Почетком школске године и повратком обавезама, али и дружењу и стварању нови контаката, социјализацији у реалности, у супротности са свеприсутном виртуелном стварношћу у којој деца и млади, чини се, проводе све више времена, актуелизују се и питања која забрињавају родитеље.

Да ли могуће да, због посвећености компјутерским игрицама, посебно онима са насиљем, и поистовећивања са ликовима из њих, дете помеша виртуелни и реални свет у тој мери да чак изгуби границу између тога шта је то што озлеђује, шта је дозвољено, а шта забрањено? Да се конфузија пренесе у стварност и да таква деца показују агресивност према вршњацима, посебно ако су игрице пуне насиља, и да ли то може да створи проблеме у развоју и какве?

О томе смо разговарали са Татјаном Тановић, психологом, психотерапеутом и оснивачем Центра за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

Да ли и како играње агресивних видео-игрица (пуцачке мисије, пљачке…) утиче на дете предшколског и нижег основношколског узраста, на њихово расположење и комуникацију?

Видео-игре нису само вид забаве, постају све доминантнији медиј. Међу различитим врстама видео-игрица као што су едукативне, спортске, авантуристичке, стратешке, постоје и акцијске игре чији су садржаји испуњени насиљем.Када се разматра утицај видео игара са агресивним и насилним садржајем на децу предшколског и нижег основношколског узраста, већина  истраживања наглашава да играње насилних видео-игара представља фактор ризика који, симултаним деловањем са одређеним другим факторима окружења и личности детета, доприносе испољавању агресивног понашања.

Који су остали фактори ризика и колики је и какав утицај породице?

Узраст се наводи као једна од најзначајнијих индивидуалних карактеристика од које зависе ефекти играња агресивних видео игрица. Због социјалне и емоционалне незрелости и недовршеног когнитивног развоја, млађе особе су осетљивије и подложније негативним утицајима. Такође, особе са израженијом цртом агресивности понашаће се агресивније након излагања медијским приказима насиља у односу на особе са мање израженом цртом агресивности . Као додатни фактори ризика наводе се: претходно агресивно и насилно понашање, слабије вештине решавања проблема, висок неуротицизам, низак ниво савесности и неадекватан или одсутан родитељски надзор. Породично окружење има несумњив утицај на испољавање агресивног понашања деце и адолесцената. С једне стране, породица може директно утицати на испољавање агресивног понашања детета, док се, с друге стране, тај утицај остварује у симултаном деловању више различитих фактора, укључујући и играње видео-игрица са насилним садржајем. У складу с тим, анализа утицаја породичних конфликата и изложености насиљу у видео-игрицама показују да деца и адолесценти који живе у конфликтној породици, уз континуирану изложеност медијским приказима насиља, испољавају значајно агресивније понашање. Истраживачи су такође, открили да одређене ситуације повећавају изложеност насилним видео играма – као што је лоцирање конзола за игре и рачунара у дечијим спаваћим собама и омогућавање старијој браћи и сестрама да деле игре са млађима.

Да ли то може да утиче на њихову слику о свету и животу?

Утицај играња насилних видео-игрица очигледан је на десензитизацију (умањено реаговање) на насилна дешавања. Десензитизација се огледа у смањеном кардиоваскуларном, електродермалном, неуралном и емпатичком одговору на насилне сцене. Дете и млада особа насилно дешавање не препознаје као хитан случај и не осећа одговорност и потребу да реагује у спречавању наставка насиља. Он постаје посматрач. Мала деца ће чешће, због неразвијених когнитивних капацитета, мешати измишљено насиље са насиљем у стварном свету, а без оквира за доношење моралних одлука, могу да опонашају радње које виде у насилним видео-играма. Учестало играње насилних видео-игрица може утицати на промену уверења да насилно  понашање није погрешно, те се постепено развијају ставови који одобравају и подстичу агресивно понашање код детета. Свакодневно излагање насилним садржајима доводи до повећања прага осетљивости и веће толеранције на насиље.

Како родитељи да, са почетком школских обавеза, ускладе дететову “зависност” од игрица, или бар да их преоријентишу на оне са друкчијим, неагресивним и едукативним садржајима?

Све се више постигнућа која настају захваљујући властитом раду замењују понудом готових производа, све је лако доступно и олакшано. Тако је и са дечијом игром. Ево примера. И у реалном и виртуелном свету деца се кроз игру суочавају са препрекама које треба решавати. Ако се деца у реалној игри  међусобно не слажу, онда се и посвађају, па се мире. Улажу напор да отклоне неку препреку, не постоји клик на дугме који ће то урадити уместо детета. Тако се уче важним животним вештинама. У виртуелном простору то је другачије. Ако га неко нервира, једноставно га искључи. Ако треба брже да се креће, подесиће кликом брзину. Мислим да је јако важно да родитељи буду свесни ове разлике и да континуирано омогуће својој деци искуства реалне игре у којој су укључена сва чула. То не значи да су виртуелне игре тотално некорисне и штетне. Њихова употреба треба да буде минимализована, јер се стварају ради комерцијалне добити. У ту сврху креатори користе једноставан рецепт; забава мора бити у великој дози и лако пробављива, што је основа за стварање зависности. Још нешто сматрам врло важним да нагласим и да позовем родитеље на промишљање: ниједан уређај, ниједна играчка на батерије која говори и сличне техничке иновације које се рекламирају под паролом “побољшања дететовог развоја” не могу да замене топао, посвећен  родитељски однос. Родитељ мора бити укључен и свеприсутан у дететовом одрастању – никакав готов производ (телефон, таблет, меда који прича…) не сме да послужи родитељу да му олакша и поједностави бављење својим дететом тако што ће своје родитељске улоге преусмерити на поменута средства.

Који би били савети родитељима за исправно поступање, у дететову корист?

Што се тиче конкретних поступака којих би родитељи требало да се придржавају навела бих следеће:

– играње видео-игара са својом децом како би поделили искуство и разговарали о садржају игре

– постављање јасних правила о садржају игре и времену играња, како у кући тако и ван ње

– праћење онлајн интеракција и упозоравање детета о потенцијалним опасностима од интернет контаката док играју игрице на мрежи

– омогућавање играња видео-игара само на јавним местима у кући, не и у дечијој спаваћој соби

– имајте на уму да сте узор својој деци, укључујући и то које видео-игрице играте и колико дуго их играте

– примена ограничења укупног времена укљученог екрана

– обезбеђивање да се видео игрице играју само након што су домаћи и кућни послови завршени

– подстицање учешћа детета у другим, посебно физичким активностима.

У ком моменту родитељи треба да реагују, шта је црвена лампица која указује да је детету потребна помоћ психолога?

Неки од сигнала због којих би родитељи и дете требало да се обрате стручњаку су: занемаривање скоро свих аспеката живота осим играња игрица, изолација од других како би се што више времена проводило играјући, осећања немира или раздражљивости када се не може играти, заокупљеност мислима везаним за игрице, лагање о времену проведеном у игри, поремећен сан, повећана агресивност. Ови симптоми су, такође, важећи и за одрасле. Увек предлажем да се родитељи едукују, информишу о правилном дечијем развоју и да примењују стимулације које одговарају узрасту и карактеристикама детета,   и да избегавају штетне утицаје на развој како се црвена лампица не би упалила. Стручне особе – психолози, педијатри, психијатри, могу бити веома корисни као саветници и едукатори, радећи заједно са родитељима на правилном развоју детета и превенцији различитих потешкоћа.

С. В. О.