U nekim školama testiranje predškolaca za upis u prvi razred već je završeno, dok se u drugima privodi kraju. To je prvi zvaničan susret deteta sa školom, često i izvor brige za roditelje: Da li je moje dete dovoljno zrelo? Šta ako ne zna sva slova? Šta će pedagog i psiholog tražiti?
Iako samo testiranje nije strašno, a rezultati nisu „presuda“, važno je znati šta se od dece očekuje i kako im pomoći da u taj novi svet zakorače sigurni i spremni.
O tome šta se zaista proverava, kako se dete priprema i kako roditelji mogu biti podrška, razgovarali smo sa diplomiranim psihologom Snežanom Mirić Dejanović, školskim psihologom u Osnovnoj školi „Žarko Zrenjanin“. Ona je, ovog aprila, testirala 63 dece, što je i najveći broj budućih prvaka u nekoj školi na teritoriji čitavog grada.
– To je, pre svega, prilika da se dete upozna sa školom. Zato je ključno da se ono lepo oseća, da sa pozitivnim mislima dođe u školu. U pripremi je ključna uloga roditelja i porodice, jer to je jedan lep, radostan i svečan dan. Sama situacija da porodica doživljava da im dete kreće u školu je velika stvar, jedan je od najznačajnijih događaja u životu porodice, ali i škole, tako da tome pridajemo izuzetno veliki značaj – kaže Snežana Mirić Dejanović.
Kako pripremiti dete za testiranje i šta ga očekuje?
– Veoma je važno kako roditelji pripremaju dete za taj dan. Jer je jako važno da se ono krajnje pozitivno odnosi prema tom događaju. I ono što je bitno jeste da roditelji realno detetu opišu šta ga očekuje: susret sa jednom osobom, psihologom ili pedagogom, koji će obaviti razgovor, da će biti i nekih zadataka koji su u formi igre i crteža. I da je to lepa prilika da se upozna sa školskim prostorom. Jer kada dete dođe sa pozitivnim mislima i očekivanjima, onda će i psiholog ili pedagog mnogo jednostavnije uraditi taj deo posla, mnogo manje vremena će biti potrebno da se dete pripremi i da se uđe u proces testiranja. Dete treba da se opusti, da prestane da se plaši. Zato je jako važno taj dan koncipirati tako da se ono oseća jako bitno i svečano jer tada dobija status prvaka. I neophodno ga je ne samo pohvaliti, nego i svečano obeležiti taj događaj i taj dan, da dete na radostan i srećan način uđe u školu. Jer je to i ulazak u jedan novi, obrazovni sistem, u ustanovu u kojoj će dete, odnosno porodica, biti osam godina. To je najduži period u obrazovanom procesu i podrazumeva saradnju porodice i škole. Zato je toliko važno kako ćemo početi – sa osmehom, i da završimo sa osmehom. Da se dete pohvali da je tog dana postalo nešto novo, da je postalo đak.
Kako izgleda sam proces testiranja?
– Što se tiče samog testiranja, moram da kažem da deca znaju mnogo, mnogo više. Na samom testiranju se ispituje kompletna zrelost deteta. Psiholog ili pedagog urade prvu procenu intelektualnog, socijalnog, emocionalnog razvoja, fizičke i motivacione spremnosti – to su pet ključnih komponenti. Testiranje traje 45 minuta; procenjujemo nivo razvijenosti, i socijalnog, emocionalnog dela, samostalnosti, i uopšte kako dete prihvata nove zadatke, nove izazove, kako reaguje na potpuno novu situaciju. Odrasli, obično, insistiraju na tom intelektualnom delu, da dete već zna da čita i piše. Međutim, to će naučiti u školi, mi to ne pitamo, najvažnije je upravo sve ovo ostalo, kako se dete snalazi u nepoznatoj situaciji. Zato je ključna njegova priprema. Odmah posle testiranja zaključke prenosimo roditeljima, odnosno starateljima, ili jednom od njih, zavisi ko je došao sa detetom. Sa njima i sa detetom provedemo, obično, još 10, 15 minuta.
Kako današnja deca prihvataju testiranje, da li se generacijski kroz vreme, nešto menja?
– Uvek ima dece koja su, po svom temperamentu, otvorenija, komunikativnija, i one koja su opreznija, to je uobičajeno. Ono što je uočljivo i različito, jeste nivo pažnje novijih generacija u odnosu na period od pre deset i više godina. Pažnja im traje kraće i potrebna je umešnost ispitivača da se testiranje sprovede do kraja. Ovde roditelji mogu da pomognu: da uoče da li dete, kada se igra – sa kockama, slagalicama – završava svoju aktivnost do kraja. Ukoliko primećuju da odustaje, treba da ga podstiču da završava ono što započne.
Zašto je procena sa testiranja i kome sve važna?
– Ta prva procena na testiranju daje informacije upravo o intelektualnom, emocionalnom, socijalnom, fizičkom i motivacionom statusu deteta. Pored zapažanja, roditeljima se daju i preporuke za dalji rad. S obzirom na to da se u školu polazi u septembru ima dovoljno vremena da se radi na svim segmentima razvoja, a i po prirodi je taj deo razvoja izuzetno intenzivan i buran. Tako da oni, u naredna četiri meseca, imaju još dovoljno vremena da ga unaprede, a i sam razvoj je takav da će neki segmenti prosto biti unapređeni u skladu sa tim uzrastom u kojem se deca nalaze. Naravno, informacije o detetu dobijaju i učitelji, da bi imali sliku o tome kakvo odeljenje dobijaju. To i jeste cilj, da svi zajedno, u sinergiji, radimo, svako iz svoje pozicije, na uspešnom uključivanju i polasku dece u prvi razred.
Pored porodice, i škole i vrtići pripremaju mališane za polazak u prvi razred.
– Imamo izuzetno dobru saradnju sa Predškolskom ustanovom, sa vaspitačima, oni su nam dragoceni, tako da u toku školske godine sprovodimo aktivnosti važne za proces prelaska iz vrtića u osnovnu školu. Predškolci su nam dolazili u okviru Dečije nedelje i proslave Dana škole, imali su priliku da poznaju školu, učestvovali su u radionicama kreativnog stvaralaštva. I roditelji imaju mogućnost da dođu na Dan škole, znači da zajedničke aktivnosti usmeravamo ka tome da taj proces tranzicije prođe uspešno i na najbolji mogući način. Pored toga, roditeljima predstavimo i produženi boravak koji u našoj školi sjajno funkcioniše. Oni mogu da razgovaraju sa učiteljicom i da saznaju kako izgleda ritam radnog dana. To je jedna od usluga podrške roditeljima i oni mogu unapred da planiraju kako će da organizuju život porodice kada dete krene u školu.
Jasno je da podrška roditelja igra veliku ulogu u prilagođavanju deteta na školu. Šta je konkretno važno da dete savlada pre nego što sedne u školsku klupu?
– Veoma je važan način na koji će roditelji predstaviti školu, deci – ključno je da se škola ne predstavi kao neka jako teška obaveza, već kao potreba; da je škola mesto gde se stiču temeljna znanja za ceo život – čitanje, pisanje, računanje. Ali da je to, istovremeno, i mesto na kojem se stiču prijatelji za ceo život. I mesto koje će nas odvesti na mnoga nova mesta, na kojima ćemo upoznati druge ljude, gde ćemo pronaći neka nova znanja. Sa takvim, pozitivnim stavom prema školi, i dete će sve obaveze koje ga očekuju u prvom razredu prihvatiti afirmativno i mnogo pozitivnije nego kada im se priča da tu nema više igre. I ono što je jako važno jeste da roditelji, ako je moguće, ne pokažu pred detetom svoju uznemirenost i brigu. Potpuno je prirodno da roditelj brine kako će se dete snaći u školi, da li će biti uspešno, kako će biti prihvaćeno od strane vršnjaka. To su potpuno realne brige, ali ih ne treba pokazivati pred detetom jer ono oseća brigu roditelja i onda će sa velikom brigom ući u školu. Zato je i važan pozitivan stav prema školi, da je škola ne samo učenje, nego i mesto za potpuno nove igre i otvaranje novih puteva, kako deci, tako i porodici.
Tokom leta imaju više vremena, pa roditelji imaju i priliku da kroz igru i druženje pripreme dete za novu životnu fazu. Šta mogu da urade da ono bude što opuštenije i spremnije za polazak u školu?
– Roditeljima preporučujemo da prošetaju nekoliko puta sa detetom do škole, da se poigraju, i da to urade više puta, da dete nauči put do škole i da taj prostor oseti i upozna. Pored toga, bilo bi lepo da sa svojim budućim prvakom podele kako je to bilo kada su oni, roditelji, krenuli u školu. Da ispričaju kako su se oni osećali, da pronađu svoje fotografije, da dete vidi kako su oni izgledali kada su bili prvaci. I bilo bi jako važno, pored svih tih znanja i veština koje se obnavljaju pred polazak u školu, da pričaju sa detetom o tome kako se ono oseća, kako vidi školu, da bi dete shvatilo da ima mogućnost i pravo da kaže ako ga nešto brine i ako ima neku nedoumicu ili pitanje. Bilo bi jako lepo da zajedno izaberu i školsku torbu i pribor, da to bude jedan lep ritual. To su i najbolji načini da se stvori i samo porodično zajedništvo u procesu ulaska u školu i da i dete oseti nešto sasvim novo, kao i podršku porodice. Takođe, uvek preporučujem roditeljima da odaberu neki lep prostor u školi koji se dopada njihovom detetu i da, tog dana kada je testiranje, ili svečani prijem đaka prvaka, događaj ovekoveče fotografijom ili snimkom, jer to je zaista uspomena za ceo život.
Saradnja psihologa, odnosno pedagoga, ne završava se sa testiranjem.
– Tako je, to uvek i kažemo roditeljima. Iako, u 99 odsto situacija, porodice eventualne probleme rešavaju same, kada osete da se neke teškoće ili neka pitanja učestalo pojavljuju, kada ne znaju na koji način najbolje da pomognu svom detetu, mi smo tu – prvo učitelj/učiteljica, i, naravno, uvek i psiholog, odnosno, pedagog – pre svega, da pružimo najbolju moguću podršku učenicima, deci, ali i roditeljima. Izazovi u savremenom roditeljstvu zaista su jako veliki, i svima je neophodna podrška. A kada postoji razmena informacija, sve brže rešavamo. Mi smo saradnici od samog početka – prvi smo koji upoznajemo porodice, prilikom ulaska u sistem, ali i oni koji ih ispraćaju, kada ih pripremamo za upis u srednju školu. Pratimo ih i učestvujemo u njihovom rastu i razvoju svih osam godina – i u prvom i u drugom ciklusu. Među malobrojnima smo u tom procesu i u tome je naša privilegija – zaključuje Snežana Mirić Dejanović.
I još nešto, simbolično i veoma važno. Na samom početku, kod upoznavanja, posle testiranja, svako dete dobija poklon – posebno izrađen obeleživač za knjigu koji može samo da odabere. Motivi su različiti, ali je poruka na svakom ista: „Ovu školu želim sa drugarima da delim!“. Snežana Mirić Dejanović budućem prvaku zatim pokaže svoju omiljenu slikovnicu o medi i preporuči mu da, kada čita svoju knjigu, pa mora da prekine, stavi svoj posebni obeleživač. „Da biste znali gde ste stali“, kaže im. I to je poruka koju vredi zapamtiti.
S. V. O.
