najčitaniji portal Severnobanatskog okruga
Na velikoj sceni Narodnog pozorišta, u subotu u 20 časova, biće izvedena predstava „ Ljubavno pismo“. Ulaz je besplatan, a izvođenje se organizuje pod sloganom „S ljubavlju za ljubav“.
Komad je rađen po tekstu Zorana Bačića i Zlatana Fazlagića, dok režiju potpisuje Dragan Ostojić.
Kikindsko Narodno pozorište objavilo je repertoar za februar 2026. godine. Tokom meseca biće izvedeno sedam predstava različitih žanrova, a sve projekcije zakazane su u večernjem terminu od 20 časova.
Prva predstava očekuje nas već u utorak, 3. februara, pod nazivom „Savršen partner“ Mira Gavrana, u režiji Tijane Vasić.
U subotu, 7. februara, na programu je komad „Srbija all inclusive“ Vladimira Đurđevića, u režiji Marka Misirače.
Utorak, 10. februara, rezervisan je za predstavu „Džepovi puni kamenja“ Meri Džons, koju režira Rastislav Ćopić.
Sredinom meseca, u subotu, 14. februara, biće izvedeno „Ljubavno pismo“ autora Zorana Bačića i Zlatana Fazlagića, u režiji Dragana Ostojića.
Sledi predstava „Kovači“ Miloša Nikolića, u režiji Tijane Vasić, zakazana za subotu, 21. februar.
U utorak, 24. februara, publika će moći da pogleda „Smrt čoveka na Balkanu“ Miroslava Momčilovića, u njegovoj režiji.
Repertoar se zatvara u subotu, 28. februara, predstavom „Heroj nacije“ Ivana M. Lalića, u režiji Dajane Josipović.
T. D.
Posebno priznanje u oblasti kulture za požrtvovan rad u kulturi i pozorišnoj umetnosti, koje joj je uručeno 28. decembra 2025. godine, nije za Senku Udicki samo lična nagrada. To je, kako sama kaže, priznanje svima koji godinama stvaraju u senci scene, tiho, strpljivo i sa mnogo ljubavi.
Kada ju je pozvala Marijana Mirkov, članica Gradskog veća zadužena za kulturu i turizam, Senka je bila iskreno iznenađena. Nagradu nije očekivala. Navikla je da njen rad ostane nevidljiv publici, sakriven iza reflektora, aplauza i zavese.
-Biti u senci je sastavni deo ovog posla. Mi koji radimo iza scene smo mali tim, ali kreativan, vredan i posvećen. To je lep posao – kaže Senka.
Za nju je ovo priznanje svojevrsna kruna jednog životnog puta koji nije bio unapred planiran. Po struci je biolog ali je šivenje oduvek nosila kao intimnu ljubav i lični prostor slobode. Upravo tu ljubav je, kako kaže, „krunisala“ u pozorištu.
-Suština nagrade je potvrda da su ljubav i trud prepoznati. Verujem da to znači i mladima i svima koji rade slične poslove. Kreativan rad i rad rukama mnogo oplemenjuju čoveka. Kada nešto stvoriš svojim rukama, ti u to utkaš svoju dušu. To nije puki zanat – to je kreacija.
Od bake i mašte – do pozorišne scene
Šivenje je naučila od bake, žene koja je upravo zahvaljujući tom umeću preživela teška ratna vremena i podigla porodicu. Od nje je, kaže, naučila ne samo tehniku, već i odnos prema stvaranju – maštu, slobodu i hrabrost da bude ono što jeste. Formalno obrazovanje iz krojenja nikada nije stekla. Potpuno je samouka.
U Narodnom pozorištu u Kikindi zaposlena je petnaest godina, ali je sa ovom kućom sarađivala i mnogo ranije. Koleginica Irina prepoznala je njen talenat i uključivala je u izradu pojedinih kostima još pre stalnog zaposlenja. Od tada se rad nastavio iz predstave u predstavu – kroz različite epohe, stilove i rediteljske koncepte.
-Kada je bila izložba kostima povodom 75 godina rada Pozorišta, iznenadila sam se koliko je tih kostima prošlo kroz moje ruke. Nisam ni bila svesna obima tog rada – ističe Senka.
Jedan radni dan u pozorišnoj krojačnici počinje dogovorima sa kostimografom i ansamblom, izborom materijala i krojeva, a nastavlja se prilagođavanjem glumcima, probama, izmenama. Publika vidi emociju na sceni, ali iza te slike stoji čitav nevidljivi svet preciznosti, strpljenja i kolektivnog rada.
-Rad na kostimima za različite istorijske periode zahteva istraživanje, poznavanje materijala i razumevanje konteksta. Ja posebno volim renesansne kostime, ali i savremeni mogu biti izuzetno zahtevni. Ne mogu da izdvojim „najzahtevnije“ projekte – svaki zahteva punu posvećenost i prilagođavanje glumcu, jer kostim mora da bude i lep i funkcionalan.
„Devojka u plavom“ – oživljena istorija
Posebnu pažnju javnosti izazvao je projekat rekonstrukcije haljine sa slike „Devojka u plavom“, realizovan povodom godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji. Ideja je bila da se umetnički motiv oživi u prostoru i pokretu, a inspiracija je pronađena u delu Đure Jakšića i životu Kikinđana sredinom 19. veka.
-Haljina je nastala posle ozbiljnog istraživanja materijala, čipke, boja, načina oblačenja tog vremena. Trudili smo se da zadržimo epohu, ali da damo i naš savremeni pečat – objašnjava sagovornica.
Zanat koji ne sme da nestane
Senka otvoreno govori i o izazovima savremenog doba: sintetičkim materijalima, industrijskoj proizvodnji i sve manjem interesovanju mladih za ručnim radom kao profesijom. Prirodne tkanine postaju retkost, a upravo su one, kaže, osnov prave kreacije.
-Pre nekoliko godina vodila sam i školicu šivenja za decu, gde sam videla koliko mladima nedostaje prostor za praktičnu kreativnost. Verujem da je najvažnija ljubav prema stvaranju, a tehnika se uvek može naučiti – navodi naša sagovornica.
Želja joj je da jednog dana svoje znanje prenese nekome ko će taj poziv istinski voleti.
-Ovo nije posao koji se radi mehanički. U njemu moraš da pronađeš sebe – smatra Senka.
Trag u gradu i među ljudima
Osim rada u pozorištu, Senka godinama sarađuje sa baletskim školama, plesnim klubovima, horom „Attendite“, mladim umetnicima i radi na brojnim kulturnim projektima. Ona takođe izrađuje i maturske haljine, venčanice, baletske haljinice, a njeni radovi su stigli i do Beogradske nedelje mode kroz projekat „Ćirilica u pokretu“.
Posebno je raduje što je mnogi danas prepoznaju na ulici – deca za koju je nekada pravila plesne kostime sada su odrasli ljudi koji joj se javljaju sa osmehom.
-Taj osećaj da si ostavio trag u svojoj sredini je nezamenljiv – podelila je naša sagovornica.
Majka je tri ćerke i ceo svoj život posvetila je porodici, radu i odgovornosti. U svakom komadu tkanine, kako priznaje, ima i malo psihologije, strpljenja i razumevanja ljudi.
Igra koja nikada ne prestaje
Na pitanje šta je i posle toliko godina najviše raduje, odgovor je jednostavan i topao:
-Kad se baviš ovim poslom, nikad ne odrasteš. Svakog dana se igraš sa krpicama. Bilo je i teških trenutaka, kao i kod svakog dugog puta, ali princip je ostao isti: ustati, nastaviti i raditi. Njen princip glasi: „ušiješ dugme i ideš dalje“.
Nagrada grada Kikinde zato nije samo priznanje jednoj ženi, već i jednoj kulturi rada, strpljenja, tišine i ljubavi prema stvaranju. Kulturi koja ne traži svetla reflektora, ali bez koje nijedna scena ne bi mogla da zasija.
T. D.
Povodom 75. godišnjice Narodnog pozorišta Kikinda upriličena je i izložba kostima nastalih tokom proteklih nekoliko decenija.
Tatjana Radišić, kostimografkinja, afirmisana umetnica, saradnica najznačajnijih domaćih, ali i inostranih pozorišta, gošća je podkasta Kikindskog portala.
Sedamdeset peta godišnjica Narodnog pozorišta iz Kikinde 2. decembra obeležena je prigodnim programom. Gosti su bili istaknuti pozorišni stvaraoci: Miodrag Tabački, Nenad Gvozdenović, Miroslav Benka i drugi.
Gost podkasta Kikindskog portala bio je Brane Marijanović, direktor kikindskog Narodnog pozorišta.
Povodom velikog jubileja – 75 godina od osnivanja, Narodno pozorište Kikinda 2. decembra priređuje bogat program kojim će obeležiti svoj višedecenijski rad, umetnički razvoj i dugu tradiciju amaterskog i profesionalnog teatra u našem gradu.
Vršilac dužnosti direktora, Brane Marjnović, podsetio je da je 2. decembra 1950. godine Skupština opštine donela odluku o osnivanju amaterskog pozorišta, kao i da je kikindska scena 1992. godine dobila status profesionalnog teatra. On je istakao da hronolozi beleže izuzetno bogat pozorišni život u Kikindi i pre zvaničnog osnivanja, te da su još krajem 18. veka nemački studenti na ovim prostorima izveli prve predstave.
-Sreća je što naša kuća vodi ozbiljnu arhivu o predstavama i ljudima koji su svojim radom obeležili pozorište. Od osamdesetih godina imamo i audio-vizuelne zapise, što je dragocen materijal za obeležavanje ovog jubileja – rekao je Marjanović. On je naglasio da je postojanje profesionalnog pozorišta u gradu veličine Kikinde privilegija koju treba čuvati, jer ona svedoči o trajnom ulaganju u kulturu.
Kako ističu u pozorištu, za jubilej pažljivo je osmišljen program koji će okupiti publiku, glumce i saradnike u večeri posvećenoj vremenu, stvaranju i ljudima koji su gradili kikindsku scenu.
Iz marketing službe pozorišta, Milena Živkov predstavila je detaljan program.
-Počinjemo u 18 časova izložbom „Tkanje vremena: 75 godina pozorišnog kostima“, koju je pripremila poznata kostimografkinja Tatjana Radišić, koja će ujedno i otvoriti izložbu. Od 19.30 časova, sledi projekcija kratkog filma sa izborom najznačajnijih scena iz prethodnih predstava, dok će od 20 časova publiku očekivati jedinstven program – razgovor sa svim glumcima ansambla na velikoj sceni. Razgovor će moderirati glumica Tanja Markov Križan, koja će sa kolegama podeliti anegdote i priče „iza scene“. Svečano veče biće zaokruženo u 21 čas dodelom priznanja i povelja Narodnog pozorišta zaslužnim pojedincima, saradnicima, članovima ansambla i osoblju koje ne vidimo na sceni, ali čiji je rad od suštinskog značaja – objasnila je Živkov.
Marjanović je otkrio i da će biti dodeljena povelja za životno delo – ličnosti koja je dala nemerljiv doprinos razvoju pozorišta, najpre u amaterskom, a zatim i u profesionalnom periodu.
-Ovo pozorište je godinama bilo jedno od najboljih u Jugoslaviji, nagrađivano na festivalu u Hvaru a kasnije i u Trebinju. Da nije bilo snažne amaterske ekipe, ne bi bilo osnova ni za kasniji profesionalni status – istakao je Marjanović, napominjući da se imena dobitnika za sada drže u tajnosti.
Ulaz na sve programe je besplatan, a iz pozorišta poručuju da žele da 2. decembar bude dan kada će se građani Kikinde okupiti oko svoje scene i zajedno proslaviti važan jubilej.
T. D.
Pozorišna scena u Kikindi u subotu, 8. novembra, u 20 časova biće mesto susreta publike sa emotivno snažnom i introspektivnom predstavom „ONA“ – autorskim projektom koji na suptilan i dubok način istražuje ženski identitet danas.
Komad je nastao po motivima dramskog teksta „Hana i Hana“ i isprepleten je autentičnim isečcima iz ženskih blogova, uobličenom u jedinstvenu dramsku strukturu. Glavna junakinja Hana predstavlja kolaž različitih ispovesti – glas mnogih žena koje preispituju sebe, svoje uloge i granice.
„ONA“ je drama o traganju za smislom u svakodnevici, o buđenju iz „mlakog transa“ života i suočavanju sa sopstvenim mislima, strahovima i željama. Kroz prizmu jedne tridesetogodišnje žene, predstava otvara teme krize identiteta, potrebe za ljubavlju majčinstvom i prihvatanjem sebe.
Rezervacije ulaznica mogu se izvršiti na broj telefona 0230/422-638.
Kikinđane tokom novembra očekuje bogat i raznovrstan pozorišni program. Publika će imati priliku da uživa u gostovanjima, komedijama i savremenim autorskim projektima, a naši glumci će gostovati i u drugim gradovima.
Mesec započinje gostovanjem ansambla Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina koji će u subotu, 8. novembra u 20 časova izvesti autorski projekat „Ona“ u režiji Mie Knežević. Naredne subote, 15. novembra u istom terminu, na sceni će biti komedija Marka Kamoletija „Pidžama za šestoro“ u režiji Olivere Đorđević.
Publika će 18. novembra imati priliku da pogleda predstavu „Ljubavno pismo“, koju potpisuju Zoran Bačić i Zlatan Fazlagić u režiji Dragana Ostojića, dok 22. novembra stiže priča o savremenim odnosima – „Savršen partner“ Mira Gavrana u režiji Tijane Vasić.
Kraj mesec donosi i drugu reprizu predstave „Heroj nacije“ Ivana M. Lalića, u režiji Dajane Josipović, koja će biti izvedena 25. novembra u 20 časova.
Ansambl kikindskog pozorišta i ovog meseca gostuje na festivalima. Od 1. do 5. novembra učestvuje na festivalu „Zlatna vila“ u Prijedoru sa predstavom „Srbija All Inclusive“ Vladimira Đurđevića u režiji Mrka Misirače, dok će 29. novembra nastupiti na festivalu „Publikum“ u Kuli sa komadom „Kovači“ Miloša Nikolića u režiji Tijane Vasić.
Sava Savin glumačku karijeru započeo kao srednjoškolac u rodnoj Srpskoj Crnji, a kao dvadesetogodišnjak, preseljenjem porodice u Kikindu, zakoračio u ovdašnje pozorište i u njemu igrao nekoliko decenija, i uporedno beležio sve što se dešavalo na ovdašnjoj pozorišnoj sceni
Bio je, s diplomom ekonomiste, uspešan u privredi, da bi potpunu radnu afirmaciju stekao kao čelnik nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Sava Savin se, ipak, među sugrađanima prepoznaje pre svega kao – glumac. Ko ga pomene samo veli: Moca iz pozorišta.
Ostavio je neizbrisiv trag u ovdašnjoj kulturi. Bio je najdirektniji akter najviših umetničkih dometa ovdašnje teatarske scene, uporedo i – neumorni hroničar svega što se na njoj i oko nje decenijama dešavalo.
Zakoračio je u devedeset drugo leto. Godine ga pritišću, ali samo fizički. Glava bistra, misli sređene. Pamćenje besprekorno. Govori razložno, bez patetičnog prisećanja prošlih vremena. Naš Moca je bio i ostao postojana ličnost. Porodična kuća u centru grada, priznaje, previše mu prostrana, jer se u nju slabo svraća.
– Ništa me ne boli – kaže. – Samo popuštaju oči, uši, noge. Teško se krećem. Pre tri godine preminula mi supruga Stojanka, moja Beba, moj životni oslonac. Ostao sam da se mučim. O meni brine naša kuma Zlata. Dobra duša. Zahvalan sam joj….
Savin životopis je sadržajan i zanimljiv. Mogla bi debela knjiga da se sroči, film da se snimi, scenario za pozorišnu predstavu da se napravi.
Fascinantna je ta njegova fanatična privrženost daskama koje život znače oplemenjena amaterskim zanosom. I sve bez dinara nadoknade. U Mocinoj umetničkoj karijeri podatak za divljenje. Imao je 47 uloga, najčešće glavnih, a pred publiku je izlazio čak 804 puta.
Naš sagovornik je, inače, zavoleo glumu još kao junoša u rodnoj Srpskoj Crnji. Dok je pohađao Ekonomsku školu u Zrenjaninu odigrao je tri predstave, u kojima je imao glavne role. Pamti te trenutke zanosa i sreće, kao da su od juče:
-Rado se setim tih prvih koraka pozorišnog života. Prvenac mi je bila predstava „Od kako je Banja Luka postala“ Rasima Filipovića. Druge dve „Dr“ i „Pokojnik“ Nušića. Kao i svako mlado biće zaljubljeno u pozorište, imao sam uzora. Bio je to Sava Lazarov, moj razredni starešina iz srednje škole, doajen zrenjaninskog glumišta. Fantastičan glumac, ali i čovek koji pleni dobrotom, uzvišenim stavom i dobronamernom sugestijom. Svi smo maštali da jednog dana budemo kao on. Takvog mentora posle nisam sreo…
U Kikindu se junak naše priče, s ocem Mitom i majkom Milevom, doselio kada mu je bilo nešto više od 20 godina. Razlog preseljenja je očev posao u vezi sa izgradnjom silosa. Pre toga upisao je studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pa ih ubrzo napustio – zbog predvojničke obuke, predmeta koji se svakog ponedeljka na prvim časovima obavezno slušao, a njemu bilo mrsko da rano ustaje i sluša njemu dosadnu materiju. Otišao je u vojsku, koju je služio u Zadru. S činom rezervnog oficira vratio se kući. Potom je vanredno završio započete studije. Kao diplomirani ekonomista 1958. godine zaposlio se u ovdašnjem PIK-u, obavljajući uglavnom rukovodeće poslove u administraciji. Među klaničarima je proveo 13 godina, a 1968. godine, kada je preduzeće počelo da propada, pa rukovođenje preuzela prinudna uprava, potražio je novo radno mesto.
– Odmah sam prešao u lokalnu filijalu nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva – priseća se Sava sopstvene najvažnije radne etape, u kojoj je, nakon šefovanja u nekoliko resora, od 1978. do 1995. godine bio na najvažnijoj poziciji. – Kada sam postao direktor prestao sam da glumim, ali se našeg teatra nisam odrekao. Nastavio sam, s jednakim žarom i upornošću, da vodim 1958. godine započetu evidenciju pozorišne kuće, iz koje su posle iznikle tri moje knjige o njenom istorijatu.
DRAGOCENI PODACI
– Vođenje pozorišne evidencije je, zbilja, mukotrpan posao. Imao sam personalne kartone ne samo glumaca i reditelja, nego i kompletnog propratnog osoblja. Beležio sam ko je, šta i kada igrao, pisao šta se dešavalo tokom sezone i van nje, na koje se festivale putovalo, ko je kavu nagradu ostvario. Kad se sve sabere, vredelo je tog mog golemog truda – poručuje Sava Savin.
VAŽNA ULOGA
Pomenimo Savine glumačke početke u Kikindi. Čim se Sava doselio u Kikindu pohitao je u pozorište. Ubrzo mu je dodeljena glavna muška uloga u „Hasanaginici“. Valjda, pretpostavlja, zbog prodornog glasa i besprekorne dikcije. Priseća se ostalih u predstavi. Dušanka Vlajić igrala je Hasanaginicu, sultanija je bila Ljubica Stepanov, a tu su još bili Jelisaveta Šuković, Stanimir Dragović i Žarko Budovalčev.
PREDNOST AMATERIZMU
– Naše pozorište je, nakon 48 godina amaterskog delovanja, poprimilo status profesionalne kuće. Igrao sam, naravno, i dalje, bez honorara i bilo kakve novčane nadoknade. Kada bih morao da se opredelim za jednu od dve statusne varijante, prednost bih dao amaterizmu, bezrezervno. Zna se i zašto. Pozorište je u vreme amaterizma svakodnevno vrvelo od ljudi. Sem glumaca, reditelja i ostalog pozorišnog osoblja, u naše prostorije svraćali su ljubitelji teatra i kulture, prosvetari, školska omladina, čak i radnička klasa. Već na početku profesionalizma sve to pozitivno i lepo je za kratko vreme utihnulo. Dođe publika, odgleda predstavu i tiho, ne zastajući, nestane. Zaključujem da amateri žive da bi igrali, a profesionalci igraju da bi živeli – jasan je Sava Savin.
M. Ivetić
U kikindskom Narodnom pozorištu mladi glumac Luka Jovanović Dživdžanovski upriličio je javno čitanje i predstavljanje dramskog teksta „Mali Elvis“. Reč je o autorskom komadu Alekse Parovića koji govori o životu Elvisa Prislija.
Podsetimo, Luka Jovanović Dživdžanovski je već poznat kikindskoj pozorišnoj publici jer je, kao gostujući glumac, deo podele u sad već kultnoj predstavi „Oblaci“, a pored toga nastupiće i u nadolazećem komadu „Kosmaj ol inklluziv“, čija se premijera očekuje u februaru. Pored toga što glumi, za ovu predstavu potpisuje i muziku.
Kad je reč o „Malom Elvisu“, Luka Jovanović Dživdžanovski će u pomenutoj predstavi tumačiti glavnu ulogu, malog Elvisa.
-Ovo je drama o tragediji mladog umetnika kojim šou-biznis industrija upravlja onako kako ona misli da bi trebalo. Drama je fikcija, ali je ujedno i ogledalo života samog Prislija. Dakle, nije sve fikcija- kaže ovaj glumac, otkrivajući i deo radnje:
-Dan nakon što je ovaj pevač održao svoj poslednji koncert, na kojem mu se slošilo, dešava se finale „Gong šoua“, televizijskog takmičenja za mlade talente. Majka Sintija ubeđuje malog Elvisa da njegov nastup u tom programu mora da bude različit u odnosu na runde pre finala, jer im kontekst u vezi sa Elvisovim lošim stanjem ne ide baš na ruku. Međutim, ukoliko budu pametni, mogu to da pretvore i u svoju prednost – kaže Jovanović dodajući da, kako se približava Elvisov nastup u finalu šou programa, tako se i odnos Elvisa i njegove majke razvija kroz preispitivanje istinitosti prošlosti.
Sazdana od dinamičke smene dominacije likova u raspravi o iluzijama, ambicijama i kontroli, prožetim kroz relacije majke i deteta, ova drama preispituje odnos stvarnosti i iluzija i našeg htenja da ih prigrlimo ili odbacimo, bez obzira na to šta su i kakve su te iluzije, navodi glumac.
Realizaciju ovog komada podržalo je Ministarstvo kulture Republike Srbije, a scensko postavljanje se očekuje do kraja ove pozorišne sezone, to jest do polovine godine pred nama.
N. Savić
