најчитанији портал Севернобанатског округа
На великој сцени Народног позоришта, у суботу у 20 часова, биће изведена представа „ Љубавно писмо“. Улаз је бесплатан, а извођење се организује под слоганом „С љубављу за љубав“.
Комад је рађен по тексту Зорана Бачића и Златана Фазлагића, док режију потписује Драган Остојић.
Кикиндско Народно позориште објавило је репертоар за фебруар 2026. године. Током месеца биће изведено седам представа различитих жанрова, а све пројекције заказане су у вечерњем термину од 20 часова.
Прва представа очекује нас већ у уторак, 3. фебруара, под називом „Савршен партнер“ Мира Гаврана, у режији Тијане Васић.
У суботу, 7. фебруара, на програму је комад „Србија all inclusive“ Владимира Ђурђевића, у режији Марка Мисираче.
Уторак, 10. фебруара, резервисан је за представу „Џепови пуни камења“ Мери Џонс, коју режира Растислав Ћопић.
Средином месеца, у суботу, 14. фебруара, биће изведено „Љубавно писмо“ аутора Зорана Бачића и Златана Фазлагића, у режији Драгана Остојића.
Следи представа „Ковачи“ Милоша Николића, у режији Тијане Васић, заказана за суботу, 21. фебруар.
У уторак, 24. фебруара, публика ће моћи да погледа „Смрт човека на Балкану“ Мирослава Момчиловића, у његовој режији.
Репертоар се затвара у суботу, 28. фебруара, представом „Херој нације“ Ивана М. Лалића, у режији Дајане Јосиповић.
Т. Д.
Посебно признање у области културе за пожртвован рад у култури и позоришној уметности, које јој је уручено 28. децембра 2025. године, није за Сенку Удицки само лична награда. То је, како сама каже, признање свима који годинама стварају у сенци сцене, тихо, стрпљиво и са много љубави.
Када ју је позвала Маријана Мирков, чланица Градског већа задужена за културу и туризам, Сенка је била искрено изненађена. Награду није очекивала. Навикла је да њен рад остане невидљив публици, сакривен иза рефлектора, аплауза и завесе.
-Бити у сенци је саставни део овог посла. Ми који радимо иза сцене смо мали тим, али креативан, вредан и посвећен. То је леп посао – каже Сенка.
За њу је ово признање својеврсна круна једног животног пута који није био унапред планиран. По струци је биолог али је шивење одувек носила као интимну љубав и лични простор слободе. Управо ту љубав је, како каже, „крунисала“ у позоришту.
-Суштина награде је потврда да су љубав и труд препознати. Верујем да то значи и младима и свима који раде сличне послове. Креативан рад и рад рукама много оплемењују човека. Када нешто створиш својим рукама, ти у то уткаш своју душу. То није пуки занат – то је креација.
Од баке и маште – до позоришне сцене
Шивење је научила од баке, жене која је управо захваљујући том умећу преживела тешка ратна времена и подигла породицу. Од ње је, каже, научила не само технику, већ и однос према стварању – машту, слободу и храброст да буде оно што јесте. Формално образовање из кројења никада није стекла. Потпуно је самоука.
У Народном позоришту у Кикинди запослена је петнаест година, али је са овом кућом сарађивала и много раније. Колегиница Ирина препознала је њен таленат и укључивала је у израду појединих костима још пре сталног запослења. Од тада се рад наставио из представе у представу – кроз различите епохе, стилове и редитељске концепте.
-Када је била изложба костима поводом 75 година рада Позоришта, изненадила сам се колико је тих костима прошло кроз моје руке. Нисам ни била свесна обима тог рада – истиче Сенка.
Један радни дан у позоришној кројачници почиње договорима са костимографом и ансамблом, избором материјала и кројева, а наставља се прилагођавањем глумцима, пробама, изменама. Публика види емоцију на сцени, али иза те слике стоји читав невидљиви свет прецизности, стрпљења и колективног рада.
-Рад на костимима за различите историјске периоде захтева истраживање, познавање материјала и разумевање контекста. Ja посебно волим ренесансне костиме, али и савремени могу бити изузетно захтевни. Не могу да издвојим „најзахтевније“ пројекте – сваки захтева пуну посвећеност и прилагођавање глумцу, јер костим мора да буде и леп и функционалан.
„Девојка у плавом“ – оживљена историја
Посебну пажњу јавности изазвао је пројекат реконструкције хаљине са слике „Девојка у плавом“, реализован поводом годишњице присаједињења Војводине Србији. Идеја је била да се уметнички мотив оживи у простору и покрету, а инспирација је пронађена у делу Ђуре Јакшића и животу Кикинђана средином 19. века.
-Хаљина је настала после озбиљног истраживања материјала, чипке, боја, начина облачења тог времена. Трудили смо се да задржимо епоху, али да дамо и наш савремени печат – објашњава саговорница.
Занат који не сме да нестане
Сенка отворено говори и о изазовима савременог доба: синтетичким материјалима, индустријској производњи и све мањем интересовању младих за ручним радом као професијом. Природне тканине постају реткост, а управо су оне, каже, основ праве креације.
-Пре неколико година водила сам и школицу шивења за децу, где сам видела колико младима недостаје простор за практичну креативност. Верујем да је најважнија љубав према стварању, а техника се увек може научити – наводи наша саговорница.
Жеља јој је да једног дана своје знање пренесе некоме ко ће тај позив истински волети.
-Ово није посао који се ради механички. У њему мораш да пронађеш себе – сматра Сенка.
Траг у граду и међу људима
Осим рада у позоришту, Сенка годинама сарађује са балетским школама, плесним клубовима, хором „Аттендите“, младим уметницима и ради на бројним културним пројектима. Она такође израђује и матурске хаљине, венчанице, балетске хаљинице, а њени радови су стигли и до Београдске недеље моде кроз пројекат „Ћирилица у покрету“.
Посебно је радује што је многи данас препознају на улици – деца за коју је некада правила плесне костиме сада су одрасли људи који јој се јављају са осмехом.
-Тај осећај да си оставио траг у својој средини је незаменљив – поделила је наша саговорница.
Мајка је три ћерке и цео свој живот посветила је породици, раду и одговорности. У сваком комаду тканине, како признаје, има и мало психологије, стрпљења и разумевања људи.
Игра која никада не престаје
На питање шта је и после толико година највише радује, одговор је једноставан и топао:
-Кад се бавиш овим послом, никад не одрастеш. Сваког дана се играш са крпицама. Било је и тешких тренутака, као и код сваког дугог пута, али принцип је остао исти: устати, наставити и радити. Њен принцип гласи: „ушијеш дугме и идеш даље“.
Награда града Кикинде зато није само признање једној жени, већ и једној култури рада, стрпљења, тишине и љубави према стварању. Култури која не тражи светла рефлектора, али без које ниједна сцена не би могла да засија.
Т. Д.
Поводом 75. годишњице Народног позоришта Кикинда уприличена је и изложба костима насталих током протеклих неколико деценија.
Татјана Радишић, костимографкиња, афирмисана уметница, сарадница најзначајнијих домаћих, али и иностраних позоришта, гошћа је подкаста Кикиндског портала.
Седамдесет пета годишњица Народног позоришта из Кикинде 2. децембра обележена је пригодним програмом. Гости су били истакнути позоришни ствараоци: Миодраг Табачки, Ненад Гвозденовић, Мирослав Бенка и други.
Гост подкаста Кикиндског портала био је Бране Маријановић, директор кикиндског Народног позоришта.
Поводом великог јубилеја – 75 година од оснивања, Народно позориште Кикинда 2. децембра приређује богат програм којим ће обележити свој вишедеценијски рад, уметнички развој и дугу традицију аматерског и професионалног театра у нашем граду.
Вршилац дужности директора, Бране Марјновић, подсетио је да је 2. децембра 1950. године Скупштина општине донела одлуку о оснивању аматерског позоришта, као и да је кикиндска сцена 1992. године добила статус професионалног театра. Он је истакао да хронолози бележе изузетно богат позоришни живот у Кикинди и пре званичног оснивања, те да су још крајем 18. века немачки студенти на овим просторима извели прве представе.
-Срећа је што наша кућа води озбиљну архиву о представама и људима који су својим радом обележили позориште. Од осамдесетих година имамо и аудио-визуелне записе, што је драгоцен материјал за обележавање овог јубилеја – рекао је Марјановић. Он је нагласио да је постојање професионалног позоришта у граду величине Кикинде привилегија коју треба чувати, јер она сведочи о трајном улагању у културу.
Како истичу у позоришту, за јубилеј пажљиво је осмишљен програм који ће окупити публику, глумце и сараднике у вечери посвећеној времену, стварању и људима који су градили кикиндску сцену.
Из маркетинг службе позоришта, Милена Живков представила је детаљан програм.
-Почињемо у 18 часова изложбом „Ткање времена: 75 година позоришног костима“, коју је припремила позната костимографкиња Татјана Радишић, која ће уједно и отворити изложбу. Од 19.30 часова, следи пројекција кратког филма са избором најзначајнијих сцена из претходних представа, док ће од 20 часова публику очекивати јединствен програм – разговор са свим глумцима ансамбла на великој сцени. Разговор ће модерирати глумица Тања Марков Крижан, која ће са колегама поделити анегдоте и приче „иза сцене“. Свечано вече биће заокружено у 21 час доделом признања и повеља Народног позоришта заслужним појединцима, сарадницима, члановима ансамбла и особљу које не видимо на сцени, али чији је рад од суштинског значаја – објаснила је Живков.
Марјановић je открио и да ће бити додељена повеља за животно дело – личности која је дала немерљив допринос развоју позоришта, најпре у аматерском, а затим и у професионалном периоду.
-Ово позориште је годинама било једно од најбољих у Југославији, награђивано на фестивалу у Хвару а касније и у Требињу. Да није било снажне аматерске екипе, не би било основа ни за каснији професионални статус – истакао је Марјановић, напомињући да се имена добитника за сада држе у тајности.
Улаз на све програме је бесплатан, а из позоришта поручују да желе да 2. децембар буде дан када ће се грађани Кикинде окупити око своје сцене и заједно прославити важан јубилеј.
Т. Д.
Позоришна сцена у Кикинди у суботу, 8. новембра, у 20 часова биће место сусрета публике са емотивно снажном и интроспективном представом „ОНА“ – ауторским пројектом који на суптилан и дубок начин истражује женски идентитет данас.
Комад је настао по мотивима драмског текста „Хана и Хана“ и испреплетен је аутентичним исечцима из женских блогова, уобличеном у јединствену драмску структуру. Главна јунакиња Хана представља колаж различитих исповести – глас многих жена које преиспитују себе, своје улоге и границе.
„ОНА“ је драма о трагању за смислом у свакодневици, о буђењу из „млаког транса“ живота и суочавању са сопственим мислима, страховима и жељама. Кроз призму једне тридесетогодишње жене, представа отвара теме кризе идентитета, потребе за љубављу мајчинством и прихватањем себе.
Резервације улазница могу се извршити на број телефона 0230/422-638.
Кикинђане током новембра очекује богат и разноврстан позоришни програм. Публика ће имати прилику да ужива у гостовањима, комедијама и савременим ауторским пројектима, а наши глумци ће гостовати и у другим градовима.
Месец започиње гостовањем ансамбла Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина који ће у суботу, 8. новембра у 20 часова извести ауторски пројекат „Она“ у режији Мие Кнежевић. Наредне суботе, 15. новембра у истом термину, на сцени ће бити комедија Марка Камолетија „Пиџама за шесторо“ у режији Оливере Ђорђевић.
Публика ће 18. новембра имати прилику да погледа представу „Љубавно писмо“, коју потписују Зоран Бачић и Златан Фазлагић у режији Драгана Остојића, док 22. новембра стиже прича о савременим односима – „Савршен партнер“ Мира Гаврана у режији Тијане Васић.
Крај месец доноси и другу репризу представе „Херој нације“ Ивана М. Лалића, у режији Дајане Јосиповић, која ће бити изведена 25. новембра у 20 часова.
Ансамбл кикиндског позоришта и овог месеца гостује на фестивалима. Од 1. до 5. новембра учествује на фестивалу „Златна вила“ у Приједору са представом „Србија All Inclusive“ Владимира Ђурђевића у режији Мрка Мисираче, док ће 29. новембра наступити на фестивалу „Публикум“ у Кули са комадом „Ковачи“ Милоша Николића у режији Тијане Васић.
Сава Савин глумачку каријеру започео као средњошколац у родној Српској Црњи, а као двадесетогодишњак, пресељењем породице у Кикинду, закорачио у овдашње позориште и у њему играо неколико деценија, и упоредно бележио све што се дешавало на овдашњој позоришној сцени
Био је, с дипломом економисте, успешан у привреди, да би потпуну радну афирмацију стекао као челник некадашње Службе друштвеног књиговодства. Сава Савин се, ипак, међу суграђанима препознаје пре свега као – глумац. Ко га помене само вели: Моца из позоришта.
Оставио је неизбрисив траг у овдашњој култури. Био је најдиректнији актер највиших уметничких домета овдашње театарске сцене, упоредо и – неуморни хроничар свега што се на њој и око ње деценијама дешавало.
Закорачио је у деведесет друго лето. Године га притишћу, али само физички. Глава бистра, мисли сређене. Памћење беспрекорно. Говори разложно, без патетичног присећања прошлих времена. Наш Моца је био и остао постојана личност. Породична кућа у центру града, признаје, превише му пространа, јер се у њу слабо свраћа.
– Ништа ме не боли – каже. – Само попуштају очи, уши, ноге. Тешко се крећем. Пре три године преминула ми супруга Стојанка, моја Беба, мој животни ослонац. Остао сам да се мучим. О мени брине наша кума Злата. Добра душа. Захвалан сам јој….
Савин животопис је садржајан и занимљив. Могла би дебела књига да се срочи, филм да се сними, сценарио за позоришну представу да се направи.
Фасцинантна је та његова фанатична приврженост даскама које живот значе оплемењена аматерским заносом. И све без динара надокнаде. У Моциној уметничкој каријери податак за дивљење. Имао је 47 улога, најчешће главних, а пред публику је излазио чак 804 пута.
Наш саговорник је, иначе, заволео глуму још као јуноша у родној Српској Црњи. Док је похађао Економску школу у Зрењанину одиграо је три представе, у којима је имао главне роле. Памти те тренутке заноса и среће, као да су од јуче:
-Радо се сетим тих првих корака позоришног живота. Првенац ми је била представа „Од како је Бања Лука постала“ Расима Филиповића. Друге две „Др“ и „Покојник“ Нушића. Као и свако младо биће заљубљено у позориште, имао сам узора. Био је то Сава Лазаров, мој разредни старешина из средње школе, доајен зрењанинског глумишта. Фантастичан глумац, али и човек који плени добротом, узвишеним ставом и добронамерном сугестијом. Сви смо маштали да једног дана будемо као он. Таквог ментора после нисам срео…
У Кикинду се јунак наше приче, с оцем Митом и мајком Милевом, доселио када му је било нешто више од 20 година. Разлог пресељења је очев посао у вези са изградњом силоса. Пре тога уписао је студије на Економском факултету у Београду, па их убрзо напустио – због предвојничке обуке, предмета који се сваког понедељка на првим часовима обавезно слушао, а њему било мрско да рано устаје и слуша њему досадну материју. Отишао је у војску, коју је служио у Задру. С чином резервног официра вратио се кући. Потом је ванредно завршио започете студије. Као дипломирани економиста 1958. године запослио се у овдашњем ПИК-у, обављајући углавном руководеће послове у администрацији. Међу кланичарима је провео 13 година, а 1968. године, када је предузеће почело да пропада, па руковођење преузела принудна управа, потражио је ново радно место.
– Одмах сам прешао у локалну филијалу некадашње Службе друштвеног књиговодства – присећа се Сава сопствене најважније радне етапе, у којој је, након шефовања у неколико ресора, од 1978. до 1995. године био на најважнијој позицији. – Када сам постао директор престао сам да глумим, али се нашег театра нисам одрекао. Наставио сам, с једнаким жаром и упорношћу, да водим 1958. године започету евиденцију позоришне куће, из које су после изникле три моје књиге о њеном историјату.
ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ
– Вођење позоришне евиденције је, збиља, мукотрпан посао. Имао сам персоналне картоне не само глумаца и редитеља, него и комплетног пропратног особља. Бележио сам ко је, шта и када играо, писао шта се дешавало током сезоне и ван ње, на које се фестивале путовало, ко је каву награду остварио. Кад се све сабере, вредело је тог мог големог труда – поручује Сава Савин.
ВАЖНА УЛОГА
Поменимо Савине глумачке почетке у Кикинди. Чим се Сава доселио у Кикинду похитао је у позориште. Убрзо му је додељена главна мушка улога у „Хасанагиници“. Ваљда, претпоставља, због продорног гласа и беспрекорне дикције. Присећа се осталих у представи. Душанка Влајић играла је Хасанагиницу, султанија је била Љубица Степанов, а ту су још били Јелисавета Шуковић, Станимир Драговић и Жарко Будовалчев.
ПРЕДНОСТ АМАТЕРИЗМУ
– Наше позориште је, након 48 година аматерског деловања, попримило статус професионалне куће. Играо сам, наравно, и даље, без хонорара и било какве новчане надокнаде. Када бих морао да се определим за једну од две статусне варијанте, предност бих дао аматеризму, безрезервно. Зна се и зашто. Позориште је у време аматеризма свакодневно врвело од људи. Сем глумaца, редитеља и осталог позоришног особља, у наше просторије свраћали су љубитељи театра и културе, просветари, школска омладина, чак и радничка класа. Већ на почетку професионализма све то позитивно и лепо је за кратко време утихнуло. Дође публика, одгледа представу и тихо, не застајући, нестане. Закључујем да аматери живе да би играли, а професионалци играју да би живели – јасан је Сава Савин.
М. Иветић
У кикиндском Народном позоришту млади глумац Лука Јовановић Џивџановски уприличио је јавно читање и представљање драмског текста „Мали Елвис“. Реч је о ауторском комаду Алексе Паровића који говори о животу Елвиса Прислија.
Подсетимо, Лука Јовановић Џивџановски је већ познат кикиндској позоришној публици јер је, као гостујући глумац, део поделе у сад већ култној представи „Облаци“, а поред тога наступиће и у надолазећем комаду „Космај ол инкллузив“, чија се премијера очекује у фебруару. Поред тога што глуми, за ову представу потписује и музику.
Кад је реч о „Малом Елвису“, Лука Јовановић Џивџановски ће у поменутој представи тумачити главну улогу, малог Елвиса.
-Ово је драма о трагедији младог уметника којим шоу-бизнис индустрија управља онако како она мисли да би требало. Драма је фикција, али је уједно и огледало живота самог Прислија. Дакле, није све фикција- каже овај глумац, откривајући и део радње:
-Дан након што је овај певач одржао свој последњи концерт, на којем му се слошило, дешава се финале „Гонг шоуа“, телевизијског такмичења за младе таленте. Мајка Синтија убеђује малог Елвиса да његов наступ у том програму мора да буде различит у односу на рунде пре финала, јер им контекст у вези са Елвисовим лошим стањем не иде баш на руку. Међутим, уколико буду паметни, могу то да претворе и у своју предност – каже Јовановић додајући да, како се приближава Елвисов наступ у финалу шоу програма, тако се и однос Елвиса и његове мајке развија кроз преиспитивање истинитости прошлости.
Саздана од динамичке смене доминације ликова у расправи о илузијама, амбицијама и контроли, прожетим кроз релације мајке и детета, ова драма преиспитује однос стварности и илузија и нашег хтења да их пригрлимо или одбацимо, без обзира на то шта су и какве су те илузије, наводи глумац.
Реализацију овог комада подржало је Министарство културе Републике Србије, а сценско постављање се очекује до краја ове позоришне сезоне, то јест до половине године пред нама.
Н. Савић
