Snežana Radojičić, nomad, spisateljica i blogerka, održala je u svečanoj sali Narodnog muzeja, pred brojnom publikom, putopisnu tribinu pod nazivom „Biciklom oko sveta“. Pre 14 godina, nezadovoljna životom u korporaciji i osećajem da svoje snove ostavlja po strani, krenula je u avanturu koju danas zove svojim životom: putovanje biciklom po svetu.
– Jednog dana sam shvatila da ne živim život koji sam želela. Priznala sam sebi da nisam ništa učinila da ostvarim svoje snove – da živim slobodno, izvan sistema, i da živim od pisanja. Ja sam diplomirani profesor književnosti, ali sam radila u korporaciji, objavljivala jednu knjigu na desetak godina. Dok su drugi tražili „juga“ kao diplomski poklon, ja sam poželela „rog“ bicikl jer mi je to bio simbol slobode i nezavisnosti – ispričala je Snežana.
Putovanje biciklom otkrila je, kako kaže, relativno kasno, ali kada se upustila, otvorio joj se potpuno novi svet.
– Budim se u šatoru, pripremim kafu i doručak, pa odlučim kuda ću tog dana. Putujem lagano, zaustavljam se kad mi nešto privuče pažnju, razgovaram sa ljudima. Bicikl ruši barijere. Ljudi me ne doživljavaju kao turistkinju, lakše stupamo u kontakt i to mi mnogo znači. Nemam rutu, nemam cilj da „sakupim“ zemlje – moja jedina potreba je da živim u pokretu – objasnila je.
Na dosadašnjim putovanjima obišla je 51 zemlju, na četiri kontinenta. U nekima se zadržavala mesecima, u druge se vraćala više puta – u Kinu čak četiri puta, u Ameriku dva puta, u Kambodži, Nepalu, Vijetnamu i Japanu živela je po po šest meseci, u Čileu godinu i po dana. U avgustu prošle godine u Srbiju se vratila sa Aljaske i ostaće ovde, kaže, ukupno godinu dana.
– Nemam sponzore. Živim od svojih knjiga. Tribine držim da bih ih predstavila, prodala, uštedela nešto i nastavila put – rekla je. – U poslednjih 14 godina više sam vremena provela na putu nego kod kuće.
U svom prepoznatljivom, neposrednom stilu, Snežana je publici prenela neke od najupečatljivijih epizoda iz svoje vožnje oko sveta: govorila je o najomiljenijoj i najbizarnijoj zemlji u kojoj je vozila bicikl, kako je izgledalo putovati tokom pandemije kroz Južnu Ameriku, kako je bežala iz karantina, ali i zašto je godinu dana kasnije bila uhapšena. Pričala je i o svom duhovnom buđenju koje je doživela tokom boravka u kolumbijskom plemenu Arvuako – zajednici koja i danas živi na isti način kao njihovi preci pre tri hiljade godina.
Najviši vrh preko kojeg je prešla biciklom je u nepalskim Himalajima, visine 5.416 metara. Vozila je hiljadu kilometara kroz pustinju Gobi u Mongoliji, 1200 kilometara kroz pustinju Atakama u Čileu i oko 800 kilometara kroz pustinju Taklamakan u Kini.
Publika je tokom sat i po tribine slušala o svakodnevici na drumu, o strahovima i načinima na koje se štiti, o životu u pustinji, ali i o važnosti takozvanog vertikalnog putovanja – onog u dubinu, u sebe. Snežana je svoje priče ispratila slajdovima s fotografijama.
Predstavio ju je Dragan Grbić, njen prijatelj iz Kikinde, podsetivši da je Snežana već treći put u našem gradu i da je 2011. godine krenula u „avanturicu“ koja je prerasla u način života – više od 120.000 pređenih kilometara.
Napisala je osam knjiga sa svojih putovanja. Na ovoj tribini posetioci su mogli da ih kupe direktno od nje, a svi ostali mogu ih naručiti preko njenog sajta.
– Najlepši deo ove priče su ljudi – zaključila je Snežana.
Nagradu u kategoriji Stručnjak godine dobila je Una Popović, viša kustoskinja i istoričarka umetnosti iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
U kategoriji Publikacija godine, priznanje je pripalo autorima Ildiko Medović i Aleksandru Medoviću, kustosima Muzeja Vojvodine, za knjigu „Pita iz neolita – kuvar iz mlađeg kamenog doba“.
Nagradu za Projekat godine dobio je beogradski Muzej primenjene umetnosti za izložbu „Aktivitet: 100 godina nadrealizma“, iza koje stoje muzejska savetnica Jelena Perać, kao i saradnici iz Muzeja savremene umetnosti i Instituta za književnost i umetnost.
Posebno priznanje dodeljeno je Muzeju u Smederevu za projekat „Vodozemci smederevskog kraja“, koji se izdvojio naučnim pristupom i inovativnom metodologijom u očuvanju prirodne baštine. Autori projekta su Aleksandar Urošević i Gordana Paunović.
Narodni muzej Kikinda bio je nominovan u kategoriji Projekat godine za izložbu „Okrug zlatnog lava – 250 godina od osnivanja Velikokikindskog dištrikta“, koja je privukla veliku pažnju javnosti i struke.
Podsećamo da je kikindski muzej prošle godine dobio priznanje ICOM-a Srbija za Muzej godine 2023, kao ustanova koja je svojim radom dala izuzetan doprinos razvoju muzejske delatnosti, uz nesvakidašnju i angažovanu posvećenost proučavanju, zaštiti i interpretaciji kulturne baštine Srbije.
Izložba je otvorena na dan koji se u Kikindi obeležava kao jedan od najznačajnijih u istoriji – 12. novembar. Značaj ovog datuma ogleda se u činjenici da je tadašnji Dištrikt u to vreme bio jedina autonomna oblast većinski naseljena srpskim stanovništvom sa izvesnom upravljačkom autonomijom, a sve pod okriljem Habzburške monarhije. Glavni cilj projekta bio je da istakne značajan istorijski deo prošlosti Kikinde i omogući poređenje sa sadašnjicom. Sekundarni cilj bio je da se istaknu razlike između pukog obeležavanja različitih godišnjica i dubljeg razumevanja određenih događaja, kao i učenja iz njih kroz razvoj kulture sećanja. Otvaranju izložbe prethodio je kompleksan period istraživanja istorijske građe, međuinstitucionalna i međumuzejska saradnja na regionalnom nivou, angažovanje dizajnerske firme, dizajn i instalacija izložbe, izrada publikacije, kao i bogat prateći program izložbe, navodi se u preporuci Ivane Arađan, više kustoskinje i istoričarke umetnosti, programske direktorke Narodnog muzeja Zrenjanin.
Kikindski muzej proglašen je, od ICOM-a Srbija za Muzej godine 2023. Nagrada je dobijena za izuzetan doprinos razvoju muzejske delatnosti, nesvakidašnju i angažovanu posvećenost proučavanju, zaštiti, prezentovanju i interpretaciji kulturne baštine Srbije.
– Ove godine imali smo devet izložbi. Najatraktivnija je postavka o Dištriktu koja je i poslednja otvorena, a u godinu smo ušli sa izložbom o Đoki Radaku. Veoma uspešne i posećene bile su i izložbe Doma vojske i Prirodnjačkog muzeja. Zabeležili smo 27 hiljada posetilaca, od toga 3.800 posetilaca Suvače, što je naš standard – kaže direktorica, Lidija Milašinović.
Uz programe za širu javnost, Muzej je bio domaćin dve stručne konferencije: Nacionalnog komiteta i regionalne konferencije jugoistočne Evrope ICOM-a (Međunarodnog saveta muzeja).
Za projekat sa Centrom za pružanje usluga socijalne zaštite, „Našom kućom“, Ministarstvo kulture je opredelilo 167.000 dinara, a za sanaciju depoa i njegovo opremanje – 3,5 miliona. Za arheološka iskopavanja u Mokrinu dobijeno je milion dinara.
Od resornog Pokrajinskog sekretarijata po konkursu je opredeljeno 800.000 dinara za konzerviranje i restauraciju banatskih ikona, zatim 300.000 za rekonstrukciju Suvače – obnavljanje zidova od blatnog maltera, i 550.000 za izložbu posvećenu jubileju – dva i po veka od osnivanja Velikokikindskog privilegovanog dištrikta, za koju je i Ministarstvo opredelilo 1,2 miliona. Ukupno je, kaže direktorica, po konkursima, u 2024. godini, stiglo 7.517.000, uz učešće sopstvenih sredstava, koje je obavezujuće. Po konkursima je dobijeno dva puta više sredstava od visine budžeta ove ustanove za programe.
– Ponosni smo na projekte koje smo do sada realizovali – kaže direktorica Milašinović. – Jedan od njih, banatske ikone, posetiocima će biti dostupne već za mesec dana. Uz to, muzejski depo, prostor nekadašnjeg zatvora, rekonstruisali smo tako da, što je više moguće, zadržimo njegov autentičan izgled. To je prostor međusprata u kojem su bile ćelije. Sačuvana su originalna vrata i podovi, intervencije su bile minimalne. Muzej se u ovaj prostor uselio u drugoj polovini sedamdesetih godina i jedno vreme funkcionisao paralelno sa zatvorom u kojem su se tada već služile samo kazne za manje prekršaje – do 30 i 60 dana. Još uvek se vide urezani inicijali, imena zatvorenika, ali i iscrtane „mice“ na podovima koje su zatvorenici igrali, kao i alka u zidu. Šteta je što nisu sačuvane sve peći koje je Muzej, po useljenju, odneo iz zatvora.
Kako je ovaj deo zgrade Kurije većini javnosti potpuno nepoznat, u Muzeju se nadaju da će, naredne godine, dobiti sredstva po projektu obnove još jednog dela zatvora i njegovog osposobljavanja za depo i tada će, najavljuju, u jednom kratkom periodu, taj deo Muzeja biti dostupan posetiocima koji će moći da vide kako se, u metalnim ormanima čuvaju najosetljiviji eksponati – mape i oružja.
