radnici

Firma za proizvodnji drvne ambalaže „Pop Lukić“ iz Banatskog Velikog Sela osnovana e 2001. godine. Od porodičnog posla došli su do preduzeća koje izvozi svoje proizvode u zemlje Evropske unije, a sa povećanjem proizvodnje suočili su se sa problemom nedostatka radnika. Vlasnici su braća Svetislav i Đorđe Lukić i kako bi došli do neophodne radne snage unajmili su radnice i radnike iz Šri Lanke.

-Proizvod se dobro prodaje i ulaganje u kvalitetnu proizvodnju dalo je rezultate. Kako bi ispoštovali kupce, ali i naše zaposlene, morali smo da angažujemo radnike iz inostranstva. Dugo smo tražili radnike u našem okruženju, ali ih nismo našli. Čuli smo za agencije koje uvoze radnike. Najpre smo imali Indijce, njih sedmoricu za koje mislim da su najpre bili zaposleni u fabrici „Toza Marković“. Bili su tu nekoliko meseci i otišli su. Iskreno, smatram da smo im mi bili samo usputna stanica do zemalja Evropske unije koje su im bile krajnji cilj. Pre pola godine dobili smo preporuku od firmi koje se bave sličnom proizvodnjom da angažujemo radnike iz Šri Lanke. Tražili smo da to budu žene s obzirom na to da posao nije težak – pojašnjava Svetislav Lukić.

Među onima koji su trbuhom za kruhom prevalile hiljade kilometara da bi stigle do Banataskog Velikog Sela je i četrdesetdvogodišnja Dineta Sanameri. U Kikindi je našla i ljubav, živi sa Milanom, takođe radnikom firme „Pop Lukić“.

-Došla sam prošle godine u aprilu. Posao nije težak, a ljudi su ljubazni. Zavolela sam Srbiju iako je potpuno drugačija od Šri Lanke. Najteže se privikavam na zimu. Hrana je odlična, iako je potpuno drugačija od naše i mnogo sam zavolela burek. Jezik još uvek nisam savladala, ali se trudim. Želja mi je da imam dobar život i ovde sam sigurna da ću ga pronaći. Kuće u Šri Lanci su veće, ali vaše, u Srbiji, su lepše i bogatije. Pre dolaska u Banatsko Veliko Selo radila sam u Hong Kongu osam godina i jedino čemu stremim je da ostanem ovde – saznali smo od Dinete.

Ima stara 26 godina je došla u aprilu i privikava se na nov način života, kulturu i sve ostalo.

-Sviđa mi se Srbija i volela bih da ostanem ovde. Srbi su ljubazni i nasmejani, ali ono na čega još uvek ne mogu da se naviknem je činjenica da su glasni. Sviđa mi se hrana, naročito testa. Otac mi je preminuo i u Šri Lanki imam samo majku s obzirom na to da sam jedinica. Cilj mi je da zaradim dovoljno novca i da i majku dovedem u Srbiju. Imam momka koji je takođe u Srbiji, zaposlen je u Borči i viđamo se kad god možemo – kazala nam je Ima.

Na pitanje da li je isplativo, Svetislav Lukić kaže:

-Nije jeftino. Svi strani radnici imaju osiguranje, fiksnu platu, obezbeđen stan i novac za hranu. Svaki sat prekovremenog rada se dodatno plaća. Zahvaljujući njima završili smo dobro sezonu i ispoštovali sve kupce. Nisu radnici kao što su naši državljani, ali su korektni i trude se. Kada ih pitamo kako im je kod nas, tvrde da im je dobro. Lepo su se snašli i deo njih je već dugo van rodne zemlje. Jedna od radnica bila je dugo u Pekingu, a jedan od radnika deset godina proveo je radeći u Dubaiju – dodao je Lukić.

Firma „Pop Lukić“ najviše proizvodi drveni patos za gajbe koje izvozi u Francusku, Italiju i Grčku. Proizvode i gajbe za voće za domaće tržište, kao i palete.

A.Đ.