psihologija

kockanje-6

Иако већина младих у Србији препознаје кoцкање као опасно понашање, велики број њих се и даље упушта у игре на срећу, показују резултати истраживања спроведеног међу 500 тинејџера узраста од 15 до 18 година у више градова Србије. Подаци указују да се кoцкало или се и даље кoцка 59 одсто младића и 34 одсто девојака, док 62 одсто испитаних сматра да је кoцкање озбиљан друштвени проблем.

Психолошкиња Јована Давидхази наводи да интересовање за кoцкање најчешће почиње у адолесценцији и да у ризичној групи ни су сва деца подједнако заступљена.

-Тинејџери који улазе у проблем са кoцкањем често и раније показују импулсивност, отпор према ауторитетима и друштвеним нормама, као и склоност да сопствено задовољство ставе испред последица – истиче Давидхази.

Према њеним речима, млади се у почетку најчешће упуштају у кoцкање „из наивних разлога – жеље за лаком зарадом, забавом или прихватањем у друштву“, али је кључни проблем то што је тешко уочити тренутак када игра прелази у зависност.

-Када забаву замени зависност, улази се у зачарани круг у коме кoцкање постаје једини начин да се особа осети добро и стимулисано, без обзира на добитке или губитке – објашњава саговорница.

Она упозорава да зависност од кoцкања има све карактеристике озбиљног поремећаја.

-Губитак контроле, опсесивне мисли, такозвана кoцкарска еуфорија и изражена напетост када се са кoцкањем прекине јасни су показатељи зависности – наводи Давидхази, додајући да последице не погађају само психичко здравље, већ и породичне односе, социјално функционисање и финансијску стабилност младих.

Посебну улогу у раном препознавању проблема има породица, али се, како каже, у пракси често дешава супротно.

-Чланови породице неретко прикривају проблем – плаћају дугове или минимизирају последице – верујући да помажу, а заправо тиме продубљују зависност – каже Давидхази и наглашава да је рана интервенција знатно ефикаснија од лечења у каснијим фазама.

Забрињавајући је и податак да 69 одсто младих не зна коме би се обратило уколико има проблем са кoцкањем. Према речима психолошкиње, помоћ најчешће прво траже ближњи, док сами млади дуго не препознају или не прихватају да имају проблем.

-Ако особа не сматра да има проблем са кoцкањем, она неће тражити помоћ, нити ће је прихватити када јој се понуди – указује Давидхази.

Иако у Србији постоје установе које се баве лечењем болести зависности, саговорница сматра да је неопходно унапредити систем подршке, појачати контролу доступности кoцкарских садржаја и учинити информације о помоћи јаснијим и доступнијим.

-Младима је кoцкање данас веома лако доступно, а без јасних граница и адекватне заштите, ризик од развоја зависности је изузетно висок – закључује Давидхази.

Т. Д.

mentalni-umor-3

Некада је умор био једноставно последица тешког дана, физичког рада или неспавања. Данас, међутим, све чешће говоримо о другој врсти исцрпљености, оној која не долази из мишића, већ из ума. О менталном умору разговарали смо са Јованом Давидхази, специјализанткињом медицинске психологије, која је истакла да овај проблем није више резервисан само за велике градове или запослене на високим позицијама.

-Ментални умор је универзално присутан синдром у данашњем времену,  у којем свакодневне обавезе и обилне информације које процесуирамо доводе до смањеног капацитета за адекватно ментално функционисање. У нашој средини се особе јављају за помоћ услед стресних реакција, па и исцрпљености, рекла бих више него раније, посебно млађе генерације – објаснила је Давидхази.

Она је напоменула да ментални умор не мора одмах да представља клинички значајне симптоме, али да увек постоји могућност да се продуби и развије у озбиљнији проблем, уколико се игнорише.

Иако не постоји јединствен узрок, заједничко свима који осећају ментални умор јесте предуго излагање стресу.

-Реч је о недостатку психичке снаге услед дејства хроничног стресора. Тај недостатак доводи до проблема у свакодневним околностима, као што су бурне реакције, сукоби и одлагање обавеза, јер је личност „окупирана“ борбом са стресом који траје – рекла је наша саговорница.

У пракси то може да значи да особе постају тешке за комуникацију, да се губи воља, концентрација и најмањи проблем делује непремостиво. Све више истраживања потврђује да дуготрајна ментална исцрпљеност може озбиљно да наруши когнитивне функције, али и да изазове физичке симптоме попут главобоље, вртоглавице, несанице и убрзаног рада срца.

Ментални умор не бира ни године ни занимање. Погађа запослене, родитеље, ученике, студенте, али и старије који носе бригу о породици. Посебно је изражен код оних који ретко себи допуштају паузу, било због осећаја одговорности, перфекционизма или једноставно из навике да „морају издржати“.

Први корак ка опоравку јесте препознавање и прихватање сопственог стања.

-Најбитније је да појединац призна да не може да функционише као пре, да препозна знаке стреса који проживљава и да то прихвати, никако да игнорише и форсира себе услед одржавања слике јаке особе – објаснила је психолошкиња.

Одмор је, дакле, неопходан. Али не само физички. Потребно је, колико год је могуће, дистанцирати се од непријатних околности, макар на кратко. Технике дисања, опуштања, лагане физичке активности, али и разговор са блиским особама или стручњаком, могу бити од огромне помоћи.

Ако се препознајете у реченицама попут „ништа ми се не ради“, „концентрација ми је слаба“, „уморан/на сам и кад одморим“, време је да застанете. Да допустите себи да се опоравите, потражите подршку и да схватите да снага не значи издржати све, већ знати кад треба стати.

Јер, како указује Јована Давидхази, ментални умор не пролази сам од себе, али уз разумевање, подршку и бригу о себи, може се превазићи.

andjelija 1_obr

Анђелија Кнежевић (19) након што је завршила Гимназију „Душан Васиљев“, као ђак генерације, уписала је студије психологије у Бремену у Немачкој. Шта ће студирати није било дилеме с обзиром на то да је психологија одувек била њен избор, па је тако, као члан Регионалног центра за таленте „Душан Васиљев“ освојила друго место на државном такмичењу из ове науке, али је све изненадила када се одлучила за интернационални универзитет у Бремену.

-Као други језик у основној и средњој школи учила сам италијански и у четвртом разреду Гимназије три месеца провела сам на размени ђака у Италији. То је на неки начин била припрема за будућност јер сам имала понуду да добијем део стипендије за студирање у овој земљи. Када је стигла понуда из Бремена која је обухватила пуну стипендију решила сам да пружим прилику Немачкој. Одлуку сам донела када сам први пут посетила Бремен и универзитет на ком ћу студирати. Град је прелеп, а студијски програм одличан. Била је то љубав на први поглед – каже Анђелија.

Крајем августа, после опроштајне журке коју су јој приредили пријатељи из Кикинде, наша млада суграђанка започела је нову етапу живота у Немачкој.

-Никада раније нисам учила немачки језик и прибојавала сам се да ће ми језичка баријера бити огроман проблем. На моју срећу, преварила сам се. Универзитет је интернационални и има нас из свих крајева, па се највише користи енглески језик. Немачки учим, али без пресије, тако да ћу га знатно лакше савладати. Након четири месеца знам довољно да се снађем у продавницама, у јавном превозу или кафићу – напомиње Анђелија Кнежевић.

Након завршеног првог семестра дошла је у Кикинду где ће провести празнике.

-Искрено, било је тренутака када је било тешко и када је носталгија преовладала, али пријатељи које сам упознала увек су ми у тим тренуцима били велика подршка. Признајем да је у почетку није било нимало лако, али сам се навикла на то да сам одвојена од породице и пријатеља. Схватила сам да сам сада потпуно сама и да сам званично ушла у свет одраслих и колико је тешко толико је и лепо – открива нам наша саговорница.

У Немачкој Анђелија има пуно обавеза и прија јој такав начин живота. Вратила се спорту с обзиром на то да је у Кикинди тренирала одбојку.

– Мој дан изгледа тако што устанем, одем на предавања, а послеподне учим и идем на тренинге јер сам део одбојкашког тима са којим ћу током наредног семестра ићи на турнир који се одржава у Белгији. Вечерњи сати су време за дружење. Стекла сам пуно пријатеља и сви су дружељубиви и увек спремни да пруже помоћ и подршку – додаје Анђелија.

Анђелијини планови су да заврши основне студије у Бремену, а затим  да упише  мастер студије. Још увек се двоуми између мастера организационе и спортске психологије.

Учи их обичај чашћавања

Млади људи сличних интересовања и ставова брзо се зближе, без обзира на то којим језиком говоре.

-Препознаје се разлика код младих. Много су опуштени, али и организовани, и иако су широких схватања озбиљно схватају студије. Радо прихватају другачије и увек су спремни за дружење. Преостало је још да им појасним обичај чашћавања када одемо на кафу или у ресторан и тада ће бити савршени – нашалила се млада Кикинђанка.

 

error: Content is protected !!