Након гостовања у Прибоју на Данима Данила Лазовића и представе „Смрт човека на Балкану“, кикиндско Народно позориште је с успехом извело представу „Настојник“ у Српском позоришту у Будимпешти. Сезону репертоарског играња у Кикинди отвориће винковачко позориште „Јоза Ивакић“ с представом „Три и пол сестре“ у режији Пеђе Гвоздића, а по тексту глумице Петре Цицварић, која уједно у овој представи, уз још три женска лика, тумачи и једну од улога. Кикинђани имају интензивну и добру сарадњу с винковачким позориштем, која се највише огледа у размени представа. Тако ће бити и овог 4. октобра.
Био је то повод да разговарамо с ауторком комедије „Три и пол сестре“ Петром Цицварић. Иначе, ова глумица је ширу популарност стекла пре више од деценије играјући у ТВ новелама „Најбоље године“ и „Ружа вјетрова“.
Најпре сте завршили Математичку гимназију у Осијеку, па крећете са студијама на Филозофском факултету, а потом се ипак одлучујете за уметност. Како је дошло до преокрета и одлуке да упишете глуму?
– Искрено говорећи, Филозофски факултет уписала сам јер нисам имала довољно храбрости отићи на пријемни за глуму. Провела сам ту прву годину студија у Загребу више одлазећи у казалишта него на предавања. Након једне представе, враћала сам се у свој малени студентски стан, те сам у трамвају сусрела пријатељицу из основне школе, с којом сам дуги низ година ишла на драмску секцију у Осијеку (у Дјечјем казалишту Бранка Михаљевића). Она ми је рекла да се отворила Академија у Осијеку, да има одсјек за глуму и луткарство, те како се она и још њих пар с драмске заједно припремају за пријемни. Одмах сам знала да је то то, да морам заборавити на свој страх и пробати. Пар мјесеци послије отишла сам у Осијек на пријемни и уписала глуму и луткарство.
Играли сте у ТВ серијама „Најбоље године“ и „Ружа вјетрова“. После су Вас некако заобилазили кастинзи. Значи ли то да је у Хрватској, као и у Србији велика „производња“ дипломираних глумаца и тешко се долази до простора?
– Мислим да је сигурно велика „производња“ глумаца. Пуно већа него што је била прије. Има, сва срећа, различитих послова унутар тог нашег глумачког позива. Наравно да глума подразумијева казалиште, серије и филмове, али има ту још тога – синкронизације, анимације, водитељства, вођење драмских секција… и колико знам и видим, глумци се јако добро сналазе. Све више глумаца режира, пише, продуцира и сматрам како смо способни све то чинити, наравно да некоме иде боље једно, некоме друго, нисмо сви једнаки. Исто тако, има оних који уз своје глумачке послове раде и друге послове (као нпр. вожња таксија, вожња за Глово или Болт…) само како би се мало више попунили џепови, јер живот у градовима је све скупљи. Вјерујем да „простор“ ми глумци морамо стварати сами. Не сматрам да је успјех само бити на телевизији или у најновијем филму, пуно тога још лежи у ономе што зовемо успјехом и наравно, за свакога је он другачији. Схватила сам да телефон не може увијек звонити сам од себе, па сам одлучила сама себи створити прилику. Мој одабир стварања простора јест да пишем, стварам нове драме, тражим могућности гдје се оне могу играти. Имала сам срећу да је ондашњи равнатељ Градског казалишта „Зорин дом“ у Карловцу, гдје сам и запослена, био врло отворен за моје идеје. Вјеровао ми је кад сам му први пут рекла да имам драмски текст за дјечју представу. Поставили смо га као представу која је била јако успјешна, па ми је то отворило многа врата.
Сами сте написали и комад „Три и пол сестре“ у коме и играте и који успешно гостује по регији. Значи ли то да Вам је љубав према писању остала још из детињства или је у питању тежња да заиграте у неком комаду који ће бити писан баш по вашем укусу?
– И једно и друго. Не бих се окушала у томе да у мени не постоји љубав и исконска тежња за писањем. А кад то већ тиња у мени, онда сам рекла самој себи да ћу написати текст који ће дати глумицама прилику да покажу своје таленте. Сматрам како смо још увијек у дефициту с добрим, квалитетним женским улогама. Већина их је у функцији мушкараца, а знам многе добре глумице које заслужују прилику показати што могу и развијати се кроз слојевите улоге. Овај текст је баш то – прилика за глумице.
Ваша представа се бави тајнама. Кажете да их свака фамилија има. Је ли по Вама суочење не само с тајнама, него и са самим собом важан део сазревања?
– Мислим да тајне има свака фамилија, да. Не морају то бити страшне ствари, наравно има свега. Али „тајне“ могу бити и осјећаји кривње, неадекватности, губитка себе… било што. Тајне могу бити мисли које потискујемо дубоко у себи. Мислим да је све то нормално. Као мајка, схваћам да је тешко све подијелити, или да се одређене ствари могу открити у каснијим фазама живота. Сјећам се свог првог разговора о љубави с мојим родитељима. Имала сам 14 година и нисам схваћала њихово поимање љубави, односа, брака. Сада већ могу причати с њима о обитељском животу, о подјелама унутар заједнице, жртвама, и они са мном могу подијелити неке ствари које нису могли кад сам била млађа, које ја тада једноставно нисам могла схватити. Суочавање с тајнама, потиснутим истинама, осјећајима, догађајима, сигурно може донијети напредак и сазријевање. Ако смо на то спремни. Суочавање са самим собом сматрам кључним аспектом за развој. Без тога, мислим, само стојимо на мјесту.
Уз Вас „Три и пол сестре“ чине још три глумице. Да ли је теже радити кад није мешовита мушко-женска подела улога?
– Хм… Не знам. Искрено, волим када је мушко-женска подјела јер тако осјећам баланс међу енергијама. Можда сам само навикла на то, не знам, посљедњих осам година стално сам радила у мушко-женским подјелама. Ово је прва представа, након више од осам година, у којем имам само женске партнерице. Али овдје је био мушки редатељ који је ипак уносио своју енергију. Свој потпис. И то ми се свиђало у цијелом процесу.
Да ли сте до сада посећивали Кикинду и по чему Вам је град препознатљив?
– Била сам у Кикинди прије више од 10 година. Но тада сам живјела пуно бржим и немирнијим животом и након представе смо одмах путовали назад. Сада ћу си дати мало више времена. Прошетати улицама, прочитати нешто о повијести града, погледати које су занимљивости…
Немања Савић
