наш суграђанин, Вјећеслав Берар управо је објавио своју четврту књигу прозе, „Плишани имагинаријум“, у издању новосадског „Прометеја“.

Почео је да пише после средње школе, али је годинама, каже, само писао и уништавао написано, започињао и одустајао.

– У ствари сам градио свој стил, а нисам ни био свестан тога. Припремајући се да упишем књижевност, ишао сам на часове код професора књижевности, Спасоја Граховца – прича Берар. – Он ми је задао да пишем стилске вежбе и одушевио се како сам то радио. Затим је почео да ме наговара да пишем песме, што се мени није свиђало. Прешао сам на прозу и у томе сам се пронашао. Професор Граховац ме је подстакао да пишем, свидео му се мој стил, то је било на његову иницијативу.

Иако је већ писао, али само за своје читаоце, оца и мајку, да би његова проза била доступна и широј читалачкој публици, била му је неопходна подршка још једног писца.

– Родитељи су ме подржавали, али сам још увек сумњао у то да треба да објавим књигу. Онда су они рекли: Хајде да позовемо Милутина Ж. Павлова, књижевника, татиног друга из детињства, нека он каже своје мишљење. Павлов је рекао да то треба да се објави и тако сам скупио храброст.

Берарову прву књигу прозе, „Moto Perpetuo“, објавио је „Прометеј“ 2013. године и ово дело одмах је номиновано за „Нинову“ награду за најбољу књигу године. Прича „У ритму Марангоне“ објављена је у часопису „Argus Books Online Magazine“ и у часопису „Бдење“, као и на разним књижевним сајтовима; такође је уврштена у антологију „Речи у времену“ и преведена је на италијански и енглески језик.

Следи збирка „Варијације неизрецивог“ 2014. године, у којој се Берар одмах упушта у експеримент: једну причу написао је у 11 варијација. Збирке кратке прозе „За шаку снова“ и „Плишани имагинаријум“ појављују се 2022. и 2023. године, све у издању „Прометеја“, Берарове матичне куће.

– Више ми лежи кратка форма, из техничких разлога. Имао сам жељу да пишем романе од 200-300 страна и то сам и покушао, али сам губио интересовање. Схватио сам да ми кратка форма одговара јер успевам да је завршим у даху.

У међувремену, Берар се бавио и компоновањем – објавио је два албума ауторске инструменталне музике: „Fantasma Fortissima“ (2012) и „Fantasma Fortissima II“ (2013). Љубав према музици, бар у стварању, замењује фотографијом, којом се бави последњих година.

– Све уметности су као једна, само је друкчији вид изражавања. Када пишем, у глави имам слике, сцене из којих проистиче радња. Фотографије и писање су компатибилни, имају паралеле на уметничком нивоу.  Инспиришу ме уметност и живот, подсвесно и ствари из живота – каже Берар.

Фотографије је до сада излагао на самосталној изложби у Галерији „Тера“ и на више групних поставки, од којих је последња, „Ванземљаци“, недавно била изложена у згради некадашњег „Радничког биоскопа“.

Берар живи и ствара у Кикинди која је, каже, за њега идеалан град. Одговара његовом сензибилитету, али у њој проналази и инспирацију.

– Кикинду волим више од свих осталих градова, и за мене је она извор инспирације. Тај стереотип малог града, то ме привлачи, посебно у причама које за основу имају неку мистерију. Сензибилитет људи, атмосфера, све ми је то веома занимљиво. И у филмовима се мистерије дешавају у малим градовима, све је некако допола скривено, тишина је и буквална и симболична, а испод површине је нешто друго – каже Берар.

Иако веома успешан, овај уметник није склон промоцијама.

– Нисам планирао промоцију ни најновије књиге. Нема ми то много смисла, дође 10-15 познаника, не видим неку сврху – закључује.

Овај млади писац који се пронашао у фаху прича, кратких и мало дужих, у том свету смело испреда наративе комбинујући потпуно реалистичан след догађаја са опсенама које носе његови јунаци, размаштано и живо, до те мере да је читалац, не примењујући метафору, у „опасности“ да почне да верује. Да пригрли Бераров свет имагинације и да, такође из своје свакодневице, почне да плете мрежу паралелног доживљаја стварности.

Машти Вјећеслава Берара тешко је одолети. А није ни потребно, јер je то читав један нови свет, често сасвим неопходан.