vladimir maksimović Arhive | Kikindski portal

U subotu premijera: „Heroj nacije” stiže pred publiku

Jelena Trifunović October 1, 2025

Šta znači biti heroj nacije u vremenu kada se vrednosti sudaraju, a istina nikada nije jednostavna? Odgovor na ovo pitanje publika će potražiti u subotu, 4. oktobra, u 20 časova, kada će na sceni kikindskog pozorišta premijerno biti izvedena predstava „Heroj nacije“, rađena po tekstu Ivana Lalića.

V. d. direktora Narodnog pozorišta Brane Marijanović istakao je da je iza ekipe 35 intenzivnih radnih dana na novom projektu koji su podržali Pokrajinski sekretarijat za kulturu, Gradska uprava i sponzori.

– Uvek je veliko zadovoljstvo kada možemo da najavimo premijeru. To su trenuci koji čine srž rada jedne ustanove. Novina je da vraćamo subotu kao igrajući dan. Više se predstave neće izvoditi petkom. Mi treba da budemo na usluzi publici i mislim da će više ljudi dolaziti u pozorište prvog dana vikenda- poručio je Marijanović.

Rediteljka predstave Dajana Josipović naglasila je da je stvaralački proces dinamičan, ispunjen konstruktivnom razmenom ideja, kao i velikom posvećenošću i divnom saradnjom cele ekipe.

– Kada se radi predstava koja zahteva lična ulaganja, sukob stavova je neizbežan i upravo iz toga nastaje najveća vrednost. Svaki glumac je u ovaj komad uneo svoj identitet i energiju. Mislim da smo napravili priču koja će podstaći publiku da promisli, da se pomeri makar za jedan stepen u svom doživljaju sveta- istakla je ona.

Saradnja je bila inspirativna i zahtevna, i donela je nova profesionalna iskustva.

– Ovo je bio veliki izazov za sve nas, ali i prilika da naučimo jedni od drugih. Svaki trenutak bio je obeležen iskrenim razgovorima, bilo da je u pitanju bila šala ili ozbiljna rasprava. Upravo taj dijalog je stvorio predstavu koja nosi težinu i dubinu- navela je mlada rediteljka.

„Heroj nacije“ je snažna priča koja se bavi sukobom dva sistema vrednosti. Publika će, osim što će pratiti radnju, imati priliku da se oseti kao sudija, da proceni na kojoj strani je istina.

– Nadam se da će svako u sali pronaći nešto za sebe, bez obzira na lične stavove i uverenja- ocenila je Dajana Josipović, kojoj je ovo prva saradnja sa kikindskim teatrom.

U predstavi igraju: Mihailo Laptošević, Vladimir Maksimović, Gordana Rauški, Anđela Kiković i Mina Stojković.

– Veoma mi je drago što sam deo ove predstave i što sam upoznala ovu izuzetnu mladu damu, Dajanu Josipović, za koju će se tek čuti u pozorišnom svetu- istakla je glumica Mina Stojković.

Anđela Kiković se nadovezala:

-Srećna sam što sam deo ovog projekta. Radili smo intenzivno. Bilo je i suza i smeha, ovo je divna saradnja i razmena. To je nešto što publika svakako može da oseti.

ZAHVALNOST SVIM SARADNICIMA

Velika zahvalnost upućena je saradnicima na projektu – scenografkinji Dunji Kostić, kostimografkinji Ivani Ristić, kompozitorima Milošu Aćimoviću i Luki Lukiću, dizajnerki plakata Desanki Reljin, kao i ostatku posvećenog tima iza scene.

-Bez njihovog kreativnog doprinosa ovaj projekat ne bi bio kompletan. Svi su dali svoj maksimum i stvorili atmosferu koja je predstavu podigla na viši nivo- poručila je rediteljka.

Nakon premijere, naredno igranje novog komada kikindskog pozorišta biće u utorak, 7. oktobra, a potom i 18. oktobra.

Hit komedija uskoro pred Kikinđanima: „Savršeni partner” stiže 17. maja

Jelena Trifunović April 19, 2024

Mlada, perspektivna, ali i već nagrađivana rediteljka Tijana Vasić potpisuje režiju komada „Savršeni partner” koji će imati premijeru na Maloj sceni kikindskog pozorišta 17. maja. U podeli su Mina Stojković, Vladimir Maksimović i Marina Vodeničar kojoj je ovo povratnička predstava nakon porodiljskog odsustva.

Marina koja tumači glavu ulogu Tine, kaže da je predstava moderna melodrama sa primesama komedije.

– . To je jedna ambiciozna, mlada žena koja juri za karijerom i jako je opterećena i posvećena poslu, a strašno joj smeta što njen momak nije toliko ambiciozan i zbog toga ga smatra manje vrednim, potcenjuje ga i na kraju odlučuje da ga ostavi kako je ne bi sputavao u njenom napretku. Ali s obzirom na to da ne može, a i nije prirodno, da bude dugo sama, ona odlazi kod jedne žene koja se bavi proizvodnjom avatara, to jest robota koji se kreiraju prema potrebama klijenta. Tako da ona napravi sebi svog robota koji ima osobine za koje ona smatra da njen savršeni partner treba da poseduje. Jedino što je zadržala, to je lik od bivšeg momka- otkriva Marina i dodaje:

– I tu nastaje pravi zaplet. U trenutku kada se susreće sa svojim željama koje joj taj robot ispunjava, to zapravo ispada da nije najbolje za nju i nije ono što bi nju usrećilo. Tako da ovo nije obična komedija i ima dublju poruku, jer tretira trenutak u kojem živimo i savremene trendove kojima svi robujemo -navodi Marina i sumirajući fabulu komada efektno poručuje: „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.”

Mina Stojković naglašava da je rad na predstavi jako uzbudljiv jer se bavi aktuelnim temama koje su uvek neiscrpne, a to su pre svega način na koji shvatamo ljubav i pitanje zašto dolazi do otuđenja.

– U ovoj živopisnoj drami ja igram lik Barbare, žene koja u svom životu dolazi do ideje da ženama kreira „savršenog partnera”. Da li će u tome uspeti, videćemo- sumira zagonetno Mina.

Fatalnog i famoznog, realnog, a istovremeno i virtuelnog momka-avatara igra Vladimir Maksimović.

– Taj lik je robot, koji ispunjava želje vlasnice, ali može i da „zabaguje” i da se vrati na fabrička podešavanja, što komplikuje stvari. Tekst mi je prijao na prvo čitanje. Naravno da sam odmah shvatio da je ispred mene izazov sa kakvim se do sada nisam susretao i to je još više u meni probudilo neizdrž da počnemo s probama. Siguran sam da će se predstava dopasti publici, pitka je i duhovita, i bavi se problemima 21. veka – kaže Vladimir.

FUTURISTIČKA LJUBAVNA KOMEDIJA

– Može se reći da je ovo futuristička ljubavna komedija zato što u sebi sadrži bojazan na šta svodimo i u kom smeru razvijamo svoje ljubavne odnose, kroz niz svakodnevnih situacija između savremene žene i ,,savršenog partnera”- kaže rediteljka Tijana Vasić i dodaje da pisac mnoštvom uverljivih dijaloga ostvaruje puno neočekivanih i efektnih komičnih preokreta, daje ironične primedbe o stereotipima savremenog čoveka i postavlja pitanje da li nova tehnološka rešenja i društvene promene mogu ugroziti tradicionalnu, iskrenu ljubav dvoje ljudi.

BALKAN KOMEDI

Ovo je prvi u nizu projekata u okviru koncepta „Balkan komedi” novog umetničkog direktora, inače bivšeg člana našeg teatra, glumca i profesora na FDU Đorđa Markovića. Plan je da se na scenu postavljaju tekstovi pisaca s područja bivše Jugoslavije koji se bave mentalitetom ljudi tog podneblja, a prva predstava u nizu planiranih je „Savršeni partner” po tekstu Mira Gavrana.

Inače, rediteljka Tijana Vasić je ponovo među Kikinđanima. Do sada je režirala vrlo uspešnu i gledanu predstavu „Kovači” koju, prema vlastitim rečima, pamti po toploj saradnji s kikindskim ansamblom. Sad se uhvatila u koštac sa „Savršenim partnerom” koji je već imao mnogo uspeha u bivšim zapadnim jugoslovenskim republikama, a ovo će biti prva postavka tog komada u Srbiji.

Na jesen nas očekuje još jedna premijera, čiji tekst potpisuje Vladimir Đurđević, a režija će biti poverena Marku Misirači. Naslov je „Kosmaj ol inkluziv”. Opet je u pitanju komedija, a i naredne dve pozorišne sezone biće posvećene ovom žanru i ovdašnjim mentalitetima.

N. Savić

Gledali smo za vas pretpremijeru – „Džepovi puni kamenja“ premijerno večeras

Igor Crnogorac October 13, 2023

U Narodnom pozorištu sinoć je, na velikoj sceni, održana generalna proba duodrame irske spisateljice Meri Džons, u režiji Rastislava Ćopića.

Komad „Džepovi puni kamenja“ jeste crnohumorna komedija, ona je i socijalna drama jer je priča o dvojici filmskih i životnih statista u siromašnom mestu u Irskoj u koju dolazi holivudska industrija snova. Predstava jeste i glumački izazovna (pisala ga je glumica), jer samo dvojici protagonista omogućava da, pored svojih glavnih likova, igraju i: druge statiste, direktora filma, filmsku divu, reditelja, asistenta…

Ono zbog čega ovaj tekst ne može da se kvalifikuje za dramski predložak za pozorišnu predstavu jesu njegovi nedostaci. U silnoj želji da se obuhvati što više neophodnih likova kako bismo imali privid dramske radnje, fokus je ostao na glumačkim, inače odličnim, transformacijama. Ozbiljan nedostatak jeste to što nismo dobili dovoljno o njima samima, njihov bekgraund, što bi omogućilo da se povežemo sa svim prikazanim nam tužnim ljudima u malom mestu bez perspektive, ali bi i veoma pomoglo glumcima da nam donesu dublje emocije likova, a verovatno im dalo i više prostora za razigravanje istih.

Scenografija predstave svedena je na elemente sa filmskog seta i, moguće, simbolično, na prazninu i beznađe u mestu radnje. Inače, u teoriji, mnogo je elemenata koji bi čoveka sa velikim snovima u okruženju koje mu ne dozvoljava da ih ostvari, moglo da smesti na mnogo tužnih tačaka na planeti i, posledično, izazove poistovećenje sa irskim gubitnicima. U praksi, na sceni, ostaje utisak glumačke etide koja, osim zaista izuzetnog umeća Nikole Joksimovića i Vladimira Maksimovića, nije ostavila utisak pune pozorišne predstave.

Akteri ovog pozorišnog čina zaslužuju priliku da se najnoviji projekat gradskog pozorišta razigra, „legne“ i počne bolje da korespondira sa publikom. Inače, daleki predeli Irske, ostaće na istoj prostornoj, misaonoj i emotivnoj distanci, i neće dosegnuti dalje od onoga što tekst, u krajnjoj liniji, jedino nudi.

Kikindsko pozorište od večeras će, zvanično, na repertoaru imati još jedan naslov, ali i potvrdu da ima veoma talentovan i posvećen ansambl. Krajnji sud će, kao i uvek, dati publika, u igranjima koja slede. Zbog profesionalizma, entuzijazma i ljubavi prema pozorištu, „Džepovima“ treba poželeti sreću.

Vladimir Maksimović: Gluma je igra i čarolija

Jelena Trifunović September 14, 2023

Odluku da bude glumac doneo je još kao sedmogodišnjak, kada ga je majka odvela u Teatar 13. Ipak, nakon završene akademije, radio je kao varilac i zamalo otišao u vatrogasce. Posle Momčila u „Ljubavnom pismu” i Dušana Vasiljeva u „Oblacima”, priprema se da, u novoj predstavi kikindskog teatra, zaigra čak sedam uloga.

Na 58. Filmskim susretima u Nišu, glumac Narodnog pozorišta Kikinda, Vladimir Maksimović, dobio je nagradu za najbolju epizodnu ulogu- brata blizanca u filmu „Ovuda će proći put”. Nagradi se, priznaje, nije nadao.

– To mi je prva filmska nagrada. U pozorištu sam od 1997. godine, u Teatru 13 imao sam sreću da budem kod Svetislava Jankovića koji je od nas zahtevao da u glumi tražimo igru i čaroliju. Dakle ne ozbiljnost, već samo mašta i iz toga će nešto izaći. Na ovom filmu, Nina Ognjanović je insistirala na igri, dajući mi da lik pravim na granici ludosti i mislim da sam uspeo u tome. Sve vreme publika ne zna da li je on umno poremećen ili pijan. Bilo mi je jako uzbudljivo da se igram na liniji između stripa i realizma, a da tu liniju ne pređem. Uz pomoć rediteljke i cele ekipe iz Toplog Dola, imao sam sreću da izgradim zapaženu ulogu – priča Maksimović.

Film je do sada osvojio šest nagrada na festivalima u zemlji i inostranstvu. Govori o devojci Jani koja nije zadovoljna u svojoj sredini i kao svoj izlaz vidi stranca koji dolazi u malo selo. Ovo ostvarenje biće prikazano na jesen, na RTS-u.

Maksimović je deo ansambla kikindskog pozorišta od 2020. godine. Ovdašnjoj publici poznat je po predstavama koje su premijerno izvedene u protekloj sezoni: „Ljubavno pismo” reditelja Dragana Ostojića, gde je pobrao simpatije gledalaca ulogom Momčila, i „Oblaci” u režiji Stevana Bodrože, u kojoj mu je poverena glavna rola, lik pesnika Dušana Vasiljeva.

– U Kikindi su me poznavali i znali kakav sam u radu i kao kolega. Ukazala se prilika kada je kolega Matić otišao u penziju, tako da sam došao na njegovo mesto. Inače, prvu predstavu ovde sam odigrao 2013. godine. Bio je to komad „Neću da platim i ne mogu da platim”, Slobodana Brankovića. A prvi put u Kikindu sam došao sa bratskim pozorištem iz Paraćina – otkriva mladi glumac.

Kada ga je kao sedmogodišnjaka majka odvela u Teatar 13, vrlo brzo je odlučio šta će biti njegov životni poziv. Studije glume završio je u Novom Sadu, u klasi Ljuboslava Majere.

– Velika je sreća raditi sa Majerom, biti njegov student. Stalno nas je učio kako svemu treba da damo smisao. Kod njega sam učio da od minimalnih sredstava pravim velike stvari, na tome je insistirao – priseća se studentskih dana.

Ipak, nakon završene akademije, činilo se da ga putevi ne vode u željenom smeru- u pozorište. Na ovoj drugoj sceni, životnoj, tada je zasukao rukave i dve godine radio kao varilac u jednoj firmi. Zamalo da postane vatrogasac. I odustane od glume. Ali, kao u narodnoj mudrosti- strpljen, spasen.

– Nije mi se ukazala šansa da radim, ali sam ipak imao strpljenja i sačekao svoju priliku- komentariše. Glumio je u filmovima: „Mali Budo”, „Zaspanka za vojnike”, „Nebo iznad nas”, „Južni vetar”, „Čizmaši”, „Branio sam Mladu Bosnu”, „Što se bore misli moje”. O razlici između glumačkog angažmana na filmu i u pozorištu kaže:

– Pozorište mi daje šansu da razmišljam o liku, kako taj čovek hoda, kako se smeje, a na filmu nemate tu mogućnost. Tamo je glumac jednako važan kao svetlo. Svi rade za film i sve je ponavljanje, nema se vremena za takve analize. Pozorište je živa stvar, nema prevare – jasan je Maksimović koga ćemo, uz Nikolu Joksimovića, gledati u novoj predstavi našeg pozorišta. Irsku crnu komediju „Džepovi puni kamenja” režira Rastislav Ćopić.

– Moja nova uloga su zapravo sedam uloga. Biće vrlo uzbudljivo. Reditelj traži da svaka uloga bude jasna, a da promene budu u samo jednom polukrugu. To je predstava karaktera, komedija sa elementima drame. Imam poverenja u Nikolu Joksimovića, mislim da je on jedan od darovitijih glumaca u našoj zemlji i onda sam spokojan jer imam partnera na sceni koji će mi pomagati – kaže Maksimović.

U razgovoru za „Komunu”, otkrio nam je i u kojoj ulozi bi posebno voleo da se oproba.

– Kada budem imao te godine, želeo bih da odigram Astrova iz Čehovljevog ujka Vanje, to mi je omiljen dramski lik. Običan, a pun gorčine i neke tuge koju vešto krije.

KIKINDA POBEDILA BEOGRAD

– Ja sam Kikindu birao. Desilo mi se da sam posle godina odsustva iz glume, mogao da biram da li ću da dođem ovde ili da budem u Beogradu, ali sam izabrao Kikindu. Miran je grad, kao neka banja, ovde su ljudi pitomi.

O „LJUBAVNOM PISMU” I „OBLACIMA”

– „Ljubavno pismo” je režirao naš kolega Dragan Ostojić, to je njegova ideja i zamisao, a s obzirom na to da je odavde i da bolje, od većine nas, poznaje ovdašnju publiku, pogodio je u metu. Mislim da smo dali publici baš ono što treba, to je duhovita, brza, uzbudljiva i eksplozivna predstava, puna emocija, a opet ne može baš sve da bude smešno, ako nije malo tužno. Sa druge strane, lik Dušana Vasiljeva u „Oblacima” bio je velika odgovornost, jer se radi o stvarnim ljudima, o našem najboljem rodoljubivom pesniku koji je mlad stradao. Predstavu nismo pravili kao realan život već prikazujući demone i utvare koje su ga proganjale, zbog kojih je stvarao takvu poeziju – navodi Maksimović.

371910851_3310381305774797_376075097454173488_n

Vladimiru Maksimoviću nagrada na Filmskim susretima u Nišu

Jelena Trifunović September 2, 2023

Na 58. Filmskim susretima u Nišu, glumac Narodnog pozorišta u Kikindi – Vladimir Maksimović – dobitnik je nagrade za najbolju epizodnu ulogu (ulogu brata blizanca) u filmu „Ovuda će proći put”.

– Rad na Pavlu, Petrovom bratu blizancu je bio vrlo uzbudljiv i izazovan jer smo ih pravili na liniji između stripa i realnog. Naravno rediteljka Nina Ognjanović je bila uvek tu da nas pridržava da tu liniju nigde ne pređemo, i pored nje cela ekipa iz Toplog Dola. Petar i Pavle su jedna uloga dva lika, što ni malo nije bila olakšavajuća okolnost, naprotiv.

– Kao i što to inače biva, blizanci se dopunjuju a i razlikuju, toliko smo pokušali a verujem i uspeli u glumačkoj interpretaciji ova dva lika. Ovo mi je prva filmska nagrada i sama ta činjenica govori koliko mi je draga. Nagrada mi je bitna jer dolazi sa najstarijeg festivala, sa jedinog glumačkog festivala i festivala gde nas kolege ocenjuju. Takođe, veoma je značajna jer tradicionalno niška publika je ta koja voli i čuva svoje glumce, drago mi je da sam se upisao među nagrađene – rekao je Maksimović.

Film Nine Ognjanović prikazan je na ovogodišnjem FEST-u, nakon svetske premije na Slamdens festivalu u SAD gde je dvostruko nagrađen. Film govori o devojci Jani koja nije zadovoljna u svojoj sredini i stranca koji dolazi u malo selo vidi kao svoj izlaz.

Uloge tumače: Jana Bjelica, Ninoslav Ćulum, Vladimir Maksimović, Eva Ras, Svetozar Cvetković, Zlatan Vidović…

Mladi glumac kikindskog pozorišta ovdašnjoj publici poznat je po predstavama koje su premijerno izvedene u protekloj sezoni: „Ljubavno pismo” reditelja Dragana Ostojića, gde je pobrao simpatije gledalaca ulogom Momčila, i „Oblaci” u režiji Stevana Bodrože, u kojoj mu je poverena glavna rola, lik pesnika Dušana Vasiljeva.

Gledali smo pretpremijeru predstave o Dušanu Vasiljevu: dečak ispod crvenih oblaka

Igor Crnogorac April 28, 2023

„Oblaci“, veliki projekat Narodnog pozorišta, predstava koja je nastajala od same osnove, naručenog teksta o životu Dušana Vasiljeva, sinoć je imala svoju pretpremijeru ili, kako to ljudi u pozorištu nazivaju, otvorenu generalnu probu.

Gledali smo je za vas

Možda je u svim najavama ove predstave, a bilo ih je dovoljno, premalo pažnje posvećeno podnaslovu – pseudobiografija i fantazmagorija. Ovo je važno da imate na umu kada sednete na jednu od (još uvek krajnje neudobnih i opasnih praktikabala, oprez!) na maloj sceni; sve što ćete gledati nije biografija Dušana Vasiljeva, književnika, revolucionara, nesrećnog, siromašnog i tužnog čoveka. To je samo briljantno napisana, izmaštana priča o njegovom životu.

U kojoj meri je tačna, u umetnosti, posebno u pozorištu se ne pita i prilično je irelevantno. Ako je ovo polazište, razumljivo je da su i Dušanovi snovi, težnje, unutrašnja previranja, konačno emocije, podjednako autentične, i u potencijalu.

Šta je stiglo do nas

Zaista neverovatna drama mlade Nine Plavanjac, evo sada preslabe fraze, ostavlja bez daha. Veliku većinu teksta zapravo je napisao sam Vasiljev na razne teme, u različitim delima i formama, dakle u većini su njegove rečenice. Nina Plavanjac je danas, vek kasnije, sabrala fragmente i uradila sve ostalo – istkala neverovatnu dramu o njemu samom.

Dakle, videćete Dušana, njegovu porodicu, prijatelje i neprijatelje. Videćete i najavljene fantazmagorije i verovatno ćete (zaista se nadam jer se meni to dogodilo), s mukom prepoznavati tananu granicu između jave i sna. Što je, možda, i bila namera.

Gledaćete magiju glume u pravom smislu te reči, onu zbog koje odjednom shvatate da ste privilegovani da prisustvujete umetnosti u najčistijem obliku; zbog Vladimira Maksimovića u ulozi Dušana, Mine Stoković kao njegove majke, i Nikole Joksimovića u ulozi oca i još nekoliko likova. Svakako i zbog igre Miljane Kravić i Anđele Kiković, posebno sjajnih u emotivno teškim duo-scenama. Luka Jovanović Dživdžanovski i Filip Klicov odlično su parirali iskusnijim kolegama, što govori i o dobrom timskom radu.

Kostimi neprevaziđene Tatjane Radišić istovremeno su tačni, maštoviti, u funkciji i vremena i likova i rečene fantazmagorije. Izuzetno pametnu i zanimljivu kopču imeđu kostima i Dušanovog dela Tatjana Radišić je uradila u detaljima, zato posebno obratite pažnju na njihovu simboliku.

Scenografiju – neobičnu, funkcionalnu, ovde takođe sa puno simbolike, i neočekivano atraktivnu za uslovnost male scene, potpisala je Milica Bajić Đurov.

Za muzičku temu, kao i instrumentale za pojedine scene nisu potpisani autori, pa ne možemo nikome da pripišemo zasluge koje su, svakako, izuzetne.

Sve navedeno doprinelo je izuzetnosti predstave koja se, iako traje dva sata, gleda bez daha.

Čega nije moralo da bude

Ovom (za vas) gledaocu ipak ostaje nekoliko nejasnoća. Zašto je za probe bio angažovan lektor/ saradnik za scenski govor? Uz rizik da je tumačenje naivno: akcenti koje čujemo na sceni su književni i nema ni reči o (sa) lokalnim dužinama, uz to, svršeni glumci su položili dikciju.

Pojedini akteri igraju više likova i obavezno, svako od njih, igra i deo naroda (svetine). Distinkcija između likova kada ulaze bukvalno jedan posle drugog, bez pauze, a igra ih isti glumac, na nekim mestima tehnički ne postoji, što dovodi u pitanje čitav koncept „uštede“ na glumcima čak i da je simbolički opravdana i namerna.

O poruci predstave

U najavi komada, reditelj Stevan Bodroža ga određuje i kao pokušaj ispravljanja nepravde prema Dušanu Vasiljevu. Socijalno diskriminisan, u nemogućnosti da ostvari svoj san, siromašni mladić ne odustaje od svoje pasije i ostaje posvećen umetnosti po svaku, pa i cenu života. Na korak iza ove konstatacije je klasična diskriminacija, to jest društvo nejednakih mogućnosti i kritika istog. Ništa novo, nažalost, ni čudno.

Da li će ova pozorišna opomena pomeriti konstelaciju društvene neravnopravnosti? Da će se neko postideti, pokajati, ili, budimo krajnji utopisti, promeniti nešto zbog toga? Da li onda pozorište ipak može da se ne obazire na navedeno? Neće, neće i ne treba.

Ipak, iako je poruka sasvim precizna i jasna, može li se, bar za malo neophodnog, ova kritika maćehinskog odnosa tamo gde je štetan, nepravedan i nije mu mesto, proširiti i uputiti i pozorištu samom? Svakako i apsolutno da.

Umetnost mora biti oslobođena nepravde i njenih posledica. A umetnost živi u pozorištu, zar ne?