U duhu Velikog petka i u susret najradosnijem hrišćanskom prazniku, meštani Mokrina i ove godine su ulepšali ulaz u selo – oslikavanjem prepoznatljivog spomenika jajetu, simbola tradicije i identiteta ovog mesta.
Kao deo 36. Vaskršnjih svečanosti, u jutarnjim časovima organizovana je akcija farbanja spomenika, u kojoj su učestvovali najmlađi članovi Kulturno-umetničkog društva „Mokrin“, uz podršku samostalnog umetnika Miloša Srbljina. Pre samog oslikavanja, deca su, zajedno sa umetnikom, očistila i pripremila površinu spomenika, pokazujući da zajedništvo i briga o svom mestu počinju od malih, ali značajnih koraka.
Kako ističu iz KUD-a, cilj ove aktivnosti nije samo očuvanje tradicije, već i podsticanje dece da budu aktivni članovi zajednice.
-Želimo da deca osete da pripadnost KUD-u ne znači samo dolazak na probe, već i učešće u životu sela i doprinos zajednici. Važno je da znaju da su uradili nešto značajno – poručio je predsednik upravnog odbora Radoslav Pribiš.
Ove godine, gornji deo spomenika obojen je u tradicionalnu crvenu boju, dok je donji ostao u prepoznatljivoj plavoj, sa natpisom „Mokrin, dobrodošli“, koji goste dočekuje već na samom ulazu u selo.
Lepo vreme i dobro raspoloženje doprineli su da sve protekne u najboljem redu, a najmlađi učesnici nisu krili zadovoljstvo što su dali svoj pečat jednoj ovako lepoj i značajnoj manifestaciji.
Inače, kulturno-umetničko društvo „Mokrin“ broji oko 180 članova, raspoređenih u šest folklornih sekcija, od najmlađih do najstarijih – što svedoči o snazi zajedništva i očuvanju kulturnog nasleđa. U okviru Vaskršnjih svečanosti, već u ponedeljak u 19 časova u Domu kulture biće održan i tradicionalni uskršnji koncert, na kojem će se predstaviti članovi svih generacija.
T. D.
Kako je podsetio Savo Orelj, predsednik gradskog SUBNOR-a, na današnji dan, pre tačno 84 godine, vođena je krvava borba u kojoj je stradalo 17 Kikinđana.
– Podizanjem ustanka u Srbiji, 7. jula, dat je signal svima koji su bili spremni da pruže otpor okupatoru. Već 28. jula, dvadesetdvojica Kikinđana formiraju partizanski odred na lokaciji kod Livnice. Za komandanta je izabran Uglješa Terzin, a za političkog komesara Rada Trnić Popa. U narednim danima uspešno su izveli dve diverzije – jednu na Simićevom salašu, drugu na železničkom čvorištu prema Novom Miloševu – kazao je Orelj.
Zbog bolje lokacije i većih šansi za bezbednost, odred se premešta na Simićev salaš. Domaćini, Nika Simić sa sinom i nekoliko pomoćnih radnika, prihvataju borce i obezbeđuju im hranu i utočište. Ipak, među stanovništvom bilo je i onih koji su sarađivali sa okupatorom. Nemačka policija dobija dojavu da su uočeni ljudi u uniformama, a kasnije im dodatno pomažu priznanja dvojice zarobljenih članova Odreda, jednog kurira i jednog člana Komunističke partije iz Pokrajine zaduženog za omladinu. Oni su na putu prema Kikindi uhapšeni i mučeni, i na kraju su odali lokaciju na kojoj se nalaze njihovi saborci.
U ranim jutarnjim satima, na današnji dan, preko 350 nemačkih vojnika izvršilo je napad na Simićev salaš. U žestokoj borbi stradalo je 11 boraca. Ubijena su i četiri vojnika Vermahta, a više ih je ranjeno.
U tom trenutku, zamenik komandanta bio je sa grupom boraca nedaleko od salaša, na obuci. Kada su čuli pucnjavu, vratili su se i uspeli da prihvate preživele saborce. Nemci su već upali na salaš, i mitraljeskim rafalima pokosili kukuruzišta i konoplju u kojima su se partizani krili. Poginuli su bačeni u zajedničku grobnicu.
Iz osvete, Nemci su streljali Lazara Simića, sina domaćina, kao i petoricu pomoćnih radnika koji su pomagali Odredu. Na mestu današnjeg spomenika nalazi se sedamnaest obeležja – za poginule borce i streljane civile.
– Glavnina malobrojnog odreda je uništena. Preživeli su se kasnije priključili Mokrinskom odredu, koji je zajedno sa Kumanovačkim i drugim odredima ubrzo formirao Severnobanatski partizanski odred – istakao je Orelj.
