utron

Prelistavamo štampu bivših društvenih preduzeća u našem gradu (2): Vredno štivo za istraživanja

Aleksandra Djuran March 13, 2025

Dragoceni pisani tragovi o zlatnom dobu ovdašnjeg turizma i ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, sačuvani u glasilu „Utron“, koji je uređivala Jelena Đurašin, s mnoštvom zanimljivosti o „Narviku“ koje danas deluju nestvarno. U osmoj i devetoj deceniji prošlog veka pohodili nas, sem domaćih, i turisti, umetnici i sportisti iz evropskih zemalja, ali i iz Afrike, Azije, pa čak i – kosmonauti.

Da nije pisanih tragova kazivanje o zlatnoj eri kikindskog ugostiteljstva i hotelijerstva svelo bi se na maglovito, sve bleđe, prisećanje vremešnih meštana i njihovu neubedljivu tvrdnju – da smo krajem prethodnog milenijuma bili značajna tačka ne samo na jugoslovenskoj, nego i na evropskoj turističkoj mapi. Najpouzdaniji svedok najizraženijeg tržišnog uzleta u istoriji tadašnje radne organizacije „Nizija“ u uslovima dogovorne ekonomije, jeste u Zavičajnom odelenju Gradske biblioteke sačuvani nepotpuni komplet „Utrona“.

Ovaj latinični dvomesečnik ugledao je svetlost dana početkom 1986. godine, s adresom u ulici Maršala Tita 6, s Jelenom Đurašin, profesorom srpskog jezika i književnosti, kao glavnim i odgovornim urednikom. Pored ove dame s u Uređivačkom odboru bili su zaposleni u UTRO „Nizija“ Mirjana Nedin, Milka Mandić, Olga Varga, Ratko Knežević, Vladimir Vidaček, Nevenka Pekarević, Jožef Janoš i Milica Jelisavac. Prvi saradnici vrednoj Jeleni bili su njen suprug Miloš Đurašin, arhitekta inače, i medijski poslenik Momčilo Stojkov.

„Utron“ nije bio na kioscima, nego je deljen zaposlenima u „Niziji“ – stvorenoj fuzijom Ugostiteljskog preduzeća „Avala“ i nekoliko godina ranije osnovanog „Narvika“, ali i redovnom poštom slat na najvažnije poslovne i društvene adrese.

Već na početku prelistavanja uočava se kopča uređivačkog koncepta sa naslonom na tadašnju ideološku matricu, što je, inače, manje više, bilo svojstveno tadašnjoj kompletnoj štampi u državi. Društveno-politički sistem nalagao je neizostavna odgovarajuća pravila u novinarskoj branši. U tom smislu ne treba da čudi pisanje o godišnjici Brozove smrti i u tom kontekstu objavljivanje prigodne reportaže o najboljoj radnici u ćevabdžinici Mari Šerbuli, koja se sa setom i ponosom priseća 25. oktobra 1969. godine. Tada se, kao deo posluge, našla u blizini predsednika države kada je ovaj posetio Livnicu, „pa joj se“, kako je izjavila, u tom momentu „srce ispunilo novim uzbuđenjima i radošću, a oči napunile suzama radosnicama“. Mara se poverila novinaru „Utrona“ Momi Stojkovu da je, ushićena prizorom, u zanosu, poželela da – poljubi Tita. Nije se, međutim, snašla. Zbunila se, te joj osta žal za poljupcem u, kako ga je naznačila – najsrećnijem danu u njenom životu.

Pratio je „Utron“ iz broja u broj prigodne datume, zbivanja u SK, kao i važne događaje direktno ili posredno povezane sa „Nizijom“. Na stranicama dominiraju tekstovi o samom preduzeću, poslovnim uspesima i iskušenjima koji iziskuju kontinuirano praćenje prihodovnih, a pogotovo rashodovnih stavki „po jedinicama udruženog rada“ i na nivou radne organizacije.

U broju s početka marta 1987. godine apostrofirana je izjava generalnog direktora Boškova – da je privređivanje sve složenije u uslovima kada se ionako teško stiče dohodak. Pa optimistički naglašava: „Ali smo, u našoj niskoakumulativnoj delatnosti, uz pomoć dela udruženog rada i uz razumevanje društveno-političke zajednice, ipak uspeli da obezbedimo potrebna ne mala sredstva, koja smo uložili u povećanje uslužnih i proizvodnih kapaciteta i poboljšanje nivoa objekata“. Zatim prvi čovek preduzeća, nabrajajući šta je sve u tom smislu urađeno, između ostalog, napominje da je rekonstruisan stari hotel, da su obnovljeni skoro svi ugostiteljski objekti u gradu i selima, da su adaptirana tri objekta motela „Šumica“ i obezbeđeno 55 kreveta „B“ kategorije, što je u priličnoj meri rasteretilo navalu na smeštajne kapacitete „Narvika“.

Sve ovo je lepo nekad bilo, dok nakazna privatizacija nije beskrupulozno nasrnula na vrata ne samo „Nizije“ nego i kompletne kikindske privrede. Ostala su samo nostalgična prisećanja i, zahvaljujući „Utronu“, autentično ispisano svedočenje o periodu nešto dužem od decenije kada je Kikinda bila zgodno mesto za svakodnevni užitak i omiljena destinacija čak i najprobirljivijih hotelsko-ugostiteljskih konzumenata koji su ovamo masovno pristizali sa svih meridijana.

Nasumice prelistavamo „Utron“, pa u broju za mart i april 1987. godine na naslovnoj strani, pored prvomajskog uvodnika, uočavamo opširnu informaciju o uspešnom startu novog ugostiteljskog objekta. Radi se o preuređenom restoranu bivšeg hotela u pivnicu, koja je, kako je naslovljeno – biser „primenjenog“ ugostiteljstva. Pažnju nam zaokuplja i tekst o konobaru Dragoljubu Adamovu i poslastičaru Nikoli Kokotoviću, „Narvikovim“ vrhunskim majstorima, koji su, u žestokoj konkurenciji, pobrali lovorike na prestižnom saveznom nadmetanju „Turjug“ u Zagrebu. Adamov je maestralno aranžirao preukusni „banatski ručak“, dok je Kokotović u čuvenom zagrebačkom hotelu „Interkontinental“, sa kolegom Mihaljem Pataricom iz Novog Sad, žiri i takmičare zadivio prezentaciojom kompletnog vojvođanskog menija. Nailazimo na lepu priču o „Narvikovom“ gostovanju u splitskom hotelu „Park“ u okviru manifestacije „Nedelja vojvođanske kuhinje i i muzike“.Tom prilikom domaćine je fasciniralo kulinarsko umeće kikindske ekipe predvođene legendarnim Milošem Dimićem u spravljanju lovačkih specijaliteta. Gostovanje Kikinđana upotpunjeno je muziciranjem tada izuzetno popularnog orkestra „Đeram“, koji je u to vreme nastupao u „Lalinskoj sobi“.

Okrepljujući šlag na „medijsku tortu“ je zapis o novootvorenom noćnom klubu „Paun“ kroz razgovor sa šefom ovog hotelskog sadržaja Dragišom Grujićem. Vladala je prava euforija, zbog atraktivne striptizete Tine. „Narvik“ je u prvoj deceniji postojanja bio svojevrsna atrakcija kongresnog, naučnog i sportskog turizma i vrhunske estradne zabave. Prisetimo se Breninih prvih koraka na pozornici. U prolećnom broju „Utrona“ iz 1987. godine čitamo da je u „Narvik“ pristigla nova velika grupa italijanskih lovaca. Među gostima su i turističke ekspedicije iz Španije, Norveške, Grčke, Mađarske, poslovni ljudi iz Nemačke…

Primećujemo, posredstvom novinskih priloga, izraženu saradnju „Narvika“ sa kolektivima iz branše iz Zagreba, Splita i Ljubljane, susedne Mađarske… „Narvik“ je, kako u broju za maj-jun 1987. piše „Utron“, sve popularniji za vrhunske sportiste ne samo iz naše zemlje, nego i inostranstva. Napominje se, između ostalog, da je naša vaterpolo reprezentacija, uoči velikih nadmetanja, čak u tri navrata boravila u Kikindi i bila smeštena u hotelu. „Narvik“ je u više navrata bio na usluzi našim obema rukometnim reprezentacijama, zatim najboljim teniserima bivše Juge, pa vaterpolo selekciji, učesnicima Balkanskog šampionata u dizanju tegova…Gosti „Narvika“ bili su i biciklisti Ujedinjenih Arapskih Emirata, zatim bokseri iz Gabona, rukometašice iz Danske…

Kada se sve sabere može se zaključiti da je „Utron“, od strane Jelene Đurašin, koja nažalost nije više sa nama, urednički umešno osmišljen i vešto vođen, zaslužuje pažnju i poštovanje, te je značajna karika takozvanoj „fabričkoj štampi“ našeg grada u doba samoupravljanja. List je posebno dragocen za buduće istraživače prošlosti Kikinde ne samo u medijskom, nego i širem društvenom smislu.

UGOSTILI I KOSMONAUTE

Za „Narvik“ je, a i za samu Kikindu, posebno značajan događaj od 11. septembra 1987. godine. „Utron“ tim povodom beleži: „Bili smo domaćini za dvoje kosmonauta – Pavela Popoviča Romanova iz Sovjetskog Saveza i Lusi Šenon iz Sjedinjenih Američkih Država. Kosmonauti su učestvovali na Svetskom prvenstvu u raketaštvu i modelarstvu u našoj zemlji, pa slobodan dan iskoristili da posete Kikindu u pratnji našeg poznatog naučnika Milivoja Jugina, inače rođenog u Kikindi. Tom prilikom, nakon razgovora s građanima na trgu, za njih je organizovan prijem u „Narviku“.

DOMAĆINI FILMADŽIJAMA

Hotel „Narvik“ je mnogo puta bio domaćin filmskim i televizijskim stvaraocima – piše „Utron“ u letnjem broju iz 1988. godine, uz napomenu da su ovoga puta gosti bili članovi Filmske zajednice Beograda, „koji su letos u Kikindi i njenoj okolini snimali igrani film „Atoski vrtovi“, čiji je režiser Stojan Stočić, a saradnik na scenariju Raša Popov“.

-Boravak u „Narviku“, gde su filmadžije imale i svoje prostorije, omogućio je ekipi i glumcima (Nedi Arnerić, Žarku Lauševiću i drugima) izvanredne uslove da mogu što bolje da obave posao i naprave kvalitetan film – zaključuje „Utron“.

M.Ivetić

Otrgnuto od zaborava: Svedočanstvo jednog vremena

Jelena Trifunović March 9, 2025

Dvomesečno glasilo „Utron“ u devetoj deceniji prošlog veka bilo je svojevrsno medijsko ogledalo tadašnjeg jedinstvenog društvenog preduzeća „Nizija“. U mnoštvu zanatski vešto obrađenih tema iz perioda zlatnog doba kikindskog ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, izdvajamo dragocene informacije i zanimljivosti o „Avali“, a posebno o „Narviku“, tada jednoj od najprestižnijih jugoslovenskih firmi u branši, a danas – arhitektonskom ruglu Kikinde

„Dvadeseti februar ove godine biće zlatnim slovima upisan u istoriju našeg kolektiva. Tog dana posle višemesečnih priprema, otvoreni su novi sadržaji u hotelu „Narvik“, kao i nov, savremeni, specijalizovani ugostiteljski objekat. Reč je o noćnom klubu „Paun“ u međuprostoru između spratova, zatim o slobodnoj carinskoj prodavnici popularnom „fri-šopu“ i o takozvanoj „Crvenoj sali“ – svečanom kutku za prigodne kolektivne ili pak porodične ručkove i proslave. U zgradi bivšeg hotela „Avala“ otvorena je nova pivnica“.

Ovo je uvodni deo udarnog teksta sedmog broja lista „Utron“ s početka 1987. godine naslovljen „U korak sa svetskim ugostiteljstvom i turizmom“. List beleži da je u aprilu 1987. godine u novootvorenu pivnicu „Avale“ dnevno svraćalo oko 300 gostiju. Za jedan dan točilo se u proseku – 500 litara piva.

A zašto „Utron“? Jezička kovanica izvedena od naziva Ugostiteljsko-turistička radna organizacija dopunjena prvim slovom reči „Nizija“ – tada aktuelne društvene firme nastale objedinjavanjem „Avale“, koja je držala lokalno ugostiteljstvo, i „Narvika“. Ideju o glasilu ovog preduzeća osmislio je i sproveo u delo njegov tadašnji prvi čovek Tomislav Bata Boškov, koji je slovio za izuzetno preduzimljivog privrednika sa istančanim osećajem za marketing i informisanje.

„Utron“ je, inače, jedno od više glasila iz lokalnog medijskog korpusa zvanog „fabrička štampa“ karakterističnog za poslednje decenije samoupravnog socijalizma.

Uzimajući u obzir tadašnje ograničavajuće tehničke i tehnološke mogućnosti „proizvodnje“ informacija i štampanja novina u poređenju s današnjim uslovima, može se zaključiti da „Utron“ zaslužuje sve pohvale.

Ove novine opstale su nekoliko godina, do momenta kada su se „Avala“ i „Narvik“ razdvojili. Ne znamo da li je sačuvana kompletna produkcija „Utrona“. Određeni broj primeraka iz 1987. i 1988. godine pronalazimo u Zavičajnom odeljenju Gradske biblioteke zahvaljujući predusretljivosti i ljubaznosti tamošnjeg radnog osoblja.

Posebnu pažnju privlače prilozi o „Narviku“ – tada svetlom primeru kikindske privrede, svetioniku vojvođanskog hotelijerstva, posle beogradskog „Metropola“ po svim parametrima poslovanja, 1987. i 1988. godine zvanično drugoj po kvalitetu hotelsko-ugostiteljskoj destinaciji u Srbiji. U razmišljanju se nameće paralela između tada blistavog „Narvika“ kao društvenog preduzeća i njegovog današnjeg ruiniranog, skoro pa apokaliptičnog, zdanja kao posledice nakazne privatizacije poduprte nemarom i neodgovornošću onih koji su velelepni hotel lako kupili i još lakše ga uništili.

U „Utronu“ nalazimo raznovrsne informacije, počev od običnih vesti, preko izveštaja sa terena i „zapisa sa lica mesta“, razgovora sa zaposlenima, autorskih priloga, reportaža, intervjua, do karikatura u formi, kako ih je autor naslovio – „sličica iz naših pričica“… Da ne zanemarimo veoma čitanu „lekovitu“ rubriku sa imenima zaposlenih koji su disciplinski kažnjeni.

Glavni i odgovorni urednik lista bila je Jelena Đurašin, s diplomom profesora srpskog jezika i književnosti. O prelomu se, u svojstvu tehničkog urednika, starao čuveni zrenjaninski novinar Momčilo Stojkov, fotoreporteri su bili Svetozar Gunić i Ljuba Milosavljević, dok je ilustracije i karikature radio naš sugrađanin Miloš Đurašin, arhitekta po struci, inače suprug prve dame redakcije. List je štampan u zrenjaninskoj Grafičkoj radnoj organizaciji „Budućnost“.

-Nije tada bilo lako napraviti dobre novine – kaže Miloš Đurašin, prisećajući se vremena kada je bio angažovan u „Utronu“. – Jelena je volela novinarski poziv, u potpunosti mu se tada posvetila. List je besplatno deljen zaposlenima u preduzeću. Rado je bio čitan. Sve je trajalo nekoliko godina. Ne mogu tačno da se setim kada je poslednji broj izašao iz štampe. Vreme je učinilo svoje. Ostalo je lepo sećanje na period entuzijazma i mladalačkog zanosa…

Prevashodna namena „Utrona“ je bila da zaposlene upozna sa svim zbivanjima u radnom kolektivu. Dominirala je afirmativna poruka, ali je bilo i kritičkih tonova. Tekstovi su valjano osmišljavani i redaktorski veoma kvalitetno obrađivani. Nije ni čudo, jer je Jelena, sa uredničke pozicije neprekidno insistirala na jezičkoj čistoti.

JELENA

Jelena Đurašin je nakon gašenja „Utrona“ otišla u prosvetu. Do penzionisanja je, kao profesor srpskog jezika, radila u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“. Preminula je pre godinu dana, nakon duge i teške bolesti. Ona i Miloš imaju sina Stefana i ćerku Anu, koji žive u Beogradu, a od ćerke i unuku Ines.

KONOBARI JAČI OD PODZEMLJA

U „Utronu“ u broju za mart i april 1987. godine uočavamo tekst s neobičnim naslovom „Konobari bolji od Podzemlja“ o turniru u malom fudbalu u okviru radne organizacije održanom u Sportsko-rekreacionom centru „Jezero“. Sem neuobičajenog naziva gubitničke ekipe, novinar naglašava da su u njoj bili sve aktivni fudbaleri Ćulibrk, Grubor, Aškić, Bosančić, Kovačević i Jevtić. Za pobednički sastav, koji je slovio za totalnog autsajdera, nastupili su čisti sportski rekreativci koji na poslu konobarišu – Balanji, Kresoja, Rac, Miolski, Galić Stojanović, Belić, Adamov, Nikolić, Mađar i Miletić.

M. Ivetić