Šta znači biti heroj nacije u vremenu kada se vrednosti sudaraju, a istina nikada nije jednostavna? Odgovor na ovo pitanje publika će potražiti u subotu, 4. oktobra, u 20 časova, kada će na sceni kikindskog pozorišta premijerno biti izvedena predstava „Heroj nacije“, rađena po tekstu Ivana Lalića.
V. d. direktora Narodnog pozorišta Brane Marijanović istakao je da je iza ekipe 35 intenzivnih radnih dana na novom projektu koji su podržali Pokrajinski sekretarijat za kulturu, Gradska uprava i sponzori.
– Uvek je veliko zadovoljstvo kada možemo da najavimo premijeru. To su trenuci koji čine srž rada jedne ustanove. Novina je da vraćamo subotu kao igrajući dan. Više se predstave neće izvoditi petkom. Mi treba da budemo na usluzi publici i mislim da će više ljudi dolaziti u pozorište prvog dana vikenda- poručio je Marijanović.
Rediteljka predstave Dajana Josipović naglasila je da je stvaralački proces dinamičan, ispunjen konstruktivnom razmenom ideja, kao i velikom posvećenošću i divnom saradnjom cele ekipe.
– Kada se radi predstava koja zahteva lična ulaganja, sukob stavova je neizbežan i upravo iz toga nastaje najveća vrednost. Svaki glumac je u ovaj komad uneo svoj identitet i energiju. Mislim da smo napravili priču koja će podstaći publiku da promisli, da se pomeri makar za jedan stepen u svom doživljaju sveta- istakla je ona.
Saradnja je bila inspirativna i zahtevna, i donela je nova profesionalna iskustva.
– Ovo je bio veliki izazov za sve nas, ali i prilika da naučimo jedni od drugih. Svaki trenutak bio je obeležen iskrenim razgovorima, bilo da je u pitanju bila šala ili ozbiljna rasprava. Upravo taj dijalog je stvorio predstavu koja nosi težinu i dubinu- navela je mlada rediteljka.
„Heroj nacije“ je snažna priča koja se bavi sukobom dva sistema vrednosti. Publika će, osim što će pratiti radnju, imati priliku da se oseti kao sudija, da proceni na kojoj strani je istina.
– Nadam se da će svako u sali pronaći nešto za sebe, bez obzira na lične stavove i uverenja- ocenila je Dajana Josipović, kojoj je ovo prva saradnja sa kikindskim teatrom.
U predstavi igraju: Mihailo Laptošević, Vladimir Maksimović, Gordana Rauški, Anđela Kiković i Mina Stojković.
– Veoma mi je drago što sam deo ove predstave i što sam upoznala ovu izuzetnu mladu damu, Dajanu Josipović, za koju će se tek čuti u pozorišnom svetu- istakla je glumica Mina Stojković.
Anđela Kiković se nadovezala:
-Srećna sam što sam deo ovog projekta. Radili smo intenzivno. Bilo je i suza i smeha, ovo je divna saradnja i razmena. To je nešto što publika svakako može da oseti.
ZAHVALNOST SVIM SARADNICIMA
Velika zahvalnost upućena je saradnicima na projektu – scenografkinji Dunji Kostić, kostimografkinji Ivani Ristić, kompozitorima Milošu Aćimoviću i Luki Lukiću, dizajnerki plakata Desanki Reljin, kao i ostatku posvećenog tima iza scene.
-Bez njihovog kreativnog doprinosa ovaj projekat ne bi bio kompletan. Svi su dali svoj maksimum i stvorili atmosferu koja je predstavu podigla na viši nivo- poručila je rediteljka.
Nakon premijere, naredno igranje novog komada kikindskog pozorišta biće u utorak, 7. oktobra, a potom i 18. oktobra.
Sava Savin nije samo velikan kikindske pozorišne scene, nego i predani hroničar svega značajnog što se decenijama dešavalo u ovdašnjem teatru, iskazavši zavidan dar za dnevničke zabeleške, koje je pretočio u dragoceno ukoričeno štivo
Da je bio samo glumac ostavio bi, ne samo u kikindskim okvirima, nego i znatno šire, neizbrisiv umetnički trag. Sava Savin se iskazao i u spisateljskoj ulozi. Autor je pohvale vrednog, hroničarskog dela satkanog od sopstvenog rukopisa, pošto je decenijama pedantno pratio pozorišni život svoga grada počev od sredine prethodnog veka, pa sve do dvehiljadite.
Savin u knjizi, na čijim je koricama simbolički, umesto slovnog naziva, cifra „50“, (uz to i bez imena autora) perom i fotografijom predočava poluvekovno bitisanje Narodnog pozorišta. Na unutrašnjoj strani korica je u kratkim crtama „lična karta“ Pozorišta. Citiramo: „Osnovano 14. juna 1950. Prva predstava je održana 2. decembra 1950. Tokom 50 sezona pripremljeno je: 252 premijere i prikazano ukupno 3.650 predstava, na kojima je bilo 838.156 gledalaca. Učestvovalo je na 38 pozorišnih festivala, izvelo 262 predstave i dobilo 432 nagrade“.
Sledi kratka autorova posveta, sa nadimkom umesto potpisa: „Knjigu posvećujem onima koji su mi omogućili da sa njima provedem 45 bezbrižnih, veselih, radosnih i raspevanih godina. Hvala im! S.S. Moca“. Za ovu poruku, četvrt veka nakon što ju je sročio, kaže – da ju je ruka ispisala, a srce izdiktiralo.
Savin je, inače, zakoračio u devedeset drugo leto. Ništa ga, tvrdi, ne boli. Fale mu koraci, jer ga noge sve više izdaju. Slabije vidi i čuje. A um mu bistar, retorika jasna, glasna i razgovetna. Ne beži od divana. Naprotiv. Raspričao se. Sačuvao je smisao za humor. Nema u njegovom izrazu i rezonu nostalgične patetike. A pamćenje mu za studentsku desetku. Stičemo utisak da žudi za razgovorom, pogotovo ako su tema daske koje život znače. Ponosan je, veli, na sve što je uradio u pozorištu i za pozorište, pa izgovara ono što je napisao u predgovoru:
– Knjigu o pedesetogodišnjem radu kikindskog pozorišta darujem onima koji su ovaj naš teatar ljubavlju i samopregorom stvarali i održavali. Tu mislim na sve one koje sam pomenuo, ali i na one koje omaškom, naravno ne namernom, nisam pomenuo. Godinama sam marljivo prikupljao građu, koju sam zatim sređivao i sistematizovao, da bi bila solidan osnov za stvaranje dela kojim će se čitaoci upoznati sa životom ove teatarske kuće.
Savin: Radio sam sa mnogim rediteljima, skoro svi su vredni pomena i poštovanja. među njima bih, kao najboljeg, izdvojio Ljuboslava Majeru. veliki znalac teatra i velemajstor svog zanata. kompletna ličnost.
Sava naglašava da mu nije bila namera da se bavi istorijatom Narodnog pozorišta. Samo je osmislio valjanu dokumentarističku podlogu za neke buduće istoričare. Ponovo poteže predgovor svoje knjige.
– Hteo sam, na osnovu podataka koje sam počeo da sakupljam i sređujem još 1961. godine, da opišem i prikažem ono što sam kao savremenik i član ove kuće, dakle 45 godina kao učesnik, video, prošao, pa delimično i uradio – objašnjava naš sagovornik smisao sopstvenog angažmana u vezi sa pomenutom publikacijom. – Možda će mi neko zameriti što pišem uglavnom o uspesima.To činim jer sam ubeđen da je ovo pozorište i bilo uspešno. Jer, četrdeset dve godine, dakle do profesionalizacije, raditi amaterski, mada je bolji izraz volonterski, pa postizati vrhunske uspehe, za možda jednu kutiju cigareta, ili za neki ilustrovani časopis, koliko su nekada bili honorari za jednu odigranu predstavu, u današnjim uslovima ravno je podvigu. Još kad dodam da je taj i takav rad doveo ovaj teatar, pa i sam grad Kikindu, do najviših vrhova tog predivnog pozorišnog amaterizma „one“ Jugoslavije, do vrhova o kojima su neka pozorišta mogla samo da sanjaju…
U uvodnom delu pozamašne knjige na ukupno 384 stranice, Savin je, oslonivši se delom na radove hroničara prethodnika koji su se bavili ovom temom, opisao bogat i sadržajan istorijat pozorišta u Kikindi. Zatim je u formi letopisa, u najkraćem, predstavio 50 pozorišnih sezona. Naveo je sve nazive predstava i njihove aktere – reditelje i glumce, smotre i festivale na kojima se nastupalo, pomenuo nagrade i priznanja, medijske reakcije i ostale zanimljivosti iz kikindske pozorišne svakidašnjice.
Savin je, po azbučnom redu, pobrojao sve autore igranih pozorišnih dela, sve reditelje koji su delali u Kikindi, sve glumce, sve umetničke i tehničke saradnike. Tu je i poširok spisak svih gradova i sela širom nekadašnje SFRJ u kojima su Kikinđani gostovali. Evidentirani su i novinski prilozi o pozorištu. Posebna vrednost ove monografije je foto-galerija sa portretima upravnika i glumaca i insertima iz određenog broja predstava, koje su snimili Stevan Mold, Đerđ Nemet, Šanji Melank i Vlada Sretenović. Knjiga je, u 700 primeraka, štampana u subotičkoj „Birografici“.
NAJDRAŽA ULOGA
Pitamo Savina koja mu je, od 47 uloga, koje je odigrao 804 puta, najdraža. Bez premišljanja veli:
– Komandant Sajler u istoimenoj predstavi Borislava Mihajlovića Mihiza iz 1967. godine, koju je režirao Milan Barić iz Zrenjanina, čiji je pomoćnik bio naš sugrađanin Laslo Karpati. Partnerka mi je bila Milica Veselinov. Zahtevna uloga i delikatna, ratna, tematika sa šokantnim epilogom koji nagoni na duboko razmišljanje. Sve uloge su mi drage, ali je ova kruna moje glumačke karijere.
BIOGRAFIJA ZA RESPEKT
Sava Savin Moca je rođen u Srpskoj Crnji, a u Kikindu se s porodicom doselio u 21. godini i odmah pristupio ovdašnjem pozorištu. Diplomirani je ekonomista. Bio je prvo rukovodilac u PIK-u, a zatim od 1978. do 1995. godine kada je otišao u penziju, direktor ovdašnje filijale nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Pre tri godine preminula mu je supruga Stojanka, s nadimkom Beba. Moca ima kuću u najlepšoj kikindskoj ulici (Generala Drapšina). Staračku samoću odagnava mu venčana kuma Zlata, koja ga svakodnevno obilazi i pazi.
Sava Savin glumačku karijeru započeo kao srednjoškolac u rodnoj Srpskoj Crnji, a kao dvadesetogodišnjak, preseljenjem porodice u Kikindu, zakoračio u ovdašnje pozorište i u njemu igrao nekoliko decenija, i uporedno beležio sve što se dešavalo na ovdašnjoj pozorišnoj sceni
Bio je, s diplomom ekonomiste, uspešan u privredi, da bi potpunu radnu afirmaciju stekao kao čelnik nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Sava Savin se, ipak, među sugrađanima prepoznaje pre svega kao – glumac. Ko ga pomene samo veli: Moca iz pozorišta.
Ostavio je neizbrisiv trag u ovdašnjoj kulturi. Bio je najdirektniji akter najviših umetničkih dometa ovdašnje teatarske scene, uporedo i – neumorni hroničar svega što se na njoj i oko nje decenijama dešavalo.
Zakoračio je u devedeset drugo leto. Godine ga pritišću, ali samo fizički. Glava bistra, misli sređene. Pamćenje besprekorno. Govori razložno, bez patetičnog prisećanja prošlih vremena. Naš Moca je bio i ostao postojana ličnost. Porodična kuća u centru grada, priznaje, previše mu prostrana, jer se u nju slabo svraća.
– Ništa me ne boli – kaže. – Samo popuštaju oči, uši, noge. Teško se krećem. Pre tri godine preminula mi supruga Stojanka, moja Beba, moj životni oslonac. Ostao sam da se mučim. O meni brine naša kuma Zlata. Dobra duša. Zahvalan sam joj….
Savin životopis je sadržajan i zanimljiv. Mogla bi debela knjiga da se sroči, film da se snimi, scenario za pozorišnu predstavu da se napravi.
Fascinantna je ta njegova fanatična privrženost daskama koje život znače oplemenjena amaterskim zanosom. I sve bez dinara nadoknade. U Mocinoj umetničkoj karijeri podatak za divljenje. Imao je 47 uloga, najčešće glavnih, a pred publiku je izlazio čak 804 puta.
Naš sagovornik je, inače, zavoleo glumu još kao junoša u rodnoj Srpskoj Crnji. Dok je pohađao Ekonomsku školu u Zrenjaninu odigrao je tri predstave, u kojima je imao glavne role. Pamti te trenutke zanosa i sreće, kao da su od juče:
-Rado se setim tih prvih koraka pozorišnog života. Prvenac mi je bila predstava „Od kako je Banja Luka postala“ Rasima Filipovića. Druge dve „Dr“ i „Pokojnik“ Nušića. Kao i svako mlado biće zaljubljeno u pozorište, imao sam uzora. Bio je to Sava Lazarov, moj razredni starešina iz srednje škole, doajen zrenjaninskog glumišta. Fantastičan glumac, ali i čovek koji pleni dobrotom, uzvišenim stavom i dobronamernom sugestijom. Svi smo maštali da jednog dana budemo kao on. Takvog mentora posle nisam sreo…
U Kikindu se junak naše priče, s ocem Mitom i majkom Milevom, doselio kada mu je bilo nešto više od 20 godina. Razlog preseljenja je očev posao u vezi sa izgradnjom silosa. Pre toga upisao je studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pa ih ubrzo napustio – zbog predvojničke obuke, predmeta koji se svakog ponedeljka na prvim časovima obavezno slušao, a njemu bilo mrsko da rano ustaje i sluša njemu dosadnu materiju. Otišao je u vojsku, koju je služio u Zadru. S činom rezervnog oficira vratio se kući. Potom je vanredno završio započete studije. Kao diplomirani ekonomista 1958. godine zaposlio se u ovdašnjem PIK-u, obavljajući uglavnom rukovodeće poslove u administraciji. Među klaničarima je proveo 13 godina, a 1968. godine, kada je preduzeće počelo da propada, pa rukovođenje preuzela prinudna uprava, potražio je novo radno mesto.
– Odmah sam prešao u lokalnu filijalu nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva – priseća se Sava sopstvene najvažnije radne etape, u kojoj je, nakon šefovanja u nekoliko resora, od 1978. do 1995. godine bio na najvažnijoj poziciji. – Kada sam postao direktor prestao sam da glumim, ali se našeg teatra nisam odrekao. Nastavio sam, s jednakim žarom i upornošću, da vodim 1958. godine započetu evidenciju pozorišne kuće, iz koje su posle iznikle tri moje knjige o njenom istorijatu.
DRAGOCENI PODACI
– Vođenje pozorišne evidencije je, zbilja, mukotrpan posao. Imao sam personalne kartone ne samo glumaca i reditelja, nego i kompletnog propratnog osoblja. Beležio sam ko je, šta i kada igrao, pisao šta se dešavalo tokom sezone i van nje, na koje se festivale putovalo, ko je kavu nagradu ostvario. Kad se sve sabere, vredelo je tog mog golemog truda – poručuje Sava Savin.
VAŽNA ULOGA
Pomenimo Savine glumačke početke u Kikindi. Čim se Sava doselio u Kikindu pohitao je u pozorište. Ubrzo mu je dodeljena glavna muška uloga u „Hasanaginici“. Valjda, pretpostavlja, zbog prodornog glasa i besprekorne dikcije. Priseća se ostalih u predstavi. Dušanka Vlajić igrala je Hasanaginicu, sultanija je bila Ljubica Stepanov, a tu su još bili Jelisaveta Šuković, Stanimir Dragović i Žarko Budovalčev.
PREDNOST AMATERIZMU
– Naše pozorište je, nakon 48 godina amaterskog delovanja, poprimilo status profesionalne kuće. Igrao sam, naravno, i dalje, bez honorara i bilo kakve novčane nadoknade. Kada bih morao da se opredelim za jednu od dve statusne varijante, prednost bih dao amaterizmu, bezrezervno. Zna se i zašto. Pozorište je u vreme amaterizma svakodnevno vrvelo od ljudi. Sem glumaca, reditelja i ostalog pozorišnog osoblja, u naše prostorije svraćali su ljubitelji teatra i kulture, prosvetari, školska omladina, čak i radnička klasa. Već na početku profesionalizma sve to pozitivno i lepo je za kratko vreme utihnulo. Dođe publika, odgleda predstavu i tiho, ne zastajući, nestane. Zaključujem da amateri žive da bi igrali, a profesionalci igraju da bi živeli – jasan je Sava Savin.
Kikindsko Narodno pozorište ubeležiće ove kalendarske godine i drugu premijeru. Nakon „Savršenog partnera” u maju, do kraja godine očekuje se nova predstava, koja za sada ima radni naslov „Kosmaj ol inkluziv”.
Ovu komediju režiraće Marko Misirača, po tekstu Vladimira Đurđevića. U glumačkoj podeli su Mina Stojković, Vladimir Maksimović, Mihailo Laptošvić, Branislav Knežević, Nikola Joksimović, Anđela Kiković i kao gost Luka Jovanović Dživdžanovski. Zavirili smo iza kulisa i saznali kako teku prve probe.
-Reč je o tekstu našeg savremenog dramskog pisca, komediografa Vladimira Đurđevića, kaže reditelj ovog komada Marko Misirača. -Radi se o piscu koji je dosta igran i popularan, ali za koga će se u budućnosti još više čuti kao stvarnog naslednika komediografske linije Duška Kovačevića i Ace Popovića. Ovo je u stvari tragikomična priča o ljudima na Kosmaju, a zapravo tekst govori o našem čoveku u nekom najelementarnijem smislu, sa svim njegovim zabludama, a opet, to je priča i o mentalitetu. Od Nušića i Sterije naovamo, taj naš mentalitet je scenski uvek prisutan, a ono što je zanimljivo kod Vlade Đurđevića kao komediografa je da se on ne podsmeva našem čoveku. On tog istog čoveka voli sa svim njegovim manama i pokušava da ih razume. Ja sam sa autorom teksta Đurđevićem sarađivao mnogo puta i nadam se da će i ovaj komad imati uspeha- navodi Misirača.
Svoju buduću ulogu otkrio nam je Nikola Joksimović.
-Igram oca Zdravka, koji je uz majku, koju tumači Mina Stojković, glavni lik u ovom komadu. Tek smo krenuli s čitajućim probama i veoma je zanimljivo- kaže Joksimović napominjući da je tekst veoma duhovit.
Mina Stojković, njegova scenska supruga, dodaje da ona tumači zanimljivu ženu iz naroda koja se bori sa porodicom, novcem i mnogim drugim stvarima, ali na kraju i uspeva da se izbori. Mina dodaje da je praizvedba ovog komada već igrana u „Zvezdari” pod nazivom „Berači snova”, a sada će igrati u Kikindi pod drugim naslovom i nada se da će biti mnogo bolja od one u „Zvezdari”.
Luka Jovanović Dživdžanovski u „Kosmaju” igra sina Uroša koji dolazi u problem i koji će na izvestan način da unese turbulenciju u porodicu. Luka je uverenja da će i publika odlično reagovati na dramski zaplet koji unosi njegov lik, dok se Vladimir Maksimović nadovezuje otkrivajući deo radnje:
-Igram momka koji je odrastao u maloj sredini, ali kome se ta sredina ne sviđa. On nalazi jedan nezakonit način da dođe do novca, zato što nema strpljenja i ne želi da radi za sitne pare. Kaže da pored njegovog Kosmaja, na pola sata vožnje može da zaradi veliki novac. Zato nagovara svog druga Uroša, (koga igra Luka Dživdžanovski) da napusti svoje selo i krene s njim u Beograd. I baš zbog toga Uroš dolazi u problem, a kako će se sve razrešiti- videće gledaoci.
Scenograf predstave je Vladimir Pavlović, kostimi su delo Tanje Radišić, organizator je Jelena Krstin, sufler i inspicijent Dubravka Knežević, a premijera se očekuje u drugoj polovini decembra na velikoj sceni.
Mlada, perspektivna, ali i već nagrađivana rediteljka Tijana Vasić potpisuje režiju komada „Savršeni partner” koji će imati premijeru na Maloj sceni kikindskog pozorišta 17. maja. U podeli su Mina Stojković, Vladimir Maksimović i Marina Vodeničar kojoj je ovo povratnička predstava nakon porodiljskog odsustva.
Marina koja tumači glavu ulogu Tine, kaže da je predstava moderna melodrama sa primesama komedije.
– . To je jedna ambiciozna, mlada žena koja juri za karijerom i jako je opterećena i posvećena poslu, a strašno joj smeta što njen momak nije toliko ambiciozan i zbog toga ga smatra manje vrednim, potcenjuje ga i na kraju odlučuje da ga ostavi kako je ne bi sputavao u njenom napretku. Ali s obzirom na to da ne može, a i nije prirodno, da bude dugo sama, ona odlazi kod jedne žene koja se bavi proizvodnjom avatara, to jest robota koji se kreiraju prema potrebama klijenta. Tako da ona napravi sebi svog robota koji ima osobine za koje ona smatra da njen savršeni partner treba da poseduje. Jedino što je zadržala, to je lik od bivšeg momka- otkriva Marina i dodaje:
– I tu nastaje pravi zaplet. U trenutku kada se susreće sa svojim željama koje joj taj robot ispunjava, to zapravo ispada da nije najbolje za nju i nije ono što bi nju usrećilo. Tako da ovo nije obična komedija i ima dublju poruku, jer tretira trenutak u kojem živimo i savremene trendove kojima svi robujemo -navodi Marina i sumirajući fabulu komada efektno poručuje: „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.”
Mina Stojković naglašava da je rad na predstavi jako uzbudljiv jer se bavi aktuelnim temama koje su uvek neiscrpne, a to su pre svega način na koji shvatamo ljubav i pitanje zašto dolazi do otuđenja.
– U ovoj živopisnoj drami ja igram lik Barbare, žene koja u svom životu dolazi do ideje da ženama kreira „savršenog partnera”. Da li će u tome uspeti, videćemo- sumira zagonetno Mina.
Fatalnog i famoznog, realnog, a istovremeno i virtuelnog momka-avatara igra Vladimir Maksimović.
– Taj lik je robot, koji ispunjava želje vlasnice, ali može i da „zabaguje” i da se vrati na fabrička podešavanja, što komplikuje stvari. Tekst mi je prijao na prvo čitanje. Naravno da sam odmah shvatio da je ispred mene izazov sa kakvim se do sada nisam susretao i to je još više u meni probudilo neizdrž da počnemo s probama. Siguran sam da će se predstava dopasti publici, pitka je i duhovita, i bavi se problemima 21. veka – kaže Vladimir.
FUTURISTIČKA LJUBAVNA KOMEDIJA
– Može se reći da je ovo futuristička ljubavna komedija zato što u sebi sadrži bojazan na šta svodimo i u kom smeru razvijamo svoje ljubavne odnose, kroz niz svakodnevnih situacija između savremene žene i ,,savršenog partnera”- kaže rediteljka Tijana Vasić i dodaje da pisac mnoštvom uverljivih dijaloga ostvaruje puno neočekivanih i efektnih komičnih preokreta, daje ironične primedbe o stereotipima savremenog čoveka i postavlja pitanje da li nova tehnološka rešenja i društvene promene mogu ugroziti tradicionalnu, iskrenu ljubav dvoje ljudi.
BALKAN KOMEDI
Ovo je prvi u nizu projekata u okviru koncepta „Balkan komedi” novog umetničkog direktora, inače bivšeg člana našeg teatra, glumca i profesora na FDU Đorđa Markovića. Plan je da se na scenu postavljaju tekstovi pisaca s područja bivše Jugoslavije koji se bave mentalitetom ljudi tog podneblja, a prva predstava u nizu planiranih je „Savršeni partner” po tekstu Mira Gavrana.
Inače, rediteljka Tijana Vasić je ponovo među Kikinđanima. Do sada je režirala vrlo uspešnu i gledanu predstavu „Kovači” koju, prema vlastitim rečima, pamti po toploj saradnji s kikindskim ansamblom. Sad se uhvatila u koštac sa „Savršenim partnerom” koji je već imao mnogo uspeha u bivšim zapadnim jugoslovenskim republikama, a ovo će biti prva postavka tog komada u Srbiji.
Na jesen nas očekuje još jedna premijera, čiji tekst potpisuje Vladimir Đurđević, a režija će biti poverena Marku Misirači. Naslov je „Kosmaj ol inkluziv”. Opet je u pitanju komedija, a i naredne dve pozorišne sezone biće posvećene ovom žanru i ovdašnjim mentalitetima.
Jedna je od najuposlenijih glumica u kikindskom Narodnom pozorištu. Od svih predstava koje su trenutno na repertoaru, mlada Anđela Kiković nije u podeli samo za dve. U svim ostalim je na sceni. Puna je reči hvale, ne samo za ansambl, već i za ovdašnju teatarsku publiku. Pored kikindskog, angažovana je i u nizu uloga u prestoničkim pozorištima, najviše u „Slaviji“ u kojoj je i započela svoju glumačku karijeru. Od malih nogu je bila okrenuta glumi, njenim stopama ide i mlađa sestra Kaja, a i predak im je jedan ovdašnji slavni glumac.
Njen lični i glumački razvoj vodio je preko četiri toponima koji počinju na slovo K. O svemu tome i mnogo čemu drugom što je mladu Anđelu Kiković profilisalo kao glumicu, govorila je za naš list.
U Narodnom pozorištu Kikinda ste se obreli tako što je bila audicija za ulogu Jelice u „Laži i paralaži” kod reditelja Stevana Bodrože i onda ste se, uz kolegu Aleksu Markovića, javili i dobili ste ulogu. Posle te predstave je krenuo vaš glumački angažman u Kikindi?
– Pozorište i reditelj Stevan Bodroža su odlučili da naprave audiciju za ulogu Jelice u komadu „Laža i paralaža” Jovana Sterije Popovića. Na poziv kolege Mihaila Laptoševića, člana ansambla, sa kojim igram i predstavu u pozorištu „Slavija”, došla sam na audiciju. Dobila sam ulogu i ugovor na određeno vreme. Posle te predstave usledilo je „uskakanje” u predstavu „Pidžama za šestoro” u režiji Olje Đorđević i rad na novim predstavama: „Pa se vidimo u snu” u režiji Nikole Zavišića, „Ljubavno pismo” u režiji Dragana Ostojića, i „Oblaci” u režiji Stevana Bodrože. Uvek se radujem novim izazovima i ulogama u NP Kikinda.
Ljubavno pismo- Foto: V. Sretenović
Što se tiče kikindskog pozorišta, danas ste takoreći nosilac repertoara. Ne igrate samo u „Kovačima” i „Džepovima punim kamenja”, u svim drugim predstavama ste na sceni. Kako je raditi u kikindskom pozorištu i uopšte kakvu imate interakciju sa kolegama i publikom?
– Kikindsko pozorište jako volim, to je moja druga kuća. U kikindskom pozorištu mi je pružena prilika da se razvijam i rastem kao glumica i kao biće, i beskrajno sam zahvalna na šansi koja mi je pružena. Kao i u „Slaviji”, i ovde imam sreću da radim sa odličnim, inspirativnim i vrednim kolegama. Za dve godine imala sam priliku da radim sa celim ansamblom. Svi mi jako poštujemo i volimo kikindsku publiku, jer je iskrena, podržavajuća i kulturna. I naravno, puno nam je srce kada vidimo da je sala puna ljudi, što se, nažalost, ne dešava uvek. Ipak, komunikacija sa publikom, njene konstruktivne kritike i pozitivne reakcije nam daju vetar u leđa da i pored svih poteškoća, sa kojima se kao jedna institucija kulture u Srbiji suočavamo, nastavimo dalje da stvaramo, negujemo prave vrednosti i služimo umetnosti, sa verom da će se poteškoće prevazići i da će naš rad biti prepoznat i podržan.
Da se dotaknemo i vaših studentskih dana. Diplomirali ste u klasi Dragane Varagić, profesorke originalne metodike i umetničke poetike. Vaše kolege glumci kažu da su glumci sa njene klase potpuno neobični, drugačije profilisani i da su vrlo inspirativni. Kakvo je vaše iskustvo u vezi sa metodikom profesorice Varagić?
– Pored klasičnih metoda koje se rade u Evropi, poput Stanislavskog, Mihaila Čehova, Grotovskog, mi smo sa njom radili i metode koje se izučavaju na Zapadu, kao što su npr. divajzing, Šekspir, na način koji se to radi u Engleskoj, Stratfordu, tako da mislim da mi imamo prilično jedinstvenu mešavinu tradicionalne škole i modernih tehnika sa Zapada.
Foto: V. Sretenović
I vaša sestra je odabrala glumački poziv. Da li potičete iz umetničke porodice, i taj poriv vam je preneo neko od predaka ili su to jednostavno bili vaši izbori?
– Moja sestra, Kaja Banićević, je sada na trećoj godini glume. Ona je išla na glumu još od detinjstva u Kotoru, a i njen deda-stric je naš čuveni i veliki gospodin glumac Petar Banićević, tako da je taj dar ona verovatno nasledila od njega. U četvrtoj godini srednje škole otišla sam na razmenu studenata u Ameriku, u Kanzas, i zbog bržeg i boljeg prilagođavanja zajednici, uzela sam u školi glumu kao predmet (kod njih je to predmet, kao kod nas srpski, matematika, biologija). Tu sam otkrila svoju do tada neznanu veliku ljubav prema glumi, kao i čaroliju te umetnosti, tako da su studije glume bile prirodna posledica te ljubavi.
Glumite dosta i u Pozorištu „Slavija” i Ustanovi kulture „Parobrod”, šta možete reći o predstavama u kojima ste angažovani?
– U „Slaviji”, gde sam započela svoju karijeru, igrala sam u sedam predstava. Četiri su trenutno na repertoaru, tri komedije, „Krevet za šestoro”, „Ulovi muža” i „Lopuže” i drama „Kirija”. Predstave imaju izuzetan odziv publike, uvek se igraju na kartu više. Imam sreću da sarađujem sa divnim kolegama. U UK „Parobrod” igram predstavu „Tajne žena”, sa koleginicama sa klase. Predstavu igramo već treću sezonu i ona je naš autorski rad.
Šta biste još dodali vezano za Kikindu, njene stanovnike i uopšte ritam grada?
– Kikinda, dom ljudi širokog osmeha i još šireg gostoprimstva. Dom Mike Antića, Dušana Vasiljeva, Jovana Ćirilova, dom najlepše ulice u Evropi. Gnezdo sova utina, mamutice Kike i ludaja. Vlasnik Tere, Blandaša, Starog jezera, dudovače kao i najlepše supe na svetu. Mislim da nije potrebno ništa više dodati.
DOM JE TAMO GDE MOŽETE DA IZRASTETE U NAJBOLJU VERZIJU SEBE
U vašoj glumačkoj karijeri i u vašem ličnom razvoju nameću se toponimi koji počinju na slovo K. Rođena ste Kraljevčanka, u Kotoru ste završili osnovnu i srednju školu, u Kikindi ste zaposleni. Može li se povući neka paralela između crnogorskog juga i severa Banata, odnosno morske i panonske klime, naravno preko vašeg rodnog Kraljeva?
– Za svojih trideset godina, kao što ste i napomenuli, puno sam se selila i svakako su ovi gradovi ostavili veliki trag u meni. Ključno, što bih izvukla iz svog dosadašnjeg životnog iskustva je da je dom tamo gde su dobri ljudi koji vas prihvataju i gde možete da izrastete u najbolju verziju sebe i da podelite svoje darove i date sebe kao biće; da budete tu za druge i da se radujete životu i budete zahvalni na svemu što vam je dato. Tada klima i geografija nisu toliko bitne. A što se tiče slova K, prezivam se Kiković, rođena sam u Kraljevu, odrasla u Kotoru, živela sam i u Kanzasu u Americi, sada radim u Kikindi, pa je šala, ali sumnjam i slučajnost da imam sreće sa gradovima na K. Živim u Beogradu, i on je svakako značajan, jer sam odmalena dolazila zbog svojih prijatelja. Videćemo šta će još život da donese.
Kad su mi čestitali rođendan i odlazak u penziju 15. decembra, igrali smo „Ordinaciju”, a kolege su mi priredile malo iznenađenje. Rekao sam im: ja sam tu, ako treba ćeraćemo se još
Na daskama koje život znače je od davne 1976. godine. Sa više od 2.200 odigranih predstava i 84 premijere, ovdašnjoj publici je dobro znan i rado viđen na sceni, kao i na tv ekranima i filmskom platnu. Petnaestog decembra prošle godine, na svoj 65. rođendan, otišao je u penziju, ali to nikako ne znači njegov raskid ni sa glumom ni sa kikindskim Narodnim pozorištem.
U ovoj teatarskoj kući, ubedljivi je rekorder po broju odigranih predstava. Nadimak Rus nosi od kad zna za sebe- bilo da su za njega u dečačkim danima govorili da je „jak kao Rus” ili da, u igri „gađa kao Rus” jer je toliko precizno pogađao novčiće i palidrvca.
U pozorištu je radio i kao šef tehnike, organizator, kreirao scenografska rešenja.
Kako ste uplovili u glumačke vode? Da li je gluma bila mladalačka želja i ljubav?
– Igrom slučaja, još kao osnovac bavio sam se recitovanjem, a u višim razredima osnovne išao sam i na takmičenja, stigao do republičkog nivoa. Bila je to polazna tačka. Nastavnica srpskohrvatskog Darinka Koledin me je pozvala i dogovorila susret sa meni i danas veoma dragim, dugogodišnjim upravnikom pozorišta Branislavom Šibulom. U mladalačkim danima, gluma je išla zajedno sa sportom, košarkom koju sam voleo i igrao niz godina.
I toliko su vam te „daske koje život znače” prirasle k srcu da više niste ni silazili s njih?
– Ne, osim pauze kada sam bio na odluženju vojnog roka. U knjizi Save Savina zanimljiv podatak je da 10 godina života treba biti u pozorištu za 1000 odigranih predstava.
Hoćete li nastaviti da igrate?
– Hoću. Kad su mi čestitali rođendan i odlazak u penziju 15. decembra, igrali smo „Ordinaciju” tog dana, a kolege su mi priredile malo iznanađenje. Rekao sam im: ja sam tu, ako treba ćeraćemo se još. U stvari sve zavisi od pozorišta, koliko ću biti potreban.
Koja vam je najdraža uloga?
– Glumac ako ozbiljno pristupa svom pozivu, onda bi svaka uloga trebalo da bude draga. Naravno, razlika je u težini i u tome šta zahteva. Ima uloga koje bolje legnu, ili se bolje iznesu na sceni, prihvate od publike. Trudio sam se da, i ako je mala uloga da se zapamti, ostane upečatljiva, da se verno dočara lik koji traži reditelj. Ima predstava sa kojima smo se takmičili sa najboljim pozorištima iz tadašnje Jugoslavije, ali pamtim i uloge iz drugih komada koje su mi takođe ostale urezane u sećanje i drage. „Ožalošćena porodica” je praktično prelomila da pozorište pređe iz amaterskog u profesionalni status. Naravno, to je i zbog niza predstava koje su prethodile. Potom „Radovan Treći” koji svi pamtimo po Zoranu Radmiloviću, a na našoj sceni je bio postavljen u drugačijem viđenju. Uloga u „Policajcima” takođe je ostala upamćena i nagrađena. Naravno i „Izvol’te u Sakule” sa likom junaka iz Like. Kad smo igrali Sakule u Sakulama, pisac Zoran Petrović mi je poklonio knjigu i u posveti napisao: „Najboljem junaku iz Like, a u mojim Sakulama”. Ostanu zaista lepe i drage uspomene.
Iako su glumcima van Beograda i Novog Sada manje dostupni angažmani na televiziji i na filmu, vi imate niz ostvarenih uloga? Kako je dolazilo do saradnje?
– Imao sam sreću, bez obzira što smo van centara, prilično sam snimao. Producentima i rediteljima jeste jednostavnije da angažuju nekog ko im je bliže. Budeš ispunjen kad žele i traže baš tebe. Sa Goranom Markovićem sam radio „Turneju” i „Falsifikatora”, sa zaista vrhunskom glumačkom ekipom. Pretprošle godine bio sam angažovan u filmu „Džem od kavijara”, prošle je usledio „Mačji krik”. Imao sam lepu epizodnu ulogu i u seriji o Ivi Andriću „Nobelovac”, koja bi na proleće trebalo da krene na RTS-u.
Glumili ste i u serijama „Jesen stiže, dunjo moja”, „Jagodići”, „Šetnja sa lavom”, „Crna svadba” itd. Kakva je razlika glumiti u pozorištu i raditi snimajuće projekte?
– U pozorištu kada se sprema uloga, to traje 35, 40, 45 proba, koliko je potrebno, ali za seriju se dobije uloga i nema toliko vremena da se sa rediteljem priča o tome šta se želi. U najkraćem se to dogovara, na setu se to još može popraviti i to je to. U pozorištu možeš da kreneš od suprotnog, pa da se eventualno reditelj složi da je to bolji put. Na snimanjima se to ne radi, već se ispunjavaju zadaci.
Ko su vam glumački uzori odnosno kog glumca posebno cenite?
– Od svih, najdraži i najbliži mi je bio legendarni Pavle Vujisić. „Čovek iz naroda” koji je sve odigrao sa tolikom prirodnošću. Njegova gluma je zračila neverovatnom lakoćom. To je suština. Nije sve u lepoti, ključ je u prirodnosti. Kamera je oko koje sve vidi i zapaža i tu se ništa ne može sakriti.
Kakva je kikindska publika?
– Meni je veoma draga jer smo toliko godina zajedno. Moj utisak je da većina želi više da ode u pozorište da se nasmeje i zabavi, i takve komade publika rado gleda više puta. Ipak, pozorište mora da ima na repertoaru i predstave takmičarskog karaktera- za selektore i festivale, ali mora se voditi računa i o publici. Malo pozorišta ima predstave koje igra po 50 puta, a mi imamo i one koje smo igrali 100 i 150 puta.
Član ste Saveta Mesne zajednice Nakovo. Šta vas je motivisalo da se angažujete u toj ulozi?
– Prihvatio sam da se angažujem kako bismo nešto ostavili deci, pored onoga što Nakovo ima. Bila je potrebe za sportsko-rekreativnim centrom, osim stadiona Poleta, koji je tu odavno. Rešili smo da smetlište na obodu sela očistimo, pošumimo, iskopamo jezero, napravimo sadržaje za decu i ostale meštane. Rekao bih da smo uradili mnogo. Tu je sad jezero, natkrivena terasa, dečije igralište, teren. Nastavljamo dalje.
NAGRADE
Izdvajamo neke od nagrada koje je ovaj kikindski glumac dobio tokom bezmalo pola veka na teatarskoj sceni:
Oktobarska nagrada grada Kikinde
Nagrada za glumu, u predstavi „Policajci” 1985.god. na 26. Susretima amaterskih pozorišnih društava Vojvodine. Nagrada dodeljena odlukom žirija.
Za ulogu Agatona u predstavi „Ožalošćena porodica”, nagrada glumac večeri – odlukom publike i nagrada „Peđa Jovanović” na 36. Festivalu amaterskih pozorišta u Kuli 1994. godine
Za istu ulogu (Agaton u predstavi „Ožalošćena porodica), nagrada (glumac večeri – odlukom publike) na 38. Festivalu dramskih amatera Jugoslavije u Vranju 1994.
Nagrada za glumu (Radovan u predstavi „Radovan Treći”), odlukom žirija na 47. Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine 1997.
„Komuna” i Narodno pozorište Kikinda čitaocima našeg gradskog informativnog nedeljnika daruju besplatne karte za predstave.
Nagradna igra počela je od današnjeg broja „Komune”, i u svakom narednom delićemo ulaznice.
Sve što treba da uradite je da popunite kupon koji je objavljen u današnjoj „Komuni” i pošaljete ga na adresu Generala Drapšina broj 34, Kikinda ili ubacite u sanduče ispred naše redakcije, najkasnije do srede u 10 sati.
U narednom broju darovaćemo ukupno osam ulaznica– dva puta po dve karte za 10. novembar za predstavu „Pa se vidimo u snu” i dva puta po dve karte za 14. novembar kada je na repertoaru komad „Smrt čoveka na Balkanu”.
Imena izvučenih dobitnika, biće objavljena u idućem broju „Komune” koji izlazi u četvrtak 9. novembra.
Dobitnici će karte moći da preuzmu na biletarnici Pozorišta.
Ne zaboravite, četvrtak je dan za KOMUNU, a utorak i petak za POZORIŠTE!
U Narodnom pozorištu sinoć je, na velikoj sceni, održana generalna proba duodrame irske spisateljice Meri Džons, u režiji Rastislava Ćopića.
Komad „Džepovi puni kamenja“ jeste crnohumorna komedija, ona je i socijalna drama jer je priča o dvojici filmskih i životnih statista u siromašnom mestu u Irskoj u koju dolazi holivudska industrija snova. Predstava jeste i glumački izazovna (pisala ga je glumica), jer samo dvojici protagonista omogućava da, pored svojih glavnih likova, igraju i: druge statiste, direktora filma, filmsku divu, reditelja, asistenta…
Ono zbog čega ovaj tekst ne može da se kvalifikuje za dramski predložak za pozorišnu predstavu jesu njegovi nedostaci. U silnoj želji da se obuhvati što više neophodnih likova kako bismo imali privid dramske radnje, fokus je ostao na glumačkim, inače odličnim, transformacijama. Ozbiljan nedostatak jeste to što nismo dobili dovoljno o njima samima, njihov bekgraund, što bi omogućilo da se povežemo sa svim prikazanim nam tužnim ljudima u malom mestu bez perspektive, ali bi i veoma pomoglo glumcima da nam donesu dublje emocije likova, a verovatno im dalo i više prostora za razigravanje istih.
Scenografija predstave svedena je na elemente sa filmskog seta i, moguće, simbolično, na prazninu i beznađe u mestu radnje. Inače, u teoriji, mnogo je elemenata koji bi čoveka sa velikim snovima u okruženju koje mu ne dozvoljava da ih ostvari, moglo da smesti na mnogo tužnih tačaka na planeti i, posledično, izazove poistovećenje sa irskim gubitnicima. U praksi, na sceni, ostaje utisak glumačke etide koja, osim zaista izuzetnog umeća Nikole Joksimovića i Vladimira Maksimovića, nije ostavila utisak pune pozorišne predstave.
Akteri ovog pozorišnog čina zaslužuju priliku da se najnoviji projekat gradskog pozorišta razigra, „legne“ i počne bolje da korespondira sa publikom. Inače, daleki predeli Irske, ostaće na istoj prostornoj, misaonoj i emotivnoj distanci, i neće dosegnuti dalje od onoga što tekst, u krajnjoj liniji, jedino nudi.
Kikindsko pozorište od večeras će, zvanično, na repertoaru imati još jedan naslov, ali i potvrdu da ima veoma talentovan i posvećen ansambl. Krajnji sud će, kao i uvek, dati publika, u igranjima koja slede. Zbog profesionalizma, entuzijazma i ljubavi prema pozorištu, „Džepovima“ treba poželeti sreću.
„Oblaci“, veliki projekat Narodnog pozorišta, predstava koja je nastajala od same osnove, naručenog teksta o životu Dušana Vasiljeva, sinoć je imala svoju pretpremijeru ili, kako to ljudi u pozorištu nazivaju, otvorenu generalnu probu.
Gledali smo je za vas
Možda je u svim najavama ove predstave, a bilo ih je dovoljno, premalo pažnje posvećeno podnaslovu – pseudobiografija i fantazmagorija. Ovo je važno da imate na umu kada sednete na jednu od (još uvek krajnje neudobnih i opasnih praktikabala, oprez!) na maloj sceni; sve što ćete gledati nije biografija Dušana Vasiljeva, književnika, revolucionara, nesrećnog, siromašnog i tužnog čoveka. To je samo briljantno napisana, izmaštana priča o njegovom životu.
U kojoj meri je tačna, u umetnosti, posebno u pozorištu se ne pita i prilično je irelevantno. Ako je ovo polazište, razumljivo je da su i Dušanovi snovi, težnje, unutrašnja previranja, konačno emocije, podjednako autentične, i u potencijalu.
Šta je stiglo do nas
Zaista neverovatna drama mlade Nine Plavanjac, evo sada preslabe fraze, ostavlja bez daha. Veliku većinu teksta zapravo je napisao sam Vasiljev na razne teme, u različitim delima i formama, dakle u većini su njegove rečenice. Nina Plavanjac je danas, vek kasnije, sabrala fragmente i uradila sve ostalo – istkala neverovatnu dramu o njemu samom.
Dakle, videćete Dušana, njegovu porodicu, prijatelje i neprijatelje. Videćete i najavljene fantazmagorije i verovatno ćete (zaista se nadam jer se meni to dogodilo), s mukom prepoznavati tananu granicu između jave i sna. Što je, možda, i bila namera.
Gledaćete magiju glume u pravom smislu te reči, onu zbog koje odjednom shvatate da ste privilegovani da prisustvujete umetnosti u najčistijem obliku; zbog Vladimira Maksimovića u ulozi Dušana, Mine Stoković kao njegove majke, i Nikole Joksimovića u ulozi oca i još nekoliko likova. Svakako i zbog igre Miljane Kravić i Anđele Kiković, posebno sjajnih u emotivno teškim duo-scenama. Luka Jovanović Dživdžanovski i Filip Klicov odlično su parirali iskusnijim kolegama, što govori i o dobrom timskom radu.
Kostimi neprevaziđene Tatjane Radišić istovremeno su tačni, maštoviti, u funkciji i vremena i likova i rečene fantazmagorije. Izuzetno pametnu i zanimljivu kopču imeđu kostima i Dušanovog dela Tatjana Radišić je uradila u detaljima, zato posebno obratite pažnju na njihovu simboliku.
Scenografiju – neobičnu, funkcionalnu, ovde takođe sa puno simbolike, i neočekivano atraktivnu za uslovnost male scene, potpisala je Milica Bajić Đurov.
Za muzičku temu, kao i instrumentale za pojedine scene nisu potpisani autori, pa ne možemo nikome da pripišemo zasluge koje su, svakako, izuzetne.
Sve navedeno doprinelo je izuzetnosti predstave koja se, iako traje dva sata, gleda bez daha.
Čega nije moralo da bude
Ovom (za vas) gledaocu ipak ostaje nekoliko nejasnoća. Zašto je za probe bio angažovan lektor/ saradnik za scenski govor? Uz rizik da je tumačenje naivno: akcenti koje čujemo na sceni su književni i nema ni reči o (sa) lokalnim dužinama, uz to, svršeni glumci su položili dikciju.
Pojedini akteri igraju više likova i obavezno, svako od njih, igra i deo naroda (svetine). Distinkcija između likova kada ulaze bukvalno jedan posle drugog, bez pauze, a igra ih isti glumac, na nekim mestima tehnički ne postoji, što dovodi u pitanje čitav koncept „uštede“ na glumcima čak i da je simbolički opravdana i namerna.
O poruci predstave
U najavi komada, reditelj Stevan Bodroža ga određuje i kao pokušaj ispravljanja nepravde prema Dušanu Vasiljevu. Socijalno diskriminisan, u nemogućnosti da ostvari svoj san, siromašni mladić ne odustaje od svoje pasije i ostaje posvećen umetnosti po svaku, pa i cenu života. Na korak iza ove konstatacije je klasična diskriminacija, to jest društvo nejednakih mogućnosti i kritika istog. Ništa novo, nažalost, ni čudno.
Da li će ova pozorišna opomena pomeriti konstelaciju društvene neravnopravnosti? Da će se neko postideti, pokajati, ili, budimo krajnji utopisti, promeniti nešto zbog toga? Da li onda pozorište ipak može da se ne obazire na navedeno? Neće, neće i ne treba.
Ipak, iako je poruka sasvim precizna i jasna, može li se, bar za malo neophodnog, ova kritika maćehinskog odnosa tamo gde je štetan, nepravedan i nije mu mesto, proširiti i uputiti i pozorištu samom? Svakako i apsolutno da.
Umetnost mora biti oslobođena nepravde i njenih posledica. A umetnost živi u pozorištu, zar ne?
