Od dečaka koji je rano ostao bez oca, do lekara kome se dolazi sa poverenjem – jedini specijalista otorinolaringologije u Opštoj bolnici Kikinda, dobitnik najvišeg gradskog priznanja, nije čovek velikih reči, već upornosti, rada i odgovornosti, ali i optimizma.
Kada u Kikindi neko kaže „idem kod doktora Antala“, nije potrebno objašnjenje. Iza tog imena stoje decenije rada, istrajnosti i poverenja pacijenata. Medicina je bila njegov san – u doslovnom smislu.
– Otac mi je poginuo kad sam bio dete, u svojoj četrdeset četvrtoj godini. Bio je električar i na banderi ga je udarila struja. Majka je ostala sama sa troje dece, bez ikakvih prihoda- priča dr Antal.
Imao je tada samo sedam godina. Najstariji brat 14, a srednji 12. Majka Eržebet izvela ih je na put.
Posle osnovne škole u Adi, u više nego skromnim prilikama, obližnja srednja elektrotehnička škola delovala je kao realan izbor. Medicina je izgledala nedostižno.
– Nije bilo novca za autobusku kartu. Srednja medicinska škola je bila u Senti, kilometrima daleko, priseća se.
Noć pred upis dogodilo se nešto što će odrediti njegov život:
– Sanjao sam da sam lekar. Nije bio maglovit san. Bio je jasan. Probudio sam se i znao, moram da pokušam.
Nakon srednje medicinske škole i potom Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, zaposlio se u kikindskoj bolnici.
– Diplomirao sam 19. marta 1982, a 1. aprila sam već počeo da radim. Posle stažiranja, radio sam u Sajanu, usledila je vojska, VMA i škola rezervnih vojnih oficira u Osijeku, a potom ponovo rad u ambulanti u Sajanu.
Put do specijalizacije nije bio lak. Hirurgija mu je bila bliska, ali okolnosti su ga odvele na otorinolaringologiju.
Specijalizaciju završava u Beogradu 1989. godine. Ispita se i danas seća.
– Sedam profesora, svaka oblast, pitanja uzduž i popreko. Nije bilo milosti. Ali sam znao šta radim.
Seća se i kako je dočekan među kolegama:
– Bacili su me u vatru od prvog dana. I to je bilo najbolje što je moglo da mi se desi.
RAD I POSLE PENZIJE
Radni dan je nepredvidiv – od hitnih slučajeva do redovnih pregleda. U kikindskoj bolnici pokriva veliki broj pacijenata, ali svojom posvećenošću i ljudskim pristupom stekao je više od profesionalnog ugleda- poverenje ljudi. Ostao je da radi i posle penzije, evo već petu godinu.
– Regionalna bolnica ne može bez odeljenja. Neko mora da ostane. Nisam mogao da ostavim ljude na cedilu. Ako mogu da radim, radiću. Nije pitanje da li je teško, nego da li si potreban- kaže u razgovoru.
U medicini, tehnologija je važna, ali su iskustvo i ljudski pristup nezamenljivi.
– Mladi lekari su puni znanja. Ali to je kao internet – sve na gomilu, a treba izvući ono što je bitno. Znanje bez iskustva nije dovoljno. Simptomi su isti kod osamdeset odsto bolesti. Umetnost je da znaš šta nije.Medicina nije egzaktna nauka, počinje tamo gde prepoznaš čoveka, a ne snimak.
Ističe važnost principa „rrimum non nocere“.
– Kako lečiti pacijenta a da mu ne naudiš. Jer mi koliko možemo da pomognemo, možemo i da naudimo, ukazuje.
Korupciju u zdravstvu ne relativizuje.
– Zahvalnost nije isto što i mito. Ali tražiti novac – to nije lekarstvo, to je strašno. Nije svaki čovek lekar, ali nije ni svaki lekar čovek- iskren je dr Antal.
PACIJENT KAO MERA SVEGA
Svako dežurstvo, svaki pregled prilika je da se pokaže da medicina nije samo tehnika, već ljudskost. I upravo tu leži najveća satisfakcija.
– Kad vidite da dete prestane da plače. Kad čovek izađe nasmejan iz ambulante. Kad čujem dobar glas.
Najviše gradsko priznanje, za koje su ga predložile kolege i koje mu je dodeljeno krajem prošle godine, dirnulo ga je.
– Bio sam iznenađen. Obradovao sam se. Znači da je neko primetio trud i zalaganje.
I danas, posle više od četiri decenije rada i posvećenosti, dr Antal je zadržao optimizam.
-Život je kratak. I da svaki dan učiniš samo dobre stvari – i dalje će biti premalo.
A možda najbolje opisuje svoju profesiju i stav prema životu rečenica koju ponavlja:
– Za ovaj posao ne treba samo da se rodiš. Treba da ga voliš.
RUKOMET
Kao srednjoškolac igrao je u prvoj rukometnoj ligi u Potisju u Adi, sa ekipama koje su bile sam vrh jugoslovenskog sporta.
– Kad sam upisao fakultet, trener mi je savetovao da nastavim. Trebalo je da igram u Jugoviću, u Kaću. Ali nisam imao svoj automobil, putovanja na treninge po dva puta dnevno odvlačila bi me od studija. Znao sam da medicina traži punu posvećenost i da moram da izaberem jedno ili drugo- priseća se dr Antal.
DR GALIĆ
Naš sagovornik se priseća i kako ga je dr Galić, kao mladog lekara i budućeg specijalistu, odmah „bacio u vodu“.
– U Beogradu je bilo nas dvadeset dvoje na specijalizaciji. Profesor Krejović, direktor ORL klinike, pitao nas je da li smo već operisali. Jedan kolega iz Valjeva rekao je da je imao četiri operacije, drugi iz Kraljeva nešto više i tako redom. Ja sam rekao oko 400 operacija krajnika i 180 krivih nosnih pregrada. Da niste malo preterali, odakle ste vi? – čudio se profesor. Ispostavilo se da mu je dr Galić bio školski drug.
Cilj je edukacija populacije o samoj bolesti i njena destigmatizacija, upoznavanje pacijenata o lečenju, kao i poboljšanje saradnje dermatologa na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou, rekla je dr Branislava Gajić, dermatovenerolog i onkolog u Univerzitetskom kliničkom centru Vojvodine (UKCV), profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, i predsednica Sekcije dermatovenerologa Srpskog lekarskog društva.
– Oboleli mogu da žive i bez psorijaze, ali je potrebno da se to stanje održava. Postoje brojne terapijske opcije, međutim, naši pacijenti, kada jednom dobiju dijagnozu psorijaze kao neizlečive bolesti, odustaju od lečenja. Psorijaza nosi i rizik od drugih oboljevanja i često je udružena sa drugim bolestima – metaboličkim disbalansima – navela je profesorka Gajić i objasnila zašto je neophodno poboljšanje saradnje lekara na različitim nivoima zdravstvene zaštite.
– Kada pacijent dođe na pregled zbog psorijaze, potrebno je da se tačno zna smer kojim se dalje taj pacijent leči, da se napravi dobra klasifikacija – koji pacijenti mogu da se leče u toj zdravstvenoj ustanovi, koji moraju da se šalju dalje, u ustanove u kojima postoje uslovi za efikasniju fototerapiju, koji su kandidati za sistemsku terapiju i, potom, za biološke lekove. Ta komunikacija i put koji pacijent treba da prođe treba da bude sa što manje poteškoća kako bi mu se obezbedili bolji uslovi i olakšao pristup svim mogućnostima za lečenje i kontrolu ove bolesti.
– Većina, ipak, ima blaže oblike koji adekvatno mogu da se leče lokalnom terapijom bez velikih sistemskih rizika. Svi ti različiti modusi terapije kod psorijaze treba dobro da se iskombinuju da bismo postigli optimalnu efikasnost, uz što manje nuspojava. Drugi problem je u tome što su pacijenti dosta inertni jer je psorijaza dugo smatrana neizlečivom, doživotnom bolešću. Zato ih treba motivisati da poboljšaju svoje zdravstveno stanje. Naša želja je da se olakša pacijentu, da se promeni način prepisivanja lekova, da neki, koji se sada prepisuju samo na tercijarnom nivou, budu dostupni i u bolnicama – rekla je profesorka Gajinov.
Ova bolest može da se pojavi u svakoj životnoj dobi, ali se, najčešće, ispoljava kod mladih odraslih osoba. U 30 odsto slučajeva je nasledna, ali ne mora da se ispolji generacijama. Najčešći okidač za njeno pojavljivanje je stres, rečeno je na skupu.
– Nadam se da ćemo, ovim poboljšanjima, našim pacijentima koji imaju jedno od najtežih hroničnih oboljenja u dermatologiji, omogućiti da dobiju najadekvatnije lekove, najbolje lečenje, i da se sam postupak ubrza i pojednostavi. To je i promotivna kampanja, pa će oni koji su na različitim vrstama terapije imati priliku da se informišu i da se uključe u najbolje terapijske modalitete koje, od pre nekoliko godina, možemo da sprovodimo i u Srbiji – naveo je dr Jolić. – Sve više pacijenata je svesno da, i sa ovim oboljenjem, mogu da uđu u remisiju i da poboljšaju kvalitet života. Naša misija je da im to prenosimo jer je veoma važan i psihološki faktor – oboleli su skloni samoizolaciji iz društva i zato je bitno da ih edukujemo i podržavamo i u tom smislu.
Profesorke iz Novog Sada su, sa doktorom Jolićem, danas i pregledali pacijente koji su se javili da učestvuju u ovom projektu i za svakog od njih su razmatrane najbolje terapijske opcije.
Dobra vest je da se, u narednih mesec dana, posle specijalističkih ispita, vraćaju tri lekara: ginekolog dr Stevan Krnić i internisti, dr Miloš Đurin i dr Branka Pilipović Tomašev.
U Svečanoj sali Gradske kuće danas je gradonačelnik Nikola Lukač potpisao ugovore o finansijskoj pomoći sa specijalizantima i subspecijalizantima, zaposlenim u kikindskoj Opštoj bolnici. Svečanosti su prisustvovali i v.d. direktorica Bolnice, dr Vesna Tomin, zamenica gradonačelnika, Dijana Jakšić Kiurski i sekretar Sekretarijata za socijalnu zaštitu, Ivan Ninčić.
Rad 38 specijalizanata i pet lekara koji su na subspecijalizaciji Grad je, ove godine, podržao sa po 60 hiljada dinara. Gradonačelnik Lukač zahvalio je lekarima za njihovo dosadašnje angažovanje i izrazio želju da ostanu u našem gradu i po završetku specijalizacije.
građane. Mi ovu pomoć ne vidimo kao trošak, nego kao investiciju, jer je stav nas u Gradskoj upravi da je pojedinac na prvom mestu, u svakom segmentu našeg društva – rekla je Dijana Jakšić Kiurski. – Kvalitet zdravstvene zaštite možemo da unapređujemo obezbeđivanjem opreme i dijagnostičkih aparata, ali je najvažnije da ulažemo u kadar – u znanje, kapacitet i sposobnosti lekara. Ovo je ulaganje u budućnost i ponosni smo na to. Sa finansijskom podrškom nastavićemo i u narednim godinama.
U ime bolnice i kolega zahvalila se v. d. direktorica Bolnicem dr Vesna Tomin, koja je istakla da je, na ovaj način, Gradska uprava jasno stavila do znanja zdravstvenim radnicima i građanima da joj je veoma stalo do kvaliteta zdravstvene zaštite stanovništva.
mogući način, pružiti zdravstvenu zaštitu svim našim stanovnicima. Kikindska bolnica je jedna od tri koja je ušla u uži izbor Ministarstva zdravlja za nabavku najsavremenijeg 64-slojnog CT skenera i mi ćemo, za mesec i po dana, treći u Vojvodini imati ovaj aparat. Naši specijalizanti su uvek na klinikama pohvaljivani da su među najboljima jer dolaze sa dobrom pripremom – rekla je dr Tomin.
Ona je objasnila da najviše lekara nedostaje na Internom, a zatim i na svim ostalim odeljenjima. Bolnica zapošljava 85 lekara, a optimalno bi bilo da ih ima 19 više, što potvrđuje potrebu da što više lekara koji su na specijalizaciji i ostane u ustanovi koja ih je školovala. Jedan od njih je Kikinđanin Stevan Krnić, koji završava specijalizaciju iz ginekologije i akušerstva.
Kako zakonski nisu obavezni da se zadržavaju u zdravstvenoj ustanovi koja ih je školovala, neki od lekara uskoro će i otići. Jedan od njih je doktor Aleksandar Mladenović, specijalizant radiologije iz Leskovca koji je u Kikindi sa suprugom, takođe lekarom, živeo pet godina.
priznanjem za svoj rad u ovom gradu, od primarne zaštite do bolnice, na raznim odeljenjima. Za mene je to i lična i moralna satisfakcija. Grad Kikinda se pozicionira na mapi gradova u kojima ljudi žele i hoće da rade – rekao je dr Mladenović.