psihologija Arhive | Kikindski portal

Kockanje među mladima: rizik prepoznat, ali ponašanje se ne menja

Redakcija Kikindski January 30, 2026

Iako većina mladih u Srbiji prepoznaje kockanje kao opasno ponašanje, veliki broj njih se i dalje upušta u igre na sreću, pokazuju rezultati istraživanja sprovedenog među 500 tinejdžera uzrasta od 15 do 18 godina u više gradova Srbije. Podaci ukazuju da se kockalo ili se i dalje kocka 59 odsto mladića i 34 odsto devojaka, dok 62 odsto ispitanih smatra da je kockanje ozbiljan društveni problem.

Psihološkinja Jovana Davidhazi navodi da interesovanje za kockanje najčešće počinje u adolescenciji i da u rizičnoj grupi ni su sva deca podjednako zastupljena.

-Tinejdžeri koji ulaze u problem sa kockanjem često i ranije pokazuju impulsivnost, otpor prema autoritetima i društvenim normama, kao i sklonost da sopstveno zadovoljstvo stave ispred posledica – ističe Davidhazi.

Prema njenim rečima, mladi se u početku najčešće upuštaju u kockanje „iz naivnih razloga – želje za lakom zaradom, zabavom ili prihvatanjem u društvu“, ali je ključni problem to što je teško uočiti trenutak kada igra prelazi u zavisnost.

-Kada zabavu zameni zavisnost, ulazi se u začarani krug u kome kockanje postaje jedini način da se osoba oseti dobro i stimulisano, bez obzira na dobitke ili gubitke – objašnjava sagovornica.

Ona upozorava da zavisnost od kockanja ima sve karakteristike ozbiljnog poremećaja.

-Gubitak kontrole, opsesivne misli, takozvana kockarska euforija i izražena napetost kada se sa kockanjem prekine jasni su pokazatelji zavisnosti – navodi Davidhazi, dodajući da posledice ne pogađaju samo psihičko zdravlje, već i porodične odnose, socijalno funkcionisanje i finansijsku stabilnost mladih.

Posebnu ulogu u ranom prepoznavanju problema ima porodica, ali se, kako kaže, u praksi često dešava suprotno.

-Članovi porodice neretko prikrivaju problem – plaćaju dugove ili minimiziraju posledice – verujući da pomažu, a zapravo time produbljuju zavisnost – kaže Davidhazi i naglašava da je rana intervencija znatno efikasnija od lečenja u kasnijim fazama.

Zabrinjavajući je i podatak da 69 odsto mladih ne zna kome bi se obratilo ukoliko ima problem sa kockanjem. Prema rečima psihološkinje, pomoć najčešće prvo traže bližnji, dok sami mladi dugo ne prepoznaju ili ne prihvataju da imaju problem.

-Ako osoba ne smatra da ima problem sa kockanjem, ona neće tražiti pomoć, niti će je prihvatiti kada joj se ponudi – ukazuje Davidhazi.

Iako u Srbiji postoje ustanove koje se bave lečenjem bolesti zavisnosti, sagovornica smatra da je neophodno unaprediti sistem podrške, pojačati kontrolu dostupnosti kockarskih sadržaja i učiniti informacije o pomoći jasnijim i dostupnijim.

-Mladima je kockanje danas veoma lako dostupno, a bez jasnih granica i adekvatne zaštite, rizik od razvoja zavisnosti je izuzetno visok – zaključuje Davidhazi.

T. D.

Umor misli: zašto je psihička iscrpljenost sve češća i kako je prepoznati

Redakcija Kikindski January 2, 2026

Nekada je umor bio jednostavno posledica teškog dana, fizičkog rada ili nespavanja. Danas, međutim, sve češće govorimo o drugoj vrsti iscrpljenosti, onoj koja ne dolazi iz mišića, već iz uma. O mentalnom umoru razgovarali smo sa Jovanom Davidhazi, specijalizantkinjom medicinske psihologije, koja je istakla da ovaj problem nije više rezervisan samo za velike gradove ili zaposlene na visokim pozicijama.

-Mentalni umor je univerzalno prisutan sindrom u današnjem vremenu, u kojem svakodnevne obaveze i obilne informacije koje procesuiramo dovode do smanjenog kapaciteta za adekvatno mentalno funkcionisanje. U našoj sredini se osobe javljaju za pomoć usled stresnih reakcija, pa i iscrpljenosti, rekla bih više nego ranije, posebno mlađe generacije – objasnila je Davidhazi.

Ona je napomenula da mentalni umor ne mora odmah da predstavlja klinički značajne simptome, ali da uvek postoji mogućnost da se produbi i razvije u ozbiljniji problem, ukoliko se ignoriše.

Iako ne postoji jedinstven uzrok, zajedničko svima koji osećaju mentalni umor jeste predugo izlaganje stresu.

-Reč je o nedostatku psihičke snage usled dejstva hroničnog stresora. Taj nedostatak dovodi do problema u svakodnevnim okolnostima, kao što su burne reakcije, sukobi i odlaganje obaveza, jer je ličnost „okupirana“ borbom sa stresom koji traje – rekla je naša sagovornica.

U praksi to može da znači da osobe postaju teške za komunikaciju, da se gubi volja, koncentracija i najmanji problem deluje nepremostivo. Sve više istraživanja potvrđuje da dugotrajna mentalna iscrpljenost može ozbiljno da naruši kognitivne funkcije, ali i da izazove fizičke simptome poput glavobolje, vrtoglavice, nesanice i ubrzanog rada srca.

Mentalni umor ne bira ni godine ni zanimanje. Pogađa zaposlene, roditelje, učenike, studente, ali i starije koji nose brigu o porodici. Posebno je izražen kod onih koji retko sebi dopuštaju pauzu, bilo zbog osećaja odgovornosti, perfekcionizma ili jednostavno iz navike da „moraju izdržati“.

Prvi korak ka oporavku jeste prepoznavanje i prihvatanje sopstvenog stanja.

-Najbitnije je da pojedinac prizna da ne može da funkcioniše kao pre, da prepozna znake stresa koji proživljava i da to prihvati, nikako da ignoriše i forsira sebe usled održavanja slike jake osobe – objasnila je psihološkinja.

Odmor je, dakle, neophodan. Ali ne samo fizički. Potrebno je, koliko god je moguće, distancirati se od neprijatnih okolnosti, makar na kratko. Tehnike disanja, opuštanja, lagane fizičke aktivnosti, ali i razgovor sa bliskim osobama ili stručnjakom, mogu biti od ogromne pomoći.

Ako se prepoznajete u rečenicama poput „ništa mi se ne radi“, „koncentracija mi je slaba“, „umoran/na sam i kad odmorim“, vreme je da zastanete. Da dopustite sebi da se oporavite, potražite podršku i da shvatite da snaga ne znači izdržati sve, već znati kad treba stati.

Jer, kako ukazuje Jovana Davidhazi, mentalni umor ne prolazi sam od sebe, ali uz razumevanje, podršku i brigu o sebi, može se prevazići.

Sugrađanka Anđelija Knežević studira psihologiju u Bremenu i sa nama je podelila svoje iskustvo

Aleksandra Djuran December 30, 2023

Anđelija Knežević (19) nakon što je završila Gimnaziju „Dušan Vasiljev“, kao đak generacije, upisala je studije psihologije u Bremenu u Nemačkoj. Šta će studirati nije bilo dileme s obzirom na to da je psihologija oduvek bila njen izbor, pa je tako, kao član Regionalnog centra za talente „Dušan Vasiljev“ osvojila drugo mesto na državnom takmičenju iz ove nauke, ali je sve iznenadila kada se odlučila za internacionalni univerzitet u Bremenu.

-Kao drugi jezik u osnovnoj i srednjoj školi učila sam italijanski i u četvrtom razredu Gimnazije tri meseca provela sam na razmeni đaka u Italiji. To je na neki način bila priprema za budućnost jer sam imala ponudu da dobijem deo stipendije za studiranje u ovoj zemlji. Kada je stigla ponuda iz Bremena koja je obuhvatila punu stipendiju rešila sam da pružim priliku Nemačkoj. Odluku sam donela kada sam prvi put posetila Bremen i univerzitet na kom ću studirati. Grad je prelep, a studijski program odličan. Bila je to ljubav na prvi pogled – kaže Anđelija.

Krajem avgusta, posle oproštajne žurke koju su joj priredili prijatelji iz Kikinde, naša mlada sugrađanka započela je novu etapu života u Nemačkoj.

-Nikada ranije nisam učila nemački jezik i pribojavala sam se da će mi jezička barijera biti ogroman problem. Na moju sreću, prevarila sam se. Univerzitet je internacionalni i ima nas iz svih krajeva, pa se najviše koristi engleski jezik. Nemački učim, ali bez presije, tako da ću ga znatno lakše savladati. Nakon četiri meseca znam dovoljno da se snađem u prodavnicama, u javnom prevozu ili kafiću – napominje Anđelija Knežević.

Nakon završenog prvog semestra došla je u Kikindu gde će provesti praznike.

-Iskreno, bilo je trenutaka kada je bilo teško i kada je nostalgija preovladala, ali prijatelji koje sam upoznala uvek su mi u tim trenucima bili velika podrška. Priznajem da je u početku nije bilo nimalo lako, ali sam se navikla na to da sam odvojena od porodice i prijatelja. Shvatila sam da sam sada potpuno sama i da sam zvanično ušla u svet odraslih i koliko je teško toliko je i lepo – otkriva nam naša sagovornica.

U Nemačkoj Anđelija ima puno obaveza i prija joj takav način života. Vratila se sportu s obzirom na to da je u Kikindi trenirala odbojku.

– Moj dan izgleda tako što ustanem, odem na predavanja, a poslepodne učim i idem na treninge jer sam deo odbojkaškog tima sa kojim ću tokom narednog semestra ići na turnir koji se održava u Belgiji. Večernji sati su vreme za druženje. Stekla sam puno prijatelja i svi su druželjubivi i uvek spremni da pruže pomoć i podršku – dodaje Anđelija.

Anđelijini planovi su da završi osnovne studije u Bremenu, a zatim da upiše master studije. Još uvek se dvoumi između mastera organizacione i sportske psihologije.

Uči ih običaj čašćavanja

Mladi ljudi sličnih interesovanja i stavova brzo se zbliže, bez obzira na to kojim jezikom govore.

-Prepoznaje se razlika kod mladih. Mnogo su opušteni, ali i organizovani, i iako su širokih shvatanja ozbiljno shvataju studije. Rado prihvataju drugačije i uvek su spremni za druženje. Preostalo je još da im pojasnim običaj čašćavanja kada odemo na kafu ili u restoran i tada će biti savršeni – našalila se mlada Kikinđanka.