Književnika Uglješu Šajtinca u utorak 14. maja ugostiće tri biblioteke na teritoriji Grada Kikinde. U prepodnevnim časovima mladim čitaocima iz Novih Kozaraca i Banatskog Velikog Sela predstaviće svoje stvaralaštvo na decu, a istog dana će se s njegovim opusom susresti i mladi Kikinđani u gradskoj biblioteci „Jovan Popović”.

Podsetimo, ovaj stvaralac je poznat najviše kao dramski pisac, međutim on se podjednako uspešno okušava i u drugim književnim vrstama, kako za odrasle, tako i za decu, mada, prema sopstvenom priznaju, nije hiperproduktivan kao pisac. To doziranje napisanog znači ujedno i da meri svaku reč, a kao posledica tog pristupa proizilazi i činjenica da sve njegove knjige imaju dobar odjek kako kod čitalačke publike, tako i kod kritike. Inače, osim što je znan kao književnik, Šajtinac je univerzitetski profesor i predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Banat čini dobar deo njegove i dramske i romaneskne poetike. Ipak, najširoj publici je možda najprepoznatljiviji po filmu „Hadersfild” koji je snimljen prema njegovom dramskom predlošku. Šajtinac je dobitnik niza prestižnih knjijiževnih nagrada (Isidora Sekulić, Politikin Zabavnik i dr), ali isto tako su ga neke nagrade i zaobilazile. Nekoliko puta je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu.

O Banatu kao bitnoj odrednici njegove poetike, nezaboravnoj ulozi pesnika Raše u „Hadersfildu” (tumačio ga je Nebojša Glogovac), književnim nagradama i mnogo čemu još, ovaj stvaralac je podelio utiske za naš Portal.

Tvoja knjiga za decu „Vetruškina ledina” je već u samom naslovu jasno geografski određena, jer je vetruška tipično banatska ptica, potom knjiga “Banatorijum”, a i ova novija „Koljka i Sašenjka” takođe je oslonjena na ovo područje. Banat je veliko izvorište tvoje poetike?

–  Kao prvo Banat je jedan pojam koji je teško svesti na nekoliko svojstava. Prvo zato što mislim da je Banat u našoj svesti uvek manji nego što nam se prosto čini i priviđa kad gledamo mapu. Pogotovo ako posmatramo Banat kao jedan kulturni i prostor koji se vrlo dinamično istorijski razvijao za sve narode koji ovde žive, kako smo svi dolazili u ovu pustoljinu, a nema ko ovde nije došao, jer svi smo je naseljavali vekovima. Meni je interesantan Banat kao jedan kotao koji stalno vri. Stalno nešto ispari, nešto se novo ubaci, nešto se tu uvek krčka, susreću se kulture, jezici, običaji, naravi i rekao bih da je to ta strana koja je meni interesantna. Znači, ne nekakva hermetična, zatvorena priča, nego kao jedan stalno otvoren i interesantan prostor. Tu se spajaju i istok i zapad i sever i jug. Kad se pogledaju tokovi reka – od Dunava, preko Tise, Moriša, Tamiša i Begeja, to je jedna vrlo interesantna regija. Čak i za ove koji iz velikih gradova, iz metropola žele da zamene buran život nekim mirnim, dosta se upućuju ovamo na sever. Samo da pređu Dunav, samo da odu do nekog manjeg mesta, do nekog vikend naselja i da uzmu neku vikend kućiću ili kućicu na selu ili pored reke. Sada je neka obnova tog ideala da smo mi u Banatu mirni i da nudimo neku predstavu usporenog života. Ja opet, ne bih nikog upućivao ni na šta. Svako ima pravo da primeti i da sȃm saznaje i da smešta u svoju knjigu utisaka, kojim redosledom doživljava i šta primećuje, ali valjda  kao i u drugim regionima u svetu – ja bih težio da malo kopam i ispod tog inicijalnog da je Banat miran, rasprostran i što kaže Mika Antić: „Ovde hodaš po nebu”. Ne vidi se ta granica između neba i zemlje. Ali treba dati vremenu šansu i probati šta svaki region nudi, pa i ovaj naš banatski. A interesantan je. Nekima izgledamo zabačeno, nekima kao centar sveta. Nekima je zapanjujuće da je kod nas bilo, a ima i sad, dosta nerazvijenih opština i sredina, a opet, s druge strane, ljudi bi ovde i pored te nerazvijenosti, pokušali nešto, jer ima neke nade i ima neke perspektive. U takvom čudnom vremenu živimo i ko zna šta će biti za jednu, dve ili tri dekade. Ako se izbrišu ove granice, ako se Banat, kao što je nakada bilo, počne uvažavati kao teritorija koja ima svoje planine na istoku, a ovde kod nas ima doline i te silne reke i interesantne gradove, onda bi bilo lepo da se sve uveže i živi nekim duhom preplitanja i razmene dobrih iskustava, što je nama koji se bavimo nekim kulturnim i umetničkim radom možda i najvažnije. Jer svi drugi se lako dogovore, posebno oni koji imaju nekog industrijskog, proizvodnog interesa, ali bilo bi lepo da se i kultura i umetnost nekako sastave i da se dopune. Da se sastavi taj pazl, u neku sliku.

Najšira publika pamti vrlo upečatljivu ulogu Nebojše Glogovca u vašem filmu Hadersfild. Ta uloga Raše, čoveka koji piše pesme, data je iz jedne autsajderske pozicije. Da li danas i poezija kao žanr deluje iz te efemerne i autsajderske pozicije?

–  Da. Moram da kažem da se poezija vratila tamo gde je uvek vraćaju u vremenima kada ljudi teže kratkom, jasnom i poučnom tekstu koji bi eventualno mogao da im da neku ideju kako da danas provedu dan ili šta od sebe da urade da olakšaju sebi život. Ali umetnost ne služi samo tome i pesništvo nije samo u tome. Pesništvo traži – da se izrazim starovremenskim izrazom – jedno duhovno zalaganje koje danas ljudi ne žele. To ne postoji. Duhovnost je sad svedena na priču o tome jesmo li religiozni ili nismo. Čekajte, ljudi, stanite, nije samo to duhovnost! Duhovnost je svaka ljudska potreba za razmenom osećanja i utisaka, a tu je poezija neprevaziđena i jača od svih. Kad kažu danas: „Ja tražim laku, jednostavnu, kratku rečenicu koja me upućuje na nešto” – to znači da si ti bespomoćan. Da je tvoj duhovni aparat, taj koji propušta impresije, u stvari vrlo primitivan i sveden. Ako ti imaš problem sa poezijom zato što ona nekad nema tačku ili zarez, nekad nema do kraja završenu misao u smislu klasične rečenice sa uvodom, razvojem i zaključkom – zašto je isključuješ? Zašto bi sebi uskratio druženja da poezijom i pokušaja da je razumeš? Poezija je samo privremeno skrajnuta, ali ona je blago koje se stalno otkriva. Dobri pesnici se stalno otkrivaju i to – na svoju nesreću – vrlo često ne u vremenu u kojem su živeli i stvarali, nego kad prođe neko vreme, pa onda neko otkrije, kao ispod kamena i kaže: „Pa ovo je blago, čoveče, digli smo kamen, vidi šta se ispod nalazi”.

Držiš li da je “Vok on!” i dalje tvoj najkomercijalniji i najkomunikativniji roman?

– Verovatno jeste. Ja verujem da to jedno od onih štiva u koje će ljudi lako prstom da upru na deo koji im se sviđa. Ali ja sam ga tako namerno i pisao i prosto verujem da nema nikog kome se sviđa sve, od prve do poslednje rečenice. S obzirom da je to jedan prozni kolaž, ja sam svesno išao na to da znam da će se nekom svideti ovo parče, nekom ono drugo; nekom ono što liči na priču, nekom ono što liči na dnevnički zapis, nekom što liči na putopis, nekom ono što liči na nekakvu iznenada napisanu pesmu. To je otprilike ono: za svakog po nešto, a za sve ništa (smeh).

Dobio si niz prestižnih književnih nagrada. Neke su te i nepravedno zaobilazile. Koliko su osnovane pretpostavke najšire publike da se pomenuta priznanja dodeljuju po “burazerskom” sistemu?

– Sad kad se ostvnem, dosta sam tih nagrada dobijao. Pogotovo za kraću prozu, priče. Danas se i preporučuje ljudima da to pišu i dosta se toga objavljuje. S jedne strane trebalo bi da mi bude drago i pretpostavljam da sam sigurno bio u dobrim konkurencijama kad su nagrade koje sam dobijao u pitanju i isto tako da su još mnogi zaslužili tu nagradu, ali sam je ja u tom trenutku dobio. Nagrada, hvala bogu zaista ima i što se tiče tog „burazerskog” sistema: „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono, ovaj je zaboravljen, ovo je sad pravi trenutak…”- toga uvek ima i sigurno da i ti kriterijumi odlučuju. Malopre smo pomenuli umetnost i kulturu. Mi smo dosta smo bedni u umettnosti, to jest bedno smo tretirani i takav je valjda trend u svetu, a i kod nas. Naša država ima toliko problema da uvek može da opravda nemaštinu koja vlada u kulturi i umetnosti time da mi uvek imamo većih problema. A ako je meni neko dao neku nagradu zato što je osećao neku grižu savesti i mislio je da je dužan prema meni – ja slobodno mogu da kažem da to nikad nije trebalo da misli. Ja nikog nisam ničim zadužio. Ljudi koja ja zadužujem, meni ne mogu da pomognu ništa u tom smislu. Oni meni pomažu na jedan bazičan način, uzvraćaju mi ljubav svojim postojanjem – moji prijatelji, porodica, moji najbliži, a ne dao Bog da sam u tom uzajamnom dužničkom ili ne znam kakvom odnosu s onim sa kojima ne bih voleo ni da sam prijatelj. Nadam  se da sam i ove nagrade koje sam dobio, dobijao od ljudi u žiriju koji su čitali i prepoznali moj rad, pa se taj levak sužavao i nešto je izašlo iz levka i pojavio se naslov knjige koju sam ja napisao. Kažem, ima dosta nagrada i idu kroz sva četiri godišnja doba, sigurno je dosta i onih koje su plod uzvraćanja nekih dugova, ali najvažnije je da knjiga ima svog tajnog, anonimnog čitaoca koji je obožava, mazi, miluje, otvara i čita s vremena na vreme i da mu se to sviđa.

Nemanja Savić