vladimir maksimović Архиве | Кикиндски портал

У суботу премијера: „Херој нације” стиже пред публику

Jelena Trifunović October 1, 2025

Шта значи бити херој нације у времену када се вредности сударају, а истина никада није једноставна? Одговор на ово питање публика ће потражити у суботу, 4. октобра, у 20 часова, када ће на сцени кикиндског позоришта премијерно бити изведена представа „Херој нације“, рађена по тексту Ивана Лалића.

В. д. директора Народног позоришта Бране Маријановић истакао је да је иза екипе 35 интензивних радних дана на новом пројекту који су подржали Покрајински секретаријат за културу, Градска управа и спонзори.

– Увек је велико задовољство када можемо да најавимо премијеру. То су тренуци који чине срж рада једне установе. Новина је да враћамо суботу као играјући дан. Више се представе неће изводити петком. Ми треба да будемо на услузи публици и мислим да ће више људи долазити у позориште првог дана викенда- поручио је Маријановић.

Редитељка представе Дајана Јосиповић нагласила је да је стваралачки процес динамичан, испуњен конструктивном разменом идеја, као и великом посвећеношћу и дивном сарадњом целе екипе.

– Када се ради представа која захтева лична улагања, сукоб ставова је неизбежан и управо из тога настаје највећа вредност. Сваки глумац је у овај комад унео свој идентитет и енергију. Мислим да смо направили причу која ће подстаћи публику да промисли, да се помери макар за један степен у свом доживљају света- истакла је она.

Сарадња је била инспиративна и захтевна, и донела је нова професионална искуства.

– Ово је био велики изазов за све нас, али и прилика да научимо једни од других. Сваки тренутак био је обележен искреним разговорима, било да је у питању била шала или озбиљна расправа. Управо тај дијалог је створио представу која носи тежину и дубину- навела је млада редитељка.

„Херој нације“ је снажна прича која се бави сукобом два система вредности. Публика ће, осим што ће пратити радњу, имати прилику да се осети као судија, да процени на којој страни је истина.

– Надам се да ће свако у сали пронаћи нешто за себе, без обзира на личне ставове и уверења- оценила је Дајана Јосиповић, којој је ово прва сарадња са кикиндским театром.

У представи играју: Михаило Лаптошевић, Владимир Максимовић, Гордана Раушки, Анђела Киковић и Мина Стојковић.

– Веома ми је драго што сам део ове представе и што сам упознала ову изузетну младу даму, Дајану Јосиповић, за коју ће се тек чути у позоришном свету- истакла је глумица Мина Стојковић.

Анђела Киковић се надовезала:

-Срећна сам што сам део овог пројекта. Радили смо интензивно. Било је и суза и смеха, ово је дивна сарадња и размена. То је нешто што публика свакако може да осети.

ЗАХВАЛНОСТ СВИМ САРАДНИЦИМА

Велика захвалност упућена је сарадницима на пројекту – сценографкињи Дуњи Костић, костимографкињи Ивани Ристић, композиторима Милошу Аћимовићу и Луки Лукићу, дизајнерки плаката Десанки Рељин, као и остатку посвећеног тима иза сцене.

-Без њиховог креативног доприноса овај пројекат не би био комплетан. Сви су дали свој максимум и створили атмосферу која је представу подигла на виши ниво- поручила је редитељка.

Након премијере, наредно играње новог комада кикиндског позоришта биће у уторак, 7. октобра, а потом и 18. октобра.

Хит комедија ускоро пред Кикинђанима: „Савршени партнер” стиже 17. маја

Jelena Trifunović April 19, 2024

Млада, перспективна, али и већ награђивана редитељка Тијана Васић потписује режију комада „Савршени партнер” који ће имати премијеру на Малој сцени кикиндског позоришта 17. маја. У подели су Мина Стојковић, Владимир Максимовић и Марина Воденичар којој је ово повратничка представа након породиљског одсуства.

Марина која тумачи главу улогу Тине, каже да је представа модерна мелодрама са примесама комедије.

– . То је једна амбициозна, млада жена која јури за каријером и јако је оптерећена и посвећена послу, а страшно јој смета што њен момак није толико амбициозан и због тога га сматра мање вредним, потцењује га и на крају одлучује да га остави како је не би спутавао у њеном напретку. Али с обзиром на то да не може, а и није природно, да буде дуго сама, она одлази код једне жене која се бави производњом аватара, то јест робота који се креирају према потребама клијента. Тако да она направи себи свог робота који има особине за које она сматра да њен савршени партнер треба да поседује. Једино што је задржала, то је лик од бившег момка- открива Марина и додаје:

– И ту настаје прави заплет. У тренутку када се сусреће са својим жељама које јој тај робот испуњава, то заправо испада да није најбоље за њу и није оно што би њу усрећило. Тако да ово није обична комедија и има дубљу поруку, јер третира тренутак у којем живимо и савремене трендове којима сви робујемо -наводи Марина и сумирајући фабулу комада ефектно поручује: „Пази шта желиш, можда ти се и оствари.”

Мина Стојковић наглашава да је рад на представи јако узбудљив јер се бави актуелним темама које су увек неисцрпне, а то су пре свега начин на који схватамо љубав и питање зашто долази до отуђења.

– У овој живописној драми ја играм лик Барбаре, жене која у свом животу долази до идеје да женама креира „савршеног партнера”. Да ли ће у томе успети, видећемо- сумира загонетно Мина.

Фаталног и фамозног, реалног, а истовремено и виртуелног момка-аватара игра Владимир Максимовић.

– Тај лик је робот, који испуњава жеље власнице, али може и да „забагује” и да се врати на фабричка подешавања, што компликује ствари. Текст ми је пријао на прво читање. Наравно да сам одмах схватио да је испред мене изазов са каквим се до сада нисам сусретао и то је још више у мени пробудило неиздрж да почнемо с пробама. Сигуран сам да ће се представа допасти публици, питка је и духовита, и бави се проблемима 21. века – каже Владимир.

ФУТУРИСТИЧКА ЉУБАВНА КОМЕДИЈА

– Може се рећи да је ово футуристичка љубавна комедија зато што у себи садржи бојазан на шта сводимо и у ком смеру развијамо своје љубавне односе, кроз низ свакодневних ситуација између савремене жене и ,,савршеног партнера”- каже редитељка Тијана Васић и додаје да писац мноштвом уверљивих дијалога остварује пуно неочекиваних и ефектних комичних преокрета, даје ироничне примедбе о стереотипима савременог човека и поставља питање да ли нова технолошка решења и друштвене промене могу угрозити традиционалну, искрену љубав двоје људи.

БАЛКАН КОМЕДИ

Ово је први у низу пројеката у оквиру концепта „Балкан комеди” новог уметничког директора, иначе бившег члана нашег театра, глумца и професора на ФДУ Ђорђа Марковића. План је да се на сцену постављају текстови писаца с подручја бивше Југославије који се баве менталитетом људи тог поднебља, а прва представа у низу планираних је „Савршени партнер” по тексту Мира Гаврана.

Иначе, редитељка Тијана Васић је поново међу Кикинђанима. До сада је режирала врло успешну и гледану представу „Ковачи” коју, према властитим речима, памти по топлој сарадњи с кикиндским ансамблом. Сад се ухватила у коштац са „Савршеним партнером” који је већ имао много успеха у бившим западним југословенским републикама, а ово ће бити прва поставка тог комада у Србији.

На јесен нас очекује још једна премијера, чији текст потписује Владимир Ђурђевић, а режија ће бити поверена Марку Мисирачи. Наслов је „Космај ол инклузив”. Опет је у питању комедија, а и наредне две позоришне сезоне биће посвећене овом жанру и овдашњим менталитетима.

Н. Савић

Гледали смо за вас претпремијеру – „Џепови пуни камења“ премијерно вечерас

Igor Crnogorac October 13, 2023

У Народном позоришту синоћ је, на великој сцени, одржана генерална проба дуодраме ирске списатељице Мери Џонс, у режији Растислава Ћопића.

Комад „Џепови пуни камења“ јесте црнохуморна комедија, она је и социјална драма јер је прича о двојици филмских и животних статиста у сиромашном месту у Ирској у коју долази холивудска индустрија снова. Представа јесте и глумачки изазовна (писала га је глумица), јер само двојици протагониста омогућава да, поред својих главних ликова, играју и: друге статисте, директора филма, филмску диву, редитеља, асистента…

Оно због чега овај текст не може да се квалификује за драмски предложак за позоришну представу јесу његови недостаци. У силној жељи да се обухвати што више неопходних ликова како бисмо имали привид драмске радње, фокус је остао на глумачким, иначе одличним, трансформацијама. Озбиљан недостатак јесте то што нисмо добили довољно о њима самима, њихов бекграунд, што би омогућило да се повежемо са свим приказаним нам тужним људима у малом месту без перспективе, али би и веома помогло глумцима да нам донесу дубље емоције ликова, а вероватно им дало и више простора за разигравање истих.

Сценографија представе сведена је на елементе са филмског сета и, могуће, симболично, на празнину и безнађе у месту радње. Иначе, у теорији, много је елемената који би човека са великим сновима у окружењу које му не дозвољава да их оствари, могло да смести на много тужних тачака на планети и, последично, изазове поистовећење са ирским губитницима. У пракси, на сцени, остаје утисак глумачке етиде која, осим заиста изузетног умећа Николе Јоксимовића и Владимира Максимовића, није оставила утисак пуне позоришне представе.

Актери овог позоришног чина заслужују прилику да се најновији пројекат градског позоришта разигра, „легне“ и почне боље да кореспондира са публиком. Иначе, далеки предели Ирске, остаће на истој просторној, мисаоној и емотивној дистанци, и неће досегнути даље од онога што текст, у крајњој линији, једино нуди.

Кикиндско позориште од вечерас ће, званично, на репертоару имати још један наслов, али и потврду да има веома талентован и посвећен ансамбл. Крајњи суд ће, као и увек, дати публика, у играњима која следе. Због професионализма, ентузијазма и љубави према позоришту, „Џеповима“ треба пожелети срећу.

Владимир Максимовић: Глума је игра и чаролија

Jelena Trifunović September 14, 2023

Одлуку да буде глумац донео је још као седмогодишњак, када га је мајка одвела у Театар 13. Ипак, након завршене академије, радио је као варилац и замало отишао у ватрогасце. После Момчила у „Љубавном писму” и Душана Васиљева у „Облацима”, припрема се да, у новој представи кикиндског театра, заигра чак седам улога.

На 58. Филмским сусретима у Нишу, глумац Народног позоришта Кикиндa, Владимир Максимовић, добио је награду за најбољу епизодну улогу- брата близанца у филму „Овуда ће проћи пут”. Награди се, признаје, није надао.

– То ми је прва филмска награда. У позоришту сам од 1997. године, у Театру 13 имао сам срећу да будем код Светислава Јанковића који је од нас захтевао да у глуми тражимо игру и чаролију. Дакле не озбиљност, већ само машта и из тога ће нешто изаћи. На овом филму, Нина Огњановић је инсистирала на игри, дајући ми да лик правим на граници лудости и мислим да сам успео у томе. Све време публика не зна да ли је он умно поремећен или пијан. Било ми је јако узбудљиво да се играм на линији између стрипа и реализма, а да ту линију не пређем. Уз помоћ редитељке и целе екипе из Топлог Дола, имао сам срећу да изградим запажену улогу – прича Максимовић.

Филм је до сада освојио шест награда на фестивалима у земљи и иностранству. Говори о девојци Јани која није задовољна у својој средини и као свој излаз види странца који долази у мало село. Ово остварење биће приказано на јесен, на РТС-у.

Максимовић је део ансамбла кикиндског позоришта од 2020. године. Овдашњој публици познат је по представама које су премијерно изведене у протеклој сезони: „Љубавно писмо” редитеља Драгана Остојића, где је побрао симпатије гледалаца улогом Момчила, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже, у којој му је поверена главна рола, лик песника Душана Васиљева.

– У Кикинди су ме познавали и знали какав сам у раду и као колега. Указала се прилика када је колега Матић отишао у пензију, тако да сам дошао на његово место. Иначе, прву представу овде сам одиграо 2013. године. Био је то комад „Нећу да платим и не могу да платим”, Слободана Бранковића. А први пут у Кикинду сам дошао са братским позориштем из Параћина – открива млади глумац.

Када га је као седмогодишњака мајка одвела у Театар 13, врло брзо је одлучио шта ће бити његов животни позив. Студије глуме завршио је у Новом Саду, у класи Љубослава Мајере.

– Велика је срећа радити са Мајером, бити његов студент. Стално нас је учио како свему треба да дамо смисао. Код њега сам учио да од минималних средстава правим велике ствари, на томе је инсистирао – присећа се студентских дана.

Ипак, након завршене академије, чинило се да га путеви не воде у жељеном смеру- у позориште. На овој другој сцени, животној, тада је засукао рукаве и две године радио као варилац у једној фирми. Замало да постане ватрогасац. И одустане од глуме. Али, као у народној мудрости- стрпљен, спасен.

– Није ми се указала шанса да радим, али сам ипак имао стрпљења и сачекао своју прилику- коментарише. Глумио је у филмовима: „Мали Будо”, „Заспанка за војнике”, „Небо изнад нас”, „Јужни ветар”, „Чизмаши”, „Бранио сам Mладу Босну”, „Што се боре мисли моје”. О разлици између глумачког ангажмана на филму и у позоришту каже:

– Позориште ми даје шансу да размишљам о лику, како тај човек хода, како се смеје, a на филму немате ту могућност. Тамо је глумац једнако важан као светло. Сви раде за филм и све је понављање, нема се времена за такве анализе. Позориште је жива ствар, нема преваре – јасан је Максимовић кога ћемо, уз Николу Јоксимовића, гледати у новој представи нашег позоришта. Ирску црну комедију „Џепови пуни камења” режира Растислав Ћопић.

– Моја нова улога су заправо седам улога. Биће врло узбудљиво. Редитељ тражи да свака улога буде јасна, а да промене буду у само једном полукругу. То је представа карактера, комедија са елементима драме. Имам поверења у Николу Јоксимовића, мислим да је он један од даровитијих глумаца у нашој земљи и онда сам спокојан јер имам партнера на сцени који ће ми помагати – каже Максимовић.

У разговору за „Комуну”, открио нам је и у којој улози би посебно волео да се опроба.

– Када будем имао те године, желео бих да одиграм Астрова из Чеховљевог ујка Вање, то ми је омиљен драмски лик. Обичан, а пун горчине и неке туге коју вешто крије.

КИКИНДА ПОБЕДИЛА БЕОГРАД

– Ја сам Кикинду бирао. Десило ми се да сам после година одсуства из глуме, могао да бирам да ли ћу да дођем овде или да будем у Београду, али сам изабрао Кикинду. Миран је град, као нека бања, овде су људи питоми.

О „ЉУБАВНОМ ПИСМУ” И „ОБЛАЦИМА”

– „Љубавно писмо” је режирао наш колега Драган Остојић, то је његова идеја и замисао, а с обзиром на то да је одавде и да боље, од већине нас, познаје овдашњу публику, погодио је у мету. Мислим да смо дали публици баш оно што треба, то је духовита, брза, узбудљива и експлозивна представа, пуна емоција, а опет не може баш све да буде смешно, ако није мало тужно. Са друге стране, лик Душана Васиљева у „Облацима” био је велика одговорност, јер се ради о стварним људима, о нашем најбољем родољубивом песнику који је млад страдао. Представу нисмо правили као реалан живот већ приказујући демоне и утваре које су га прогањале, због којих је стварао такву поезију – наводи Максимовић.

371910851_3310381305774797_376075097454173488_n

Владимиру Максимовићу награда на Филмским сусретима у Нишу

Jelena Trifunović September 2, 2023

На 58. Филмским сусретима у Нишу, глумац Народног позоришта у Кикинди – Владимир Максимовић – добитник је награде за најбољу епизодну улогу (улогу брата близанца) у филму „Овуда ће проћи пут”.

– Рад на Павлу, Петровом брату близанцу је био врло узбудљив и изазован јер смо их правили на линији између стрипа и реалног. Наравно редитељка Нина Огњановић је била увек ту да нас придржава да ту линију нигде не пређемо, и поред ње цела екипа из Топлог Дола. Петар и Павле су једна улога два лика, што ни мало није била олакшавајућа околност, напротив.

– Као и што то иначе бива, близанци се допуњују а и разликују, толико смо покушали а верујем и успели у глумачкој интерпретацији ова два лика. Ово ми је прва филмска награда и сама та чињеница говори колико ми је драга. Награда ми је битна јер долази са најстаријег фестивала, са јединог глумачког фестивала и фестивала где нас колеге оцењују. Такође, веома је значајна јер традиционално нишка публика је та која воли и чува своје глумце, драго ми је да сам се уписао међу награђене – рекао је Максимовић.

Филм Нине Огњановић приказан је на овогодишњем ФЕСТ-у, након светске премије на Сламденс фестивалу у САД где је двоструко награђен. Филм говори о девојци Јани која није задовољна у својој средини и странца који долази у мало село види као свој излаз.

Улоге тумаче: Јана Бјелица, Нинослав Ћулум, Владимир Максимовић, Ева Рас, Светозар Цветковић, Златан Видовић…

Млади глумац кикиндског позоришта овдашњој публици познат је по представама које су премијерно изведене у протеклој сезони: „Љубавно писмо” редитеља Драгана Остојића, где је побрао симпатије гледалаца улогом Момчила, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже, у којој му је поверена главна рола, лик песника Душана Васиљева.

Гледали смо претпремијеру представе о Душану Васиљеву: дечак испод црвених облака

Igor Crnogorac April 28, 2023

„Облаци“, велики пројекат Народног позоришта, представа која је настајала од саме основе, нарученог текста о животу Душана Васиљева, синоћ је имала своју претпремијеру или, како то људи у позоришту називају, отворену генералну пробу.

Гледали смо је за вас

Можда је у свим најавама ове представе, а било их је довољно, премало пажње посвећено поднаслову – псеудобиографија и фантазмагорија. Ово је важно да имате на уму када седнете на једну од (још увек крајње неудобних и опасних практикабала, опрез!) на малој сцени; све што ћете гледати није биографија Душана Васиљева, књижевника, револуционара, несрећног, сиромашног и тужног човека. То је само бриљантно написана, измаштана прича о његовом животу.

У којој мери је тачна, у уметности, посебно у позоришту се не пита и прилично је ирелевантно. Ако је ово полазиште, разумљиво је да су и Душанови снови, тежње, унутрашња превирања, коначно емоције, подједнако аутентичне, и у потенцијалу.

Шта је стигло до нас

Заиста невероватна драма младе Нине Плавањац, ево сада преслабе фразе, оставља без даха. Велику већину текста заправо је написао сам Васиљев на разне теме, у различитим делима и формама, дакле у већини су његове реченице. Нина Плавањац је данас, век касније, сабрала фрагменте и урадила све остало – исткала невероватну драму о њему самом.

Дакле, видећете Душана, његову породицу, пријатеље и непријатеље. Видећете и најављене фантазмагорије и вероватно ћете (заиста се надам јер се мени то догодило), с муком препознавати танану границу између јаве и сна. Што је, можда, и била намера.

Гледаћете магију глуме у правом смислу те речи, ону због које одједном схватате да сте привилеговани да присуствујете уметности у најчистијем облику; због Владимира Максимовића у улози Душана, Мине Стоковић као његове мајке, и Николе Јоксимовића у улози оца и још неколико ликова. Свакако и због игре Миљане Кравић и Анђеле Киковић, посебно сјајних у емотивно тешким дуо-сценама. Лука Јовановић Џивџановски и Филип Клицов одлично су парирали искуснијим колегама, што говори и о добром тимском раду.

Костими непревазиђене Татјане Радишић истовремено су тачни, маштовити, у функцији и времена и ликова и речене фантазмагорије. Изузетно паметну и занимљиву копчу имеђу костима и Душановог дела Татјана Радишић је урадила у детаљима, зато посебно обратите пажњу на њихову симболику.

Сценографију – необичну, функционалну, овде такође са пуно симболике, и неочекивано атрактивну за условност мале сцене, потписала је Милица Бајић Ђуров.

За музичку тему, као и инструментале за поједине сцене нису потписани аутори, па не можемо никоме да припишемо заслуге које су, свакако, изузетне.

Све наведено допринело је изузетности представе која се, иако траје два сата, гледа без даха.

Чега није морало да буде

Овом (за вас) гледаоцу ипак остаје неколико нејасноћа. Зашто је за пробе био ангажован лектор/ сарадник за сценски говор? Уз ризик да је тумачење наивно: акценти које чујемо на сцени су књижевни и нема ни речи о (са) локалним дужинама, уз то, свршени глумци су положили дикцију.

Поједини актери играју више ликова и обавезно, свако од њих, игра и део народа (светине). Дистинкција између ликова када улазе буквално један после другог, без паузе, а игра их исти глумац, на неким местима технички не постоји, што доводи у питање читав концепт „уштеде“ на глумцима чак и да је симболички оправдана и намерна.

О поруци представе

У најави комада, редитељ Стеван Бодрожа га одређује и као покушај исправљања неправде према Душану Васиљеву. Социјално дискриминисан, у немогућности да оствари свој сан, сиромашни младић не одустаје од своје пасије и остаје посвећен уметности по сваку, па и цену живота. На корак иза ове констатације је класична дискриминација, то јест друштво неједнаких могућности и критика истог. Ништа ново, нажалост, ни чудно.

Да ли ће ова позоришна опомена померити констелацију друштвене неравноправности? Да ће се неко постидети, покајати, или, будимо крајњи утописти, променити нешто због тога? Да ли онда позориште ипак може да се не обазире на наведено? Неће, неће и не треба.

Ипак, иако је порука сасвим прецизна и јасна, може ли се, бар за мало неопходног, ова критика маћехинског односа тамо где је штетан, неправедан и није му место, проширити и упутити и позоришту самом? Свакако и апсолутно да.

Уметност мора бити ослобођена неправде и њених последица. А уметност живи у позоришту, зар не?