ratko borovnica

Najfudbalskije selo na svetu

Jelena Trifunović November 11, 2025

Još pre šest decenija maštoviti novinari iz prestonice Polet su, zbog brojnih vrhunskih igrača koji su u njemu ponikli pa slavu stekli u velikim klubovima, nazvali – našom „Barcelonom“

Dvostruki ukrasni pridevski izraz, kao stilska figura, odavno je u upotrebi kada se, u besedi ili hroničarskim zapisima, pobliže slikovito predočavaju fudbalske vrednosti Poleta. Da li su uvreženi epiteti da se radi o našoj, ovdašnjoj, „Barceloni“ i da je maleno Nakovo „najfudbalskije selo na svetu“, s dovoljno pokrića? Ili je mit u pitanju?

S ovom dilemom susreće se prof. dr Jovica Trkulja u svojoj najnovijoj, ambiciozno urađenoj, knjizi posvećenoj čuvenom fudbalskom asu i dečačkom uzoru autorove generacije Bošku Bursaću, kojom se ujedno simbolički, perom, odužuje rodnom mestu. Svojevrsni mit o nakovačkoj fudbalskoj izuzetnosti za njega je zapravo poduhvat mladića sa margine pri nastojanju da savladaju (po)ratne frustracije i izbore se za vlastiti identitet, socijalizaciju, a ponajviše za sopstvenu afirmaciju. Trkulja se studiozno bavi genezom nakovačkih sportskih aktivnosti, pre svega fudbala. FK Grmeč, formiran 1946. godine, sedam godina kasnije preimenovan je u FK Polet.

Od tada u Nakovu počinje organizovano i sistematsko bavljenje sportom. Na fudbalskom temeljima u Nakovu, koje su postavili Božidar Mihaljev, Miloš Erdeljan i Konstantin Sekulić, nastavili su da delaju mesni prosvetari, a potom i direktori škole Čedo Torbica, Čedo Bajić i Živa Mirkov, zaduživši nastavnike fiskulture da tragaju za sportskim biserima. U svojevrsnoj misiji posebno su se izdvajali Obrad Rajić Žofi, Vlado Stamenković, Peter Laub, Miodrag Vojinović Vujko i Đuro Medić.

Za meštane „najfudbalskijeg sela na svetu“, kako su Nakovo pre otprilike šest decenija nazvali maštoviti poslenici prestoničke sedme sile, fudbal je bio više od igre. Tako veli Ratko Borovnica, nakon igračke karijere istaknuti fudbalski radnik, jedno vreme predsednik OFK Kikinde. Ovaj naš sagovornik bio je i prvi čovek Fudbalskog saveza Vojvodine i – poslednji vođa reprezentacije na utakmici sa Austrijom u Beču neposredno pred raspad SFRJ.

– Genetika poneta iz Bosanske Krajine i očigledna darovitost dečaka, beskrajna privrženost sportu uopšte, a fudbalu ponajviše, i marljivost nastavnog osoblja mesne osnovne škole bili su garancija našeg uspeha – naglašava Borovnica. – Zahvaljujući Poletu, koji je je nastupao uglavnom u Banatskoj i Vojvođanskoj ligi, Kikinda je 1976. godine stekla status drugoligaša.

RATKO BOROVNICA: „ĐUŠA MEDIĆ JE BIO ODLIČAN FUDBALER. LIČNOST SAVRŠENIH PSIHOFIZIČKIH OSOBINA, LIDER TIMA. SLOVI ZA NAJUNIVERZALNIJEG SPORTISTU NAKOVA SVIH VREMENA, A MOŽDA I KIKINDSKOG REGIONA. IZVANREDNO JE IGRAO KOŠARKU, ODBOJKU, STONI TENIS, BIO ODLIČAN GIMNASTIČAR…“.

Istorija Poleta satkana je od uzbudljivih, često dramatičnih događaja, vremenom neretko oplemenjivanih šaljivim dosetkama maštovitih meštana, pa kroz generacije prepričavanih. Još se, primera radi, pamti navijačka parola „Od Nakova pa do Šida svi poznaju Bokan Vida“. Borovnica pominje najuzornije klupske aktiviste. Vredni Vlado Trifunović je bio sekretar Poleta, a sem njega na toj dužnosti istakao se i preduzimljivi Jovan Brkljač Jodžo. Kikinđanin Miloš Erdeljan Džata najčuveniji je trener, jer se pod njegovom komandom Polet dokopao vojvođanskog ranga. Pohvale su vredni i Milojko Brkanlić, Radoslav Nikodinović Gedža, Dane Vukobrat, Vlado Stamenković, Neđo Lazarević, igrač i trener Stevo Mudrinić…

U pomenutoj knjizi Trkulje, s podnaslovom „Nakovačka fudbalska bajka“, iz hrpe vrednih fotografija izdvajamo snimak iz 1960. godine koji verno dočarava vreme fudbalskog zanosa i entuzijazma, čega odavno nema, jer sport nije ono što je nekada bio. Poduži potpis, autentičnosti radi, doslovce citiramo: „FK Polet, Nakovo 1960, tamni dresovi: Milojko Brkanlić, Radiša Egelja, Nikola Maljković, Ilija Egelja, Đuro Medić, Slavko Rosić Repac, Jovo Kovrlija Cigo, Vlado Trifunović, čuče: Dane Raca, Ljubiša Egelja, ??, Boško Bursać: dole: Nikola Repac. U belim dresovima fudbaleri iz B. Aranđelova“.

Nakovu je, predočava Borovnica, poniklo oko 30 prvoligaških i drugoligaških igrača. Prvi je slavu stekao Milanko Ćuk u dresovima Crvene zvezde i Proletera, odigravši za omladinsku selekciju Jugoslavije 18 mečeva. Na spisku uspešnih još su: Boško Bursać (Rijeka, Zagreb i Vitese u Holandiji), Jovan Kovrlija (Proleter, olimpijski reprezentativac), Dane Raca (Proleter i Trepča), Dušan Egelja (Proleter i OFK Kikinda, olimpijski reprezentativac) Milan Majstorović (OFK Beograd i Kipar), Trivo Ivetić (OFK Beograd i Danska), Zdravko Borovnica (Crvena zvezda, Francuska, B reprezentativac SFRJ), Milan Babić (Partizan, Crvena zvezda i kruševački Napredak),Đuro Medić (Vojvodina, OFK Kikinda), Vladimir Mudrinić (Crvena zvezda, Vojvodina), Dragoljub Bursać (Proleter, Rijeka, OFK Beograd i Sutjeska), D… Bursać Ćita (Proleter, Kikinda), Dušan Rosić, Vid Bokan (Crvena zvezda, 17 puta omladinski reprezentativac SFRJ), Slavko Borovnica (OFK Kikinda, Vrbas), Stevo Mudrinić (OFK Kikinda), Nedeljko Plemić (OFK Kikinda), Borislav Ćuk (OFK Kikinda), Nedeljko Lukač (Partizan, Proleter, Napredak), Milan Kovrlija (OFK Kikinda, Vojvodina – šampionski tim), Kojo Drezgić (OFK Kikinda), Radovan Bursać (OFK Kikinda, Proleter), Dragan Radujko (Proleter, OFK Kikinda),Mirko Bucalo (Proleter), Miladin Trkulja (Mladost Apatin), Uroš Bobić (OFK Kikinda), Saša Kresoja (OFK Kikinda), Miroslav Grbić (OFK Kikinda, Mladost Bački Jarak)… Stevo Bobić je igrao za Jugal iz Australije. Nema šta, spisak za ponos.

TRENERSKA SVITA

U Nakovu su prve fudbalske korake načinili treneri: Jovan Kovrlija, koji je bio šef stručnog štaba Proletera, Vojvodine, Kikinde i Bečeja, a njegov rođeni brat Milan Kovrlija vodio je OFK Kikindu i Srem iz Sremske Mitrovice. Đurađ Kresoja trenirao je OFK Kikindu i Prijepolje, a Vladimir Mudrinić Zlatibor.

SUMORNA SUTRAŠNJICA

Polet je dugo bio sportski kolektiv za primer u svakom pogledu. Već duže vreme nije tako. Proredile su se nakovačke đačke klupe, novorođeni mališani za godinu dana mogu se nabrojati na prste jedne ruke, pa se tim, koji je u skoro najnižem rangu, popunjava momcima iz Kikinde. Budućnost fudbala u selu s jedva dve hiljade duša sumorna je.

M. Ivetić

Okupljanje nekadašnjih učenika Građevinske škole: Đačko doba za nezaborav

Jelena Trifunović May 26, 2025

Njih osmoro, od ukupno 29 koji su maturirali 1965. godine, jedan dan se družili, evocirajući uspomene na presudno vreme odrastanja i formiranja sopstvene ličnosti kada su odabirali profesiju kojom će se baviti, a u kojoj su se kasnije skoro svi u širim okvirima afirmisali…

Svake godine sredinom maja okupe se u gradu u kojem su se školovali i formalno ozvaničili prvu profesionalnu stepenicu. Ukupno ih je 29 te presudne 1965. godine u kikindskoj Građevinskoj školi maturiralo. Tek osmoro ih se sada našlo u istoj učionici u kojoj su pre 60 leta poslednji put zajedno kao đaci čuli školsko zvono, pa se zaputili u nove obrazovne, radne i životne izazove. I sada došli iz različitih mesta da se vide, upitaju za zdravlje i evociraju uspomene na dane koji se zauvek pamte.

Naš sugrađanin Ratko Borovnica, pored direktorke Tehničke škole Milanke Halilović, našao se u neformalnoj ulozi domaćina. Raduje ga, veli, činjenica da su se svi njegovi školski drugari ostvarili u poslu kojim su se bavili, ili, poput njega, još ne pomišljaju na penzionisanje.

– Uspešne radne i životne karijere sve govore – definiše opštu karakteristiku svoje srednjoškolske generacije Borovnica, inače dugogodišnji direktor ovdašnjeg GP „Severni Banat“, a zatim preduzetnik u struci, uz to i istaknuti fudbalski radnik. – Iza svih su vredna dela, koja se pamte. Vreme teče, godine se nižu. Sve nas je manje, trinaestoro je preminulih, ali se ne damo…

NAŠI SAGOVORNICI SE SLAŽU DA SU U NJIHOVOJ GENERACIJI NAJBOLJI ĐACI BILI ZORAN OBRADOVIĆ I MILICA GALIĆ IZ MOKRINA

Na svojevrsni čas nostalgičnog prisećanja na mladalačke izazove i iskušenja, a ponajviše neobuzdana radovanja, pristigla i jedna dama iz Pančeva, Ksenija Stojkov, nekadašnja Kikinđanka, koja se afirmisala kao projektant. Iz istog grada stigao je diplomirani pravnik Sveto Mišković, Novokozarčanin po rođenju, inače čuveni odbojkaš subotičkog Spartaka iz vremena kada je ovaj klub bio u eliti nekadašnje SFRJ. Uz njega su Miodrag Šogorov, nekadašnji čelni rukovodilac lokalnog građevinskog preduzeća, Karlo Štajn, poznati kuglaš, koji je radio u našem Molersko-farbarskom preduzeću, zatim Đura Ugrinov, inženjer geodezije, koji živi u Novom Sadu. Tu je i Dušan Rackov, koji je radni vek proveo u „Energoproduktu“, koji se, u vreme Pokreta nesvrstanih, afirmisao gradeći sa jugoslovenskim preduzećima grandiozne objekte širom Afrike.

Sa ovogodišnjeg susretanja nije izostao ni Zoran Obradović, vrhunski stručnjak u branši. Učesnik je realizacije brojnih neimarskih poduhvata širom države.Tek da se zna da je profesoru Hajdinu bio prvi asistent u projektovanju novosadskog Mosta slobode.

Okupljeni su, uz žaljenje što ih nisu videli, nabrojali one koji ovoga puta nisu mogli dođu u Kikindu. Pomenuli su Đerđa Gedla, biznismena u Nemačkoj, inače rođenog brata Karla Gedla, zatim Zlatka Mučala, jednog od graditelja hotela „Narvik“, koji živi u Subotici, pa Veroniku Kiralji, devojačko prezime Kerekeš, dugogodišnju direktorku subotičke Tehničke škole. Na kraju druženja usledilo je obećanje: „Vidimo se narednog maja“.

POMEN PROFESORIMA

U razgovoru u školi, a potom i na zakusci u kafani, pomenuti su preminuli drugari, trinaestoro njih. Nisu, u tom smislu, zaobiđene ni razredne starešina, prve dve godine Dušan Ilijašev, a druge dve Mile Smiljanski, niti direktor Nikica Gavrančić.

ZORANOVE BLAGOTVORNE MUKE

Maturanti iz „šezdeset i neke“, kao i svaki put kada se sretnu, prisetili su se svakodnevnog putešestvija njihovog omiljenog drugara Obradovića od kuće do škole i nazad. Primer za divljenje i pouku. Zoran je, naime, s porodicom živeo na salašu nedaleko od mosta „Devet grla“ udaljenog oko 10 kilometara od Mokrina. U mokrinsku osnovnu školu je išao pešice, svakodnevno prevaljujući po dvadesetak kilometara. Na isti način je, kao srednjoškolac, stizao do Mokrina, te vozom putovao do Kikinde, pa žurno koračao ka Građevinskoj školi i na isti način se vraćao na salaš. Takvo iskušenje u ranoj mladosti nije ga slamalo, nego dodatno jačalo.

M. Ivetić