Зрењанин

Да се може направити врхунска комедија у властитој продукцији доказало је кикиндско позориште, а у то су уверили и Зрењанинце, на недавном гостовању.

Кикинђани, добро знају овај драмски комад, а овог пута и посетиоци у препуној великој сали зрењанинског театра „Тоша Јовановић” уверили су се да кикиндско Народно позориште има с чиме и пред најпробирљивију публику. Са укусном сценографијом и бравурозном глумом, „Љубавно писмо” је разгалило егзалтирану публику из града на Бегеју, а сами глумци су на крају доживели овације.

Подсетимо, поменути комад говори о менталитету, породици, комшијама и уопште промашеним животима. Настао је по тексту Зорана Бачића и Златана Фазлагића, а режију потписује маестрални Драган Остојић. У подели су Бранислав Кнежевић, Бранислав Чубрило, Гордана Раушки, Михаило Лаптошевић, Ружица Недин, Анђела Киковић, Владимир Максимовић и Јована Берић. С обзиром на то да је у овој драми с„ певањем, без пуцања” о менталитету и породици доста промашених ликова, сам редитељ укратко подвлачи да ова представа пружа неку врсту утехе да када изађете са представе кажете себи: „Није мој живот ни тако лош”.

Зрењанинци су те вечери могли да виде читаву лепезу ликова – од жовијалних до фрустрираних и да се добро и забаве и замисле. Владимир Максимовић, актер ове представе и чест гост Зрењанина игра лик Момчила.

– Момчило је, како је сам писац рекао, морон. Уз помоћ редитеља Драгана Остојића и свих колега, мислим да сам успео да направим добар лик, једног дечка који је изгубљен у тражењу самог себе. Он жели да одрасте и да буде озбиљан, али га његов IQ кочи у свему томе и било ми је задовољство да радим ову улогу зато што је ово један од оних текстова у којима, што се више „откачите” и што се више препустите тој игри и чаролији театра – то је улога боља – каже Максимовић.

Његовог оца Оливера тумачи Михаило Лаптошевић.

– Оливер је и Момчилов отац и Јагодин муж, а уз то и неуспели љубавник своје куме Франсоаз. Неуспели је и отац и муж. Волео би да је бар мало мушко. Његово „софистицирано” биће заробљено је у културној пустињи која га окружује. Да будемо искрени – он тој пустињи апсолутно и припада – каже Лаптошевић.

Анђела Киковић тумачи лепу и младу девојку Лепосаву која први пут доживљава чулну љубав, а потреба за њеном слободом се коси са њеним крутим васпитањем.

Дакле, много је неостварених ликова у овом комаду, а међу њима и старији водник у пензији Воја Солдатовић, кога тумачи Бранислав Кнежевић.

– Колико је Воја способан и успешан види се из тога што до пензије није догурао ни до чина заставника. Неуспешан у послу, неуспешан и у животу. Има млађу жену која се швалера с венчаним кумом и ћерку коју је одгајао као сина војника, неуспешно наравно. Међутим, он себе види сасвим другачије: као успешног и надмоћног на свим пољима, па и у покушају његове прељубе.

Јована Берић игра Ружицу, студенткињу и подстанарку код породице Солдатовић. Уједно је и Лепосавина најбоља пријатељица и потајно је заљубљена у Момчила. Међутим, када схвати да јој је љубав неузвраћена, покушава да споји своју симпатију са својом најбољом другарицом и ту прави заплет у који буду умешане обе породице.

Гордана Раушки и Ружица Ненин бриљанто су одиграле своје роле и бравурозним глумачким средствима употпуниле одличну поделу. У појединим деловима представе, нарочито сегментима с певањем, доживеле су овације.Свему треба додати и изванредно кадриране снимљене сегменте које повремено можемо видети у склопу комада. Речју, изванредно режирана представа, а томе сведоче и реакције зрењанинске публике, која се и аплаузима и смехом одазивала на велики део ове двочасовне представе-спектакла.

Објективно говорећи, у зрењанинском, као и у другим театрима, нису све представе подједнако ни успешне ни гледане. „Љубавно писмо” би засигурно било у самом врху гледаности да је којим случајем постављенo у продукцији зрењанинског театра. Тамошња публика је (као и кикиндска) позоришно едукована и не воли шмирање, него „глумачки проширено тело”, како би то назвао чувени критичар Ранко Мунитић.

Мајсторство кикиндских глумаца препознала је публика у Зрењанину. О својим искуствима с колегама из града на Бегеју Владимир Максимовић каже:

-Имао сам прилику да се упознам са зрењанинском публиком када сам играо представу „Небески одред”. Зрењанински театар јако волим и увек се радујем доласку. Дођем и кад Зрењанинци спремају неку представу, да играм карте са својим пријатељима који су тамо запослени. Студирао сам са Дејаном Карлечиком и Стефаном Јуанином. Милан Колак ми је један од најбољих пријатеља – каже Влада, док се Михаило Лаптошевић надовезује:

-Моја искуства са зрењанинском публиком су из позиције исте те публике. Гледао сам, још од факултета, доста представа у Зрењанину. Сваку коју сам гледао публика је прихватила раширених руку. Радујем се што је и наше „Љубавно писмо” зрењанинска публика тако прихватила – сумира Михајло.

Јовани Берић је ово било друго гостовање у средњем Банату:

– Било ми је прелепо и одушевила ме је публика  и њена отвореност и гостопримљивост. Веома задовољна како је протекло гостовање је и Анђела Киковић која истиче да је и сам рад на овој представи био јако узбудљив и забаван.

Додуше, општи утисак је мало покварио нечији упоран и суви тзв. „велики” (ранијим генерацијама познат и као магарећи) кашаљ из публике за  време трајања представе, међутим то је опште место у театру који је још давних дана кроз виц описао легендарни драматург Југословенског драмског позоришта  Драгослав Андрић: „Пацијент: Докторе, кашљем! Доктор: Па, што сте дошли код мене? Пацијент: А где је требало да идем? Доктор: Па, у позориште!”

КАД ИГРА МИНИСТАРКА

Од многобројних представа које су на репертоару зрењанинског театра, убедљиво најбољи одзив код публике имају комади који се раде по текстовима домаћих аутора. Врло гледана је представа „Шта ће бити са свима нама” Бориса Лијешевића, а најгледанија је „Госпођа министарка” по Нушићевом класику, за коју карте плану већ у првих сат времена продаје. Главну улогу, Живку министарку, игра бивша чланица кикиндског театра Јелена Шнеблић Живковић.

Немања Савић