Шта значи бити херој нације у времену када се вредности сударају, а истина никада није једноставна? Одговор на ово питање публика ће потражити у суботу, 4. октобра, у 20 часова, када ће на сцени кикиндског позоришта премијерно бити изведена представа „Херој нације“, рађена по тексту Ивана Лалића.
В. д. директора Народног позоришта Бране Маријановић истакао је да је иза екипе 35 интензивних радних дана на новом пројекту који су подржали Покрајински секретаријат за културу, Градска управа и спонзори.
– Увек је велико задовољство када можемо да најавимо премијеру. То су тренуци који чине срж рада једне установе. Новина је да враћамо суботу као играјући дан. Више се представе неће изводити петком. Ми треба да будемо на услузи публици и мислим да ће више људи долазити у позориште првог дана викенда- поручио је Маријановић.
Редитељка представе Дајана Јосиповић нагласила је да је стваралачки процес динамичан, испуњен конструктивном разменом идеја, као и великом посвећеношћу и дивном сарадњом целе екипе.
– Када се ради представа која захтева лична улагања, сукоб ставова је неизбежан и управо из тога настаје највећа вредност. Сваки глумац је у овај комад унео свој идентитет и енергију. Мислим да смо направили причу која ће подстаћи публику да промисли, да се помери макар за један степен у свом доживљају света- истакла је она.
Сарадња је била инспиративна и захтевна, и донела је нова професионална искуства.
– Ово је био велики изазов за све нас, али и прилика да научимо једни од других. Сваки тренутак био је обележен искреним разговорима, било да је у питању била шала или озбиљна расправа. Управо тај дијалог је створио представу која носи тежину и дубину- навела је млада редитељка.
„Херој нације“ је снажна прича која се бави сукобом два система вредности. Публика ће, осим што ће пратити радњу, имати прилику да се осети као судија, да процени на којој страни је истина.
– Надам се да ће свако у сали пронаћи нешто за себе, без обзира на личне ставове и уверења- оценила је Дајана Јосиповић, којој је ово прва сарадња са кикиндским театром.
У представи играју: Михаило Лаптошевић, Владимир Максимовић, Гордана Раушки, Анђела Киковић и Мина Стојковић.
– Веома ми је драго што сам део ове представе и што сам упознала ову изузетну младу даму, Дајану Јосиповић, за коју ће се тек чути у позоришном свету- истакла је глумица Мина Стојковић.
Анђела Киковић се надовезала:
-Срећна сам што сам део овог пројекта. Радили смо интензивно. Било је и суза и смеха, ово је дивна сарадња и размена. То је нешто што публика свакако може да осети.
ЗАХВАЛНОСТ СВИМ САРАДНИЦИМА
Велика захвалност упућена је сарадницима на пројекту – сценографкињи Дуњи Костић, костимографкињи Ивани Ристић, композиторима Милошу Аћимовићу и Луки Лукићу, дизајнерки плаката Десанки Рељин, као и остатку посвећеног тима иза сцене.
-Без њиховог креативног доприноса овај пројекат не би био комплетан. Сви су дали свој максимум и створили атмосферу која је представу подигла на виши ниво- поручила је редитељка.
Након премијере, наредно играње новог комада кикиндског позоришта биће у уторак, 7. октобра, а потом и 18. октобра.
Сава Савин није само великан кикиндске позоришне сцене, него и предани хроничар свега значајног што се деценијама дешавало у овдашњем театру, исказавши завидан дар за дневничке забелешке, које је преточио у драгоцено укоричено штиво
Да је био само глумац оставио би, не само у кикиндским оквирима, него и знатно шире, неизбрисив уметнички траг. Сава Савин се исказао и у списатељској улози. Аутор је похвале вредног, хроничарског дела сатканог од сопственог рукописа, пошто је деценијама педантно пратио позоришни живот свога града почев од средине претходног века, па све до двехиљадите.
Савин у књизи, на чијим је корицама симболички, уместо словног назива, цифра „50“, (уз то и без имена аутора) пером и фотографијом предочава полувековно битисање Народног позоришта. На унутрашњој страни корица је у кратким цртама „лична карта“ Позоришта. Цитирамо: „Основано 14. јуна 1950. Прва представа је одржана 2. децембра 1950. Током 50 сезона припремљено је: 252 премијере и приказано укупно 3.650 представа, на којима је било 838.156 гледалаца. Учествовало је на 38 позоришних фестивала, извело 262 представе и добило 432 награде“.
Следи кратка ауторова посвета, са надимком уместо потписа: „Књигу посвећујем онима који су ми омогућили да са њима проведем 45 безбрижних, веселих, радосних и распеваних година. Хвала им! С.С. Моца“. За ову поруку, четврт века након што ју је срочио, каже – да ју је рука исписала, а срце издиктирало.
Савин је, иначе, закорачио у деведесет друго лето. Ништа га, тврди, не боли. Фале му кораци, јер га ноге све више издају. Слабије види и чује. А ум му бистар, реторика јасна, гласна и разговетна. Не бежи од дивана. Напротив. Распричао се. Сачувао је смисао за хумор. Нема у његовом изразу и резону носталгичне патетике. А памћење му за студентску десетку. Стичемо утисак да жуди за разговором, поготово ако су тема даске које живот значе. Поносан је, вели, на све што је урадио у позоришту и за позориште, па изговара оно што је написао у предговору:
– Књигу о педесетогодишњем раду кикиндског позоришта дарујем онима који су овај наш театар љубављу и самопрегором стварали и одржавали. Ту мислим на све оне које сам поменуо, али и на оне које омашком, наравно не намерном, нисам поменуо. Годинама сам марљиво прикупљао грађу, коју сам затим сређивао и систематизовао, да би била солидан основ за стварање дела којим ће се читаоци упознати са животом ове театарске куће.
Савин: Радио сам са многим редитељима, скоро сви су вредни помена и поштовања. међу њима бих, као најбољег, издвојио Љубослава Мајеру. велики зналац театра и велемајстор свог заната. комплетна личност.
Сава наглашава да му није била намера да се бави историјатом Народног позоришта. Само је осмислио ваљану документаристичку подлогу за неке будуће историчаре. Поново потеже предговор своје књиге.
– Хтео сам, на основу података које сам почео да сакупљам и сређујем још 1961. године, да опишем и прикажем оно што сам као савременик и члан ове куће, дакле 45 година као учесник, видео, прошао, па делимично и урадио – објашњава наш саговорник смисао сопственог ангажмана у вези са поменутом публикацијом. – Можда ће ми неко замерити што пишем углавном о успесима.То чиним јер сам убеђен да је ово позориште и било успешно. Јер, четрдесет две године, дакле до професионализације, радити аматерски, мада је бољи израз волонтерски, па постизати врхунске успехе, за можда једну кутију цигарета, или за неки илустровани часопис, колико су некада били хонорари за једну одиграну представу, у данашњим условима равно је подвигу. Још кад додам да је тај и такав рад довео овај театар, па и сам град Кикинду, до највиших врхова тог предивног позоришног аматеризма „оне“ Југославије, до врхова о којима су нека позоришта могла само да сањају…
У уводном делу позамашне књиге на укупно 384 странице, Савин је, ослонивши се делом на радове хроничара претходника који су се бавили овом темом, описао богат и садржајан историјат позоришта у Кикинди. Затим је у форми летописа, у најкраћем, представио 50 позоришних сезона. Навео је све називе представа и њихове актере – редитеље и глумце, смотре и фестивале на којима се наступало, поменуо награде и признања, медијске реакције и остале занимљивости из кикиндске позоришне свакидашњице.
Савин је, по азбучном реду, побројао све ауторе играних позоришних дела, све редитеље који су делали у Кикинди, све глумце, све уметничке и техничке сараднике. Ту је и поширок списак свих градова и села широм некадашње СФРЈ у којима су Кикинђани гостовали. Евидентирани су и новински прилози о позоришту. Посебна вредност ове монографије је фото-галерија са портретима управника и глумаца и инсертима из одређеног броја представа, које су снимили Стеван Молд, Ђерђ Немет, Шањи Меланк и Влада Сретеновић. Књига је, у 700 примерака, штампана у суботичкој „Бирографици“.
НАЈДРАЖА УЛОГА
Питамо Савина која му је, од 47 улога, које је одиграо 804 пута, најдража. Без премишљања вели:
– Командант Сајлер у истоименој представи Борислава Михајловића Михиза из 1967. године, коју је режирао Милан Барић из Зрењанина, чији је помоћник био наш суграђанин Ласло Карпати. Партнерка ми је била Милица Веселинов. Захтевна улога и деликатна, ратна, тематика са шокантним епилогом који нагони на дубоко размишљање. Све улоге су ми драге, али је ова круна моје глумачке каријере.
БИОГРАФИЈА ЗА РЕСПЕКТ
Сава Савин Моца је рођен у Српској Црњи, а у Кикинду се с породицом доселио у 21. години и одмах приступио овдашњем позоришту. Дипломирани је економиста. Био је прво руководилац у ПИК-у, а затим од 1978. до 1995. године када је отишао у пензију, директор овдашње филијале некадашње Службе друштвеног књиговодства. Пре три године преминула му је супруга Стојанка, с надимком Беба. Моца има кућу у најлепшој кикиндској улици (Генерала Драпшина). Старачку самоћу одагнава му венчана кума Злата, која га свакодневно обилази и пази.
Сава Савин глумачку каријеру започео као средњошколац у родној Српској Црњи, а као двадесетогодишњак, пресељењем породице у Кикинду, закорачио у овдашње позориште и у њему играо неколико деценија, и упоредно бележио све што се дешавало на овдашњој позоришној сцени
Био је, с дипломом економисте, успешан у привреди, да би потпуну радну афирмацију стекао као челник некадашње Службе друштвеног књиговодства. Сава Савин се, ипак, међу суграђанима препознаје пре свега као – глумац. Ко га помене само вели: Моца из позоришта.
Оставио је неизбрисив траг у овдашњој култури. Био је најдиректнији актер највиших уметничких домета овдашње театарске сцене, упоредо и – неуморни хроничар свега што се на њој и око ње деценијама дешавало.
Закорачио је у деведесет друго лето. Године га притишћу, али само физички. Глава бистра, мисли сређене. Памћење беспрекорно. Говори разложно, без патетичног присећања прошлих времена. Наш Моца је био и остао постојана личност. Породична кућа у центру града, признаје, превише му пространа, јер се у њу слабо свраћа.
– Ништа ме не боли – каже. – Само попуштају очи, уши, ноге. Тешко се крећем. Пре три године преминула ми супруга Стојанка, моја Беба, мој животни ослонац. Остао сам да се мучим. О мени брине наша кума Злата. Добра душа. Захвалан сам јој….
Савин животопис је садржајан и занимљив. Могла би дебела књига да се срочи, филм да се сними, сценарио за позоришну представу да се направи.
Фасцинантна је та његова фанатична приврженост даскама које живот значе оплемењена аматерским заносом. И све без динара надокнаде. У Моциној уметничкој каријери податак за дивљење. Имао је 47 улога, најчешће главних, а пред публику је излазио чак 804 пута.
Наш саговорник је, иначе, заволео глуму још као јуноша у родној Српској Црњи. Док је похађао Економску школу у Зрењанину одиграо је три представе, у којима је имао главне роле. Памти те тренутке заноса и среће, као да су од јуче:
-Радо се сетим тих првих корака позоришног живота. Првенац ми је била представа „Од како је Бања Лука постала“ Расима Филиповића. Друге две „Др“ и „Покојник“ Нушића. Као и свако младо биће заљубљено у позориште, имао сам узора. Био је то Сава Лазаров, мој разредни старешина из средње школе, доајен зрењанинског глумишта. Фантастичан глумац, али и човек који плени добротом, узвишеним ставом и добронамерном сугестијом. Сви смо маштали да једног дана будемо као он. Таквог ментора после нисам срео…
У Кикинду се јунак наше приче, с оцем Митом и мајком Милевом, доселио када му је било нешто више од 20 година. Разлог пресељења је очев посао у вези са изградњом силоса. Пре тога уписао је студије на Економском факултету у Београду, па их убрзо напустио – због предвојничке обуке, предмета који се сваког понедељка на првим часовима обавезно слушао, а њему било мрско да рано устаје и слуша њему досадну материју. Отишао је у војску, коју је служио у Задру. С чином резервног официра вратио се кући. Потом је ванредно завршио започете студије. Као дипломирани економиста 1958. године запослио се у овдашњем ПИК-у, обављајући углавном руководеће послове у администрацији. Међу кланичарима је провео 13 година, а 1968. године, када је предузеће почело да пропада, па руковођење преузела принудна управа, потражио је ново радно место.
– Одмах сам прешао у локалну филијалу некадашње Службе друштвеног књиговодства – присећа се Сава сопствене најважније радне етапе, у којој је, након шефовања у неколико ресора, од 1978. до 1995. године био на најважнијој позицији. – Када сам постао директор престао сам да глумим, али се нашег театра нисам одрекао. Наставио сам, с једнаким жаром и упорношћу, да водим 1958. године започету евиденцију позоришне куће, из које су после изникле три моје књиге о њеном историјату.
ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ
– Вођење позоришне евиденције је, збиља, мукотрпан посао. Имао сам персоналне картоне не само глумаца и редитеља, него и комплетног пропратног особља. Бележио сам ко је, шта и када играо, писао шта се дешавало током сезоне и ван ње, на које се фестивале путовало, ко је каву награду остварио. Кад се све сабере, вредело је тог мог големог труда – поручује Сава Савин.
ВАЖНА УЛОГА
Поменимо Савине глумачке почетке у Кикинди. Чим се Сава доселио у Кикинду похитао је у позориште. Убрзо му је додељена главна мушка улога у „Хасанагиници“. Ваљда, претпоставља, због продорног гласа и беспрекорне дикције. Присећа се осталих у представи. Душанка Влајић играла је Хасанагиницу, султанија је била Љубица Степанов, а ту су још били Јелисавета Шуковић, Станимир Драговић и Жарко Будовалчев.
ПРЕДНОСТ АМАТЕРИЗМУ
– Наше позориште је, након 48 година аматерског деловања, попримило статус професионалне куће. Играо сам, наравно, и даље, без хонорара и било какве новчане надокнаде. Када бих морао да се определим за једну од две статусне варијанте, предност бих дао аматеризму, безрезервно. Зна се и зашто. Позориште је у време аматеризма свакодневно врвело од људи. Сем глумaца, редитеља и осталог позоришног особља, у наше просторије свраћали су љубитељи театра и културе, просветари, школска омладина, чак и радничка класа. Већ на почетку професионализма све то позитивно и лепо је за кратко време утихнуло. Дође публика, одгледа представу и тихо, не застајући, нестане. Закључујем да аматери живе да би играли, а професионалци играју да би живели – јасан је Сава Савин.
Кикиндско Народно позориште убележиће ове календарске године и другу премијеру. Након „Савршеног партнера” у мају, до краја године очекује се нова представа, која за сада има радни наслов „Космај ол инклузив”.
Ову комедију режираће Марко Мисирача, по тексту Владимира Ђурђевића. У глумачкој подели су Мина Стојковић, Владимир Максимовић, Михаило Лаптошвић, Бранислав Кнежевић, Никола Јоксимовић, Анђела Киковић и као гост Лука Јовановић Џивџановски. Завирили смо иза кулиса и сазнали како теку прве пробе.
-Реч је о тексту нашег савременог драмског писца, комедиографа Владимира Ђурђевића, каже редитељ овог комада Марко Мисирача. -Ради се о писцу који је доста игран и популаран, али за кога ће се у будућности још више чути као стварног наследника комедиографске линије Душка Ковачевића и Аце Поповића. Ово је у ствари трагикомична прича о људима на Космају, а заправо текст говори о нашем човеку у неком најелементарнијем смислу, са свим његовим заблудама, а опет, то је прича и о менталитету. Од Нушића и Стерије наовамо, тај наш менталитет је сценски увек присутан, а оно што је занимљиво код Владе Ђурђевића као комедиографа је да се он не подсмева нашем човеку. Он тог истог човека воли са свим његовим манама и покушава да их разуме. Ја сам са аутором текста Ђурђевићем сарађивао много пута и надам се да ће и овај комад имати успеха- наводи Мисирача.
Своју будућу улогу открио нам је Никола Јоксимовић.
-Играм оца Здравка, који је уз мајку, коју тумачи Мина Стојковић, главни лик у овом комаду. Тек смо кренули с читајућим пробама и веома је занимљиво- каже Јоксимовић напомињући да је текст веома духовит.
Мина Стојковић, његова сценска супруга, додаје да она тумачи занимљиву жену из народа која се бори са породицом, новцем и многим другим стварима, али на крају и успева да се избори. Мина додаје да је праизведба овог комада већ играна у „Звездари” под називом „Берачи снова”, а сада ће играти у Кикинди под другим насловом и нада се да ће бити много боља од оне у „Звездари”.
Лука Јовановић Џивџановски у „Космају” игра сина Уроша који долази у проблем и који ће на известан начин да унесе турбуленцију у породицу. Лука је уверења да ће и публика одлично реаговати на драмски заплет који уноси његов лик, док се Владимир Максимовић надовезује откривајући део радње:
-Играм момка који је одрастао у малој средини, али коме се та средина не свиђа. Он налази један незаконит начин да дође до новца, зато што нема стрпљења и не жели да ради за ситне паре. Каже да поред његовог Космаја, на пола сата вожње може да заради велики новац. Зато наговара свог друга Уроша, (кога игра Лука Џивџановски) да напусти своје село и крене с њим у Београд. И баш због тога Урош долази у проблем, а како ће се све разрешити- видеће гледаоци.
Сценограф представе је Владимир Павловић, костими су дело Тање Радишић, организатор је Јелена Крстин, суфлер и инспицијент Дубравка Кнежевић, а премијера се очекује у другој половини децембра на великој сцени.
Млада, перспективна, али и већ награђивана редитељка Тијана Васић потписује режију комада „Савршени партнер” који ће имати премијеру на Малој сцени кикиндског позоришта 17. маја. У подели су Мина Стојковић, Владимир Максимовић и Марина Воденичар којој је ово повратничка представа након породиљског одсуства.
Марина која тумачи главу улогу Тине, каже да је представа модерна мелодрама са примесама комедије.
– . То је једна амбициозна, млада жена која јури за каријером и јако је оптерећена и посвећена послу, а страшно јој смета што њен момак није толико амбициозан и због тога га сматра мање вредним, потцењује га и на крају одлучује да га остави како је не би спутавао у њеном напретку. Али с обзиром на то да не може, а и није природно, да буде дуго сама, она одлази код једне жене која се бави производњом аватара, то јест робота који се креирају према потребама клијента. Тако да она направи себи свог робота који има особине за које она сматра да њен савршени партнер треба да поседује. Једино што је задржала, то је лик од бившег момка- открива Марина и додаје:
– И ту настаје прави заплет. У тренутку када се сусреће са својим жељама које јој тај робот испуњава, то заправо испада да није најбоље за њу и није оно што би њу усрећило. Тако да ово није обична комедија и има дубљу поруку, јер третира тренутак у којем живимо и савремене трендове којима сви робујемо -наводи Марина и сумирајући фабулу комада ефектно поручује: „Пази шта желиш, можда ти се и оствари.”
Мина Стојковић наглашава да је рад на представи јако узбудљив јер се бави актуелним темама које су увек неисцрпне, а то су пре свега начин на који схватамо љубав и питање зашто долази до отуђења.
– У овој живописној драми ја играм лик Барбаре, жене која у свом животу долази до идеје да женама креира „савршеног партнера”. Да ли ће у томе успети, видећемо- сумира загонетно Мина.
Фаталног и фамозног, реалног, а истовремено и виртуелног момка-аватара игра Владимир Максимовић.
– Тај лик је робот, који испуњава жеље власнице, али може и да „забагује” и да се врати на фабричка подешавања, што компликује ствари. Текст ми је пријао на прво читање. Наравно да сам одмах схватио да је испред мене изазов са каквим се до сада нисам сусретао и то је још више у мени пробудило неиздрж да почнемо с пробама. Сигуран сам да ће се представа допасти публици, питка је и духовита, и бави се проблемима 21. века – каже Владимир.
ФУТУРИСТИЧКА ЉУБАВНА КОМЕДИЈА
– Може се рећи да је ово футуристичка љубавна комедија зато што у себи садржи бојазан на шта сводимо и у ком смеру развијамо своје љубавне односе, кроз низ свакодневних ситуација између савремене жене и ,,савршеног партнера”- каже редитељка Тијана Васић и додаје да писац мноштвом уверљивих дијалога остварује пуно неочекиваних и ефектних комичних преокрета, даје ироничне примедбе о стереотипима савременог човека и поставља питање да ли нова технолошка решења и друштвене промене могу угрозити традиционалну, искрену љубав двоје људи.
БАЛКАН КОМЕДИ
Ово је први у низу пројеката у оквиру концепта „Балкан комеди” новог уметничког директора, иначе бившег члана нашег театра, глумца и професора на ФДУ Ђорђа Марковића. План је да се на сцену постављају текстови писаца с подручја бивше Југославије који се баве менталитетом људи тог поднебља, а прва представа у низу планираних је „Савршени партнер” по тексту Мира Гаврана.
Иначе, редитељка Тијана Васић је поново међу Кикинђанима. До сада је режирала врло успешну и гледану представу „Ковачи” коју, према властитим речима, памти по топлој сарадњи с кикиндским ансамблом. Сад се ухватила у коштац са „Савршеним партнером” који је већ имао много успеха у бившим западним југословенским републикама, а ово ће бити прва поставка тог комада у Србији.
На јесен нас очекује још једна премијера, чији текст потписује Владимир Ђурђевић, а режија ће бити поверена Марку Мисирачи. Наслов је „Космај ол инклузив”. Опет је у питању комедија, а и наредне две позоришне сезоне биће посвећене овом жанру и овдашњим менталитетима.
Jедна је од најупосленијих глумица у кикиндском Народном позоришту. Oд свих представа које су тренутно на репертоару, млада Анђела Киковић није у подели само за две. У свим осталим је на сцени. Пуна је речи хвале, не само за ансамбл, већ и за овдашњу театарску публику. Поред кикиндског, ангажована је и у низу улога у престоничким позориштима, највише у „Славији“ у којој је и започела своју глумачку каријеру. Од малих ногу је била окренута глуми, њеним стопама иде и млађа сестра Каја, а и предак им је један овдашњи славни глумац.
Њен лични и глумачки развој водио је преко четири топонима који почињу на слово К. О свему томе и много чему другом што је младу Анђелу Киковић профилисало као глумицу, говорила је за наш лист.
У Народном позоришту Кикинда сте се обрели тако што је била аудиција за улогу Јелице у „Лажи и паралажи” код редитеља Стевана Бодроже и онда сте се, уз колегу Алексу Марковића, јавили и добили сте улогу. После те представе је кренуо ваш глумачки ангажман у Кикинди?
– Позориште и редитељ Стеван Бодрожа су одлучили да направе аудицију за улогу Јелице у комаду „Лажа и паралажа” Јована Стерије Поповића. На позив колеге Михаила Лаптошевића, члана ансамбла, са којим играм и представу у позоришту „Славија”, дошла сам на аудицију. Добила сам улогу и уговор на одређено време. После те представе уследило је „ускакање” у представу „Пиџама за шесторо” у режији Оље Ђорђевић и рад на новим представама: „Па се видимо у сну” у режији Николе Завишића, „Љубавно писмо” у режији Драгана Остојића, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже. Увек се радујем новим изазовима и улогама у НП Кикинда.
Љубавно писмо- Фото: В. Сретеновић
Што се тиче кикиндског позоришта, данас сте такорећи носилац репертоара. Не играте само у „Ковачима” и „Џеповима пуним камења”, у свим другим представама сте на сцени. Како је радити у кикиндском позоришту и уопште какву имате интеракцију са колегама и публиком?
– Кикиндско позориште јако волим, то је моја друга кућа. У кикиндском позоришту ми је пружена прилика да се развијам и растем као глумица и као биће, и бескрајно сам захвална на шанси која ми је пружена. Као и у „Славији”, и овде имам срећу да радим са одличним, инспиративним и вредним колегама. За две године имала сам прилику да радим са целим ансамблом. Сви ми јако поштујемо и волимо кикиндску публику, јер је искрена, подржавајућа и културна. И наравно, пуно нам је срце када видимо да је сала пуна људи, што се, нажалост, не дешава увек. Ипак, комуникација са публиком, њене конструктивне критике и позитивне реакције нам дају ветар у леђа да и поред свих потешкоћа, са којима се као једна институција културе у Србији суочавамо, наставимо даље да стварамо, негујемо праве вредности и служимо уметности, са вером да ће се потешкоће превазићи и да ће наш рад бити препознат и подржан.
Да се дотакнемо и ваших студентских дана. Дипломирали сте у класи Драгане Варагић, професорке оригиналне методике и уметничке поетике. Ваше колеге глумци кажу да су глумци са њене класе потпуно необични, другачије профилисани и да су врло инспиративни. Какво је ваше искуство у вези са методиком професорице Варагић?
– Поред класичних метода које се раде у Европи, попут Станиславског, Михаила Чехова, Гротовског, ми смо са њом радили и методе које се изучавају на Западу, као што су нпр. дивајзинг, Шекспир, на начин који се то ради у Енглеској, Стратфорду, тако да мислим да ми имамо прилично јединствену мешавину традиционалне школе и модерних техника са Запада.
Фото: В. Сретеновић
И ваша сестра је одабрала глумачки позив. Да ли потичете из уметничке породице, и тај порив вам је пренео неко од предака или су то једноставно били ваши избори?
– Моја сестра, Каја Банићевић, је сада на трећој години глуме. Она је ишла на глуму још од детињства у Котору, а и њен деда-стриц је наш чувени и велики господин глумац Петар Банићевић, тако да је тај дар она вероватно наследила од њега. У четвртој години средње школе отишла сам на размену студената у Америку, у Канзас, и због бржег и бољег прилагођавања заједници, узела сам у школи глуму као предмет (код њих је то предмет, као код нас српски, математика, биологија). Ту сам открила своју до тада незнану велику љубав према глуми, као и чаролију те уметности, тако да су студије глуме биле природна последица те љубави.
Глумите доста и у Позоришту „Славија” и Установи културе „Пароброд”, шта можете рећи о представама у којима сте ангажовани?
– У „Славији”, где сам започела своју каријеру, играла сам у седам представа. Четири су тренутно на репертоару, три комедије, „Кревет за шесторо”, „Улови мужа” и „Лопуже” и драма „Кирија”. Представе имају изузетан одзив публике, увек се играју на карту више. Имам срећу да сарађујем са дивним колегама. У УК „Пароброд” играм представу „Тајне жена”, са колегиницама са класе. Представу играмо већ трећу сезону и она је наш ауторски рад.
Шта бисте још додали везано за Кикинду, њене становнике и уопште ритам града?
– Кикинда, дом људи широког осмеха и још ширег гостопримства. Дом Мике Антића, Душана Васиљева, Јована Ћирилова, дом најлепше улице у Европи. Гнездо сова утина, мамутице Кике и лудаја. Власник Тере, Бландаша, Старог језера, дудоваче као и најлепше супе на свету. Мислим да није потребно ништа више додати.
ДОМ ЈЕ ТАМО ГДЕ МОЖЕТЕ ДА ИЗРАСТЕТЕ У НАЈБОЉУ ВЕРЗИЈУ СЕБЕ
У вашој глумачкој каријери и у вашем личном развоју намећу се топоними који почињу на слово К. Рођена сте Краљевчанка, у Котору сте завршили основну и средњу школу, у Кикинди сте запослени. Може ли се повући нека паралела између црногорског југа и севера Баната, односно морске и панонске климе, наравно преко вашег родног Краљева?
– За својих тридесет година, као што сте и напоменули, пуно сам се селила и свакако су ови градови оставили велики траг у мени. Кључно, што бих извукла из свог досадашњег животног искуства је да је дом тамо где су добри људи који вас прихватају и где можете да израстете у најбољу верзију себе и да поделите своје дарове и дате себе као биће; да будете ту за друге и да се радујете животу и будете захвални на свему што вам је дато. Тада клима и географија нису толико битне. А што се тиче слова К, презивам се Киковић, рођена сам у Краљеву, одрасла у Котору, живела сам и у Канзасу у Америци, сада радим у Кикинди, па је шала, али сумњам и случајност да имам среће са градовима на К. Живим у Београду, и он је свакако значајан, јер сам одмалена долазила због својих пријатеља. Видећемо шта ће још живот да донесе.
Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију”, а колеге су ми приредиле мало изненађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још
На даскама које живот значе је од давне 1976. године. Са више од 2.200 одиграних представа и 84 премијере, овдашњој публици је добро знан и радо виђен на сцени, као и на тв екранима и филмском платну. Петнаестог децембра прошле године, на свој 65. рођендан, отишао је у пензију, али то никако не значи његов раскид ни са глумом ни са кикиндским Народним позориштем.
У овој театарској кући, убедљиви је рекордер по броју одиграних представа. Надимак Рус носи од кад зна за себе- било да су за њега у дечачким данима говорили да је „јак као Рус” или да, у игри „гађа као Рус” јер је толико прецизно погађао новчиће и палидрвца.
У позоришту је радио и као шеф технике, организатор, креирао сценографска решења.
Како сте упловили у глумачке воде? Да ли је глума била младалачка жеља и љубав?
– Игром случаја, још као основац бавио сам се рецитовањем, а у вишим разредима основне ишао сам и на такмичења, стигао до републичког нивоа. Била је то полазна тачка. Наставница српскохрватског Даринка Коледин ме је позвала и договорила сусрет са мени и данас веома драгим, дугогодишњим управником позоришта Браниславом Шибулом. У младалачким данима, глума је ишла заједно са спортом, кошарком коју сам волео и играо низ година.
И толико су вам те „даске које живот значе” прирасле к срцу да више нисте ни силазили с њих?
– Не, осим паузе када сам био на одлужењу војног рока. У књизи Саве Савина занимљив податак је да 10 година живота треба бити у позоришту за 1000 одиграних представа.
Хоћете ли наставити да играте?
– Хоћу. Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију” тог дана, а колеге су ми приредиле мало изнанађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још. У ствари све зависи од позоришта, колико ћу бити потребан.
Која вам је најдража улога?
– Глумац ако озбиљно приступа свом позиву, онда би свака улога требало да буде драга. Наравно, разлика је у тежини и у томе шта захтева. Има улога које боље легну, или се боље изнесу на сцени, прихвате од публике. Трудио сам се да, и ако је мала улога да се запамти, остане упечатљива, да се верно дочара лик који тражи редитељ. Има представа са којима смо се такмичили са најбољим позориштима из тадашње Југославије, али памтим и улоге из других комада које су ми такође остале урезане у сећање и драге. „Ожалошћена породица” је практично преломила да позориште пређе из аматерског у професионални статус. Наравно, то је и због низа представа које су претходиле. Потом „Радован Трећи” који сви памтимо по Зорану Радмиловићу, а на нашој сцени је био постављен у другачијем виђењу. Улога у „Полицајцима” такође је остала упамћена и награђена. Наравно и „Извол’те у Сакуле” са ликом јунака из Лике. Кад смо играли Сакуле у Сакулама, писац Зоран Петровић ми је поклонио књигу и у посвети написао: „Најбољем јунаку из Лике, а у мојим Сакулама”. Остану заиста лепе и драге успомене.
Иако су глумцима ван Београда и Новог Сада мање доступни ангажмани на телевизији и на филму, ви имате низ остварених улога? Како је долазило до сарадње?
– Имао сам срећу, без обзира што смо ван центара, прилично сам снимао. Продуцентима и редитељима јесте једноставније да ангажују неког ко им је ближе. Будеш испуњен кад желе и траже баш тебе. Са Гораном Марковићем сам радио „Турнеју” и „Фалсификатора”, са заиста врхунском глумачком екипом. Претпрошле године био сам ангажован у филму „Џем од кавијара”, прошле је уследио „Мачји крик”. Имао сам лепу епизодну улогу и у серији о Иви Андрићу „Нобеловац”, која би на пролеће требало да крене на РТС-у.
Глумили сте и у серијама „Јесен стиже, дуњо моја”, „Јагодићи”, „Шетња са лавом”, „Црна свадба” итд. Каква је разлика глумити у позоришту и радити снимајуће пројекте?
– У позоришту када се спрема улога, то траје 35, 40, 45 проба, колико је потребно, али за серију се добије улога и нема толико времена да се са редитељем прича о томе шта се жели. У најкраћем се то договара, на сету се то још може поправити и то је то. У позоришту можеш да кренеш од супротног, па да се евентуално редитељ сложи да је то бољи пут. На снимањима се то не ради, већ се испуњавају задаци.
Ко су вам глумачки узори односно ког глумца посебно цените?
– Од свих, најдражи и најближи ми је био легендарни Павле Вујисић. „Човек из народа” који је све одиграо са толиком природношћу. Његова глума је зрачила невероватном лакоћом. То је суштина. Није све у лепоти, кључ је у природности. Камера је око које све види и запажа и ту се ништа не може сакрити.
Каква је кикиндска публика?
– Мени је веома драга јер смо толико година заједно. Мој утисак је да већина жели више да оде у позориште да се насмеје и забави, и такве комаде публика радо гледа више пута. Ипак, позориште мора да има на репертоару и представе такмичарског карактера- за селекторе и фестивале, али мора се водити рачуна и о публици. Мало позоришта има представе које игра по 50 пута, а ми имамо и оне које смо играли 100 и 150 пута.
Члан сте Савета Месне заједнице Наково. Шта вас је мотивисало да се ангажујете у тој улози?
– Прихватио сам да се ангажујем како бисмо нешто оставили деци, поред онога што Наково има. Била је потребе за спортско-рекреативним центром, осим стадиона Полета, који је ту одавно. Решили смо да сметлиште на ободу села очистимо, пошумимо, ископамо језеро, направимо садржаје за децу и остале мештане. Рекао бих да смо урадили много. Ту је сад језеро, наткривена тераса, дечије игралиште, терен. Настављамо даље.
НАГРАДЕ
Издвајамо неке од награда које је овај кикиндски глумац добио током безмало пола века на театарској сцени:
Октобарска награда града Кикинде
Награда за глуму, у представи „Полицајци” 1985.год. на 26. Сусретима аматерских позоришних друштава Војводине. Награда додељена одлуком жирија.
За улогу Агатона у представи „Ожалошћена породица”, награда глумац вечери – одлуком публике и награда „Пеђа Јовановић” на 36. Фестивалу аматерских позоришта у Кули 1994. године
За исту улогу (Агатон у представи „Ожалошћена породица), награда (глумац вечери – одлуком публике) на 38. Фестивалу драмских аматера Југославије у Врању 1994.
Награда за глуму (Радован у представи „Радован Tрећи”), одлуком жирија на 47. Сусретима професионалних позоришта Војводине 1997.
„Комунa” и Народно позориште Кикинда читаоцима нашег градског информативног недељника дарују бесплатне карте за представе.
Наградна игра почела је од данашњег броја „Комуне”, и у сваком наредном делићемо улазнице.
Све што треба да урадите је да попуните купон који је објављен у данашњој „Комуни” и пошаљете га на адресу Генерала Драпшина број 34, Кикинда или убаците у сандуче испред наше редакције, најкасније до среде у 10 сати.
У наредном броју дароваћемо укупно осам улазница– два пута по две карте за 10. новембар за представу „Па се видимо у сну” и два пута по две карте за 14. новембар када је на репертоару комад „Смрт човека на Балкану”.
Имена извучених добитника, биће објављена у идућем броју „Комуне” који излази у четвртак 9. новембра.
Добитници ће карте моћи да преузму на билетарници Позоришта.
Не заборавите, четвртак је дан за КОМУНУ, а уторак и петак за ПОЗОРИШТЕ!
У Народном позоришту синоћ је, на великој сцени, одржана генерална проба дуодраме ирске списатељице Мери Џонс, у режији Растислава Ћопића.
Комад „Џепови пуни камења“ јесте црнохуморна комедија, она је и социјална драма јер је прича о двојици филмских и животних статиста у сиромашном месту у Ирској у коју долази холивудска индустрија снова. Представа јесте и глумачки изазовна (писала га је глумица), јер само двојици протагониста омогућава да, поред својих главних ликова, играју и: друге статисте, директора филма, филмску диву, редитеља, асистента…
Оно због чега овај текст не може да се квалификује за драмски предложак за позоришну представу јесу његови недостаци. У силној жељи да се обухвати што више неопходних ликова како бисмо имали привид драмске радње, фокус је остао на глумачким, иначе одличним, трансформацијама. Озбиљан недостатак јесте то што нисмо добили довољно о њима самима, њихов бекграунд, што би омогућило да се повежемо са свим приказаним нам тужним људима у малом месту без перспективе, али би и веома помогло глумцима да нам донесу дубље емоције ликова, а вероватно им дало и више простора за разигравање истих.
Сценографија представе сведена је на елементе са филмског сета и, могуће, симболично, на празнину и безнађе у месту радње. Иначе, у теорији, много је елемената који би човека са великим сновима у окружењу које му не дозвољава да их оствари, могло да смести на много тужних тачака на планети и, последично, изазове поистовећење са ирским губитницима. У пракси, на сцени, остаје утисак глумачке етиде која, осим заиста изузетног умећа Николе Јоксимовића и Владимира Максимовића, није оставила утисак пуне позоришне представе.
Актери овог позоришног чина заслужују прилику да се најновији пројекат градског позоришта разигра, „легне“ и почне боље да кореспондира са публиком. Иначе, далеки предели Ирске, остаће на истој просторној, мисаоној и емотивној дистанци, и неће досегнути даље од онога што текст, у крајњој линији, једино нуди.
Кикиндско позориште од вечерас ће, званично, на репертоару имати још један наслов, али и потврду да има веома талентован и посвећен ансамбл. Крајњи суд ће, као и увек, дати публика, у играњима која следе. Због професионализма, ентузијазма и љубави према позоришту, „Џеповима“ треба пожелети срећу.
„Облаци“, велики пројекат Народног позоришта, представа која је настајала од саме основе, нарученог текста о животу Душана Васиљева, синоћ је имала своју претпремијеру или, како то људи у позоришту називају, отворену генералну пробу.
Гледали смо је за вас
Можда је у свим најавама ове представе, а било их је довољно, премало пажње посвећено поднаслову – псеудобиографија и фантазмагорија. Ово је важно да имате на уму када седнете на једну од (још увек крајње неудобних и опасних практикабала, опрез!) на малој сцени; све што ћете гледати није биографија Душана Васиљева, књижевника, револуционара, несрећног, сиромашног и тужног човека. То је само бриљантно написана, измаштана прича о његовом животу.
У којој мери је тачна, у уметности, посебно у позоришту се не пита и прилично је ирелевантно. Ако је ово полазиште, разумљиво је да су и Душанови снови, тежње, унутрашња превирања, коначно емоције, подједнако аутентичне, и у потенцијалу.
Шта је стигло до нас
Заиста невероватна драма младе Нине Плавањац, ево сада преслабе фразе, оставља без даха. Велику већину текста заправо је написао сам Васиљев на разне теме, у различитим делима и формама, дакле у већини су његове реченице. Нина Плавањац је данас, век касније, сабрала фрагменте и урадила све остало – исткала невероватну драму о њему самом.
Дакле, видећете Душана, његову породицу, пријатеље и непријатеље. Видећете и најављене фантазмагорије и вероватно ћете (заиста се надам јер се мени то догодило), с муком препознавати танану границу између јаве и сна. Што је, можда, и била намера.
Гледаћете магију глуме у правом смислу те речи, ону због које одједном схватате да сте привилеговани да присуствујете уметности у најчистијем облику; због Владимира Максимовића у улози Душана, Мине Стоковић као његове мајке, и Николе Јоксимовића у улози оца и још неколико ликова. Свакако и због игре Миљане Кравић и Анђеле Киковић, посебно сјајних у емотивно тешким дуо-сценама. Лука Јовановић Џивџановски и Филип Клицов одлично су парирали искуснијим колегама, што говори и о добром тимском раду.
Костими непревазиђене Татјане Радишић истовремено су тачни, маштовити, у функцији и времена и ликова и речене фантазмагорије. Изузетно паметну и занимљиву копчу имеђу костима и Душановог дела Татјана Радишић је урадила у детаљима, зато посебно обратите пажњу на њихову симболику.
Сценографију – необичну, функционалну, овде такође са пуно симболике, и неочекивано атрактивну за условност мале сцене, потписала је Милица Бајић Ђуров.
За музичку тему, као и инструментале за поједине сцене нису потписани аутори, па не можемо никоме да припишемо заслуге које су, свакако, изузетне.
Све наведено допринело је изузетности представе која се, иако траје два сата, гледа без даха.
Чега није морало да буде
Овом (за вас) гледаоцу ипак остаје неколико нејасноћа. Зашто је за пробе био ангажован лектор/ сарадник за сценски говор? Уз ризик да је тумачење наивно: акценти које чујемо на сцени су књижевни и нема ни речи о (са) локалним дужинама, уз то, свршени глумци су положили дикцију.
Поједини актери играју више ликова и обавезно, свако од њих, игра и део народа (светине). Дистинкција између ликова када улазе буквално један после другог, без паузе, а игра их исти глумац, на неким местима технички не постоји, што доводи у питање читав концепт „уштеде“ на глумцима чак и да је симболички оправдана и намерна.
О поруци представе
У најави комада, редитељ Стеван Бодрожа га одређује и као покушај исправљања неправде према Душану Васиљеву. Социјално дискриминисан, у немогућности да оствари свој сан, сиромашни младић не одустаје од своје пасије и остаје посвећен уметности по сваку, па и цену живота. На корак иза ове констатације је класична дискриминација, то јест друштво неједнаких могућности и критика истог. Ништа ново, нажалост, ни чудно.
Да ли ће ова позоришна опомена померити констелацију друштвене неравноправности? Да ће се неко постидети, покајати, или, будимо крајњи утописти, променити нешто због тога? Да ли онда позориште ипак може да се не обазире на наведено? Неће, неће и не треба.
Ипак, иако је порука сасвим прецизна и јасна, може ли се, бар за мало неопходног, ова критика маћехинског односа тамо где је штетан, неправедан и није му место, проширити и упутити и позоришту самом? Свакако и апсолутно да.
Уметност мора бити ослобођена неправде и њених последица. А уметност живи у позоришту, зар не?
