nova godina

Kikinda u osmoj deceniji prošlog veka po stopi razvoja u odnosu na broj stanovnika bila druga u SFRJ, odmah iza Velenja, s drastično višim prosečnim ličnim dohotkom nego u pokrajini, republici i državi, što se pozitivno održavalo na standard meštana  

Vremena se menjaju, pa s njima i društvene prilike i ljudske navike. Tako i način ispraćaja stare i dočeka nastupajuće godine. Pre nekoliko decenija u našem gradu sve je bilo drugačije, pa i novogodišnja slavlja. Ko tada za najluđu noć nije ostajao kod kuće ili slavio u privatnoj režiji, obreo bi se u nekom od brojnih ugostiteljskih objekata, koji su za tu priliku, svi redom – kao košnica bili puni.

Kikinđani su, naime, u to doba u egzistencijalnom smislu, prednjačili  ne samo u odnosu na žitelje okolnih gradova, nego i mnogo šire. Statistika nedvosmisleno potvrđuje da su im buđelari bili puniji, a time i širi prostor za životnu komociju. Kikinda se, kao grad, nakon Drugog svetskog rata ekonomski i društveno ubrzano razvijala, što se pozitivno odražavalo na njenu demografsku sliku. Prema zvaničnim podacima, 1948. godine imala je 28.665 stanovnika. Broj žitelja  se 1961. godine povisio na 34.059, dve decenije kasnije na 37.576, potom 1981. „skočio“ na 41.706, a 1991. s cifrom od 43.501 dostigao istorijski rekord. Danas, poređenja radi, naš grad ima oko 32.000 stanovnika.

Osamdesetih godina prošlog veka u kikindskoj  privredi i društvenom sektoru ukupno je bilo 27.000 zaposlenih. Bili smo, da se komšije ne naljute, ekonomski razvijeniji od Zrenjanina. U takvim okolnostima, sa solidnim primanjima, većina žitelja mogla je, solidno živeći, da prati i tadašnji ustaljeni, bez kafane skoro nezamisliv, novogodišnji slavljenički trend. Zato su za Novu godinu svi ovdašnji ugostiteljski objekti bili krcati. Elitno mesto novogodišnjeg okupljanja bio je hotel „Avala“.

Prestižni su takođe bili restorani „Lovac“ (kod škole „Jovan Popović“) i „Radnički dom“. Stolica za novogodišnju noć morala je da se rezerviše barem dva meseca ranije. Konzumacija se blagovremeno tražila i za provod u centralnom gradskom restoranu „Vojvodina“, u kojem je uglavnom slavila radnička klasa „pojačana“  siromašnijom omladinom. Veselo je bilo i u privatnim lokalima „Bosna“, „Sana“, „Šinobus“, „Kod Daneta“, „Kod Dalmatinca“, „Šaran“, „Kod Joze“, „Kod Keče“, „Miloš Obilić“, „Dom JNA“, noćni bar…Bez „žive“ muzike i narodnjaka nije se moglo.

Vrata skoro svih ovih restorana i kafana odavno su zamandaljena, ili im je prostor drugačije namenski iskorišćen. Novogodišnji provod Kikinđana, s, osetno izmenjenim sadržajem, preselio se u neki drugi ambijent.

PLATE ZA RADOVANJE

Kikinda se osamdesetih godina ubrzano razvijala, pa su se u nju, da žive i rade, masovno doseljavali uglavnom mladi, neretko stručni ljudi iz drugih sredina, čak i iz prestonice. Prema zvaničnim podacima, po stopi razvoja u odnosu na broj stanovnika, bila je druga u Jugoslaviji, odmah iza Velenja, industrijskog grada u Sloveniji. Računajući visinu dohotka „po glavi stanovnika“, Kikinda je za oko 28 odsto bila iznad vojvođanskog proseka, za oko 37 odsto iznad republičkog i 44 odsto iznad proseka u SFRJ.

M. I.