Снежана Радојичић, номад, списатељица и блогерка, одржала је у свечаној сали Народног музеја, пред бројном публиком, путописну трибину под називом „Бициклом око света“. Пре 14 година, незадовољна животом у корпорацији и осећајем да своје снове оставља по страни, кренула је у авантуру коју данас зове својим животом: путовање бициклом по свету.
– Једног дана сам схватила да не живим живот који сам желела. Признала сам себи да нисам ништа учинила да остварим своје снове – да живим слободно, изван система, и да живим од писања. Ја сам дипломирани професор књижевности, али сам радила у корпорацији, објављивала једну књигу на десетак година. Док су други тражили „југа“ као дипломски поклон, ја сам пожелела „рог“ бицикл јер ми је то био симбол слободе и независности – испричала је Снежана.
Путовање бициклом открила је, како каже, релативно касно, али када се упустила, отворио јој се потпуно нови свет.
– Будим се у шатору, припремим кафу и доручак, па одлучим куда ћу тог дана. Путујем лагано, заустављам се кад ми нешто привуче пажњу, разговарам са људима. Бицикл руши баријере. Људи ме не доживљавају као туристкињу, лакше ступамо у контакт и то ми много значи. Немам руту, немам циљ да „сакупим“ земље – моја једина потреба је да живим у покрету – објаснила је.
На досадашњим путовањима обишла је 51 земљу, на четири континента. У некима се задржавала месецима, у друге се враћала више пута – у Кину чак четири пута, у Америку два пута, у Камбоџи, Непалу, Вијетнаму и Јапану живела је по по шест месеци, у Чилеу годину и по дана. У августу прошле године у Србију се вратила са Аљаске и остаће овде, каже, укупно годину дана.
– Немам спонзоре. Живим од својих књига. Трибине држим да бих их представила, продала, уштедела нешто и наставила пут – рекла је. – У последњих 14 година више сам времена провела на путу него код куће.
У свом препознатљивом, непосредном стилу, Снежана је публици пренела неке од најупечатљивијих епизода из своје вожње око света: говорила је о најомиљенијој и најбизарнијој земљи у којој је возила бицикл, како је изгледало путовати током пандемије кроз Јужну Америку, како је бежала из карантина, али и зашто је годину дана касније била ухапшена. Причала је и о свом духовном буђењу које је доживела током боравка у колумбијском племену Арвуако – заједници која и данас живи на исти начин као њихови преци пре три хиљаде година.
Највиши врх преко којег је прешла бициклом је у непалским Хималајима, висинe 5.416 метара. Возила је хиљаду километара кроз пустињу Гоби у Монголији, 1200 километара кроз пустињу Атакама у Чилеу и око 800 километара кроз пустињу Такламакан у Кини.
Публика је током сат и по трибине слушала о свакодневици на друму, о страховима и начинима на које се штити, о животу у пустињи, али и о важности такозваног вертикалног путовања – оног у дубину, у себе. Снежана је своје приче испратила слајдовима с фотографијама.
Представио ју је Драган Грбић, њен пријатељ из Кикинде, подсетивши да је Снежана већ трећи пут у нашем граду и да је 2011. године кренула у „авантурицу“ која је прерасла у начин живота – више од 120.000 пређених километара.
Написала је осам књига са својих путовања. На овој трибини посетиоци су могли да их купе директно од ње, а сви остали могу их наручити преко њеног сајта.
– Најлепши део ове приче су људи – закључила је Снежана.
Награду у категорији Стручњак године добила је Уна Поповић, виша кустоскиња и историчарка уметности из Музеја савремене уметности у Београду.
У категорији Публикација године, признање је припало ауторима Илдико Медовић и Александру Медовићу, кустосима Музеја Војводине, за књигу „Пита из неолита – кувар из млађег каменог доба“.
Награду за Пројекат године добио је београдски Музеј примењене уметности за изложбу „Активитет: 100 година надреализма“, иза које стоје музејска саветница Јелена Пераћ, као и сарадници из Музеја савремене уметности и Института за књижевност и уметност.
Посебно признање додељено је Музеју у Смедереву за пројекат „Водоземци смедеревског краја“, који се издвојио научним приступом и иновативном методологијом у очувању природне баштине. Аутори пројекта су Александар Урошевић и Гордана Пауновић.
Народни музеј Кикинда био је номинован у категорији Пројекат године за изложбу „Округ златног лава – 250 година од оснивања Великокикиндског диштрикта“, која је привукла велику пажњу јавности и струке.
Подсећамо да је кикиндски музеј прошле године добио признање ICOM-а Србија за Музеј године 2023, као установа која је својим радом дала изузетан допринос развоју музејске делатности, уз несвакидашњу и ангажовану посвећеност проучавању, заштити и интерпретацији културне баштине Србије.
Изложба је отворена на дан који се у Кикинди обележава као један од најзначајнијих у историји – 12. новембар. Значај овог датума огледа се у чињеници да је тадашњи Диштрикт у то време био једина аутономна област већински насељена српским становништвом са извесном управљачком аутономијом, а све под окриљем Хабзбуршке монархије. Главни циљ пројекта био је да истакне значајан историјски део прошлости Кикинде и омогући поређење са садашњицом. Секундарни циљ био је да се истакну разлике између пуког обележавања различитих годишњица и дубљег разумевања одређених догађаја, као и учења из њих кроз развој културе сећања. Отварању изложбе претходио је комплексан период истраживања историјске грађе, међуинституционална и међумузејска сарадња на регионалном нивоу, ангажовање дизајнерске фирме, дизајн и инсталација изложбе, израда публикације, као и богат пратећи програм изложбе, наводи се у препоруци Иване Арађан, више кустоскиње и историчарке уметности, програмске директорке Народног музеја Зрењанин.
Кикиндски музеј проглашен је, од ICOM-а Србија за Музеј године 2023. Награда је добијена за изузетан допринос развоју музејске делатности, несвакидашњу и ангажовану посвећеност проучавању, заштити, презентовању и интерпретацији културне баштине Србије.
– Ове године имали смо девет изложби. Најатрактивнија је поставка о Диштрикту која је и последња отворена, а у годину смо ушли са изложбом о Ђоки Радаку. Веома успешне и посећене биле су и изложбе Дома војске и Природњачког музеја. Забележили смо 27 хиљада посетилаца, од тога 3.800 посетилаца Суваче, што је наш стандард – каже директорица, Лидија Милашиновић.
Уз програме за ширу јавност, Музеј је био домаћин две стручне конференције: Националног комитета и регионалне конференције југоисточне Европе ICOM-а (Међународног савета музеја).
За пројекат са Центром за пружање услуга социјалне заштите, „Нашом кућом“, Министарство културе је определило 167.000 динара, а за санацију депоа и његово опремање – 3,5 милиона. За археолошка ископавања у Мокрину добијено је милион динара.
Од ресорног Покрајинског секретаријата по конкурсу је опредељено 800.000 динара за конзервирање и рестаурацију банатских икона, затим 300.000 за реконструкцију Суваче – обнављање зидова од блатног малтера, и 550.000 за изложбу посвећену јубилеју – два и по века од оснивања Великокикиндског привилегованог диштрикта, за коју је и Министарство определило 1,2 милиона. Укупно је, каже директорица, по конкурсима, у 2024. години, стигло 7.517.000, уз учешће сопствених средстава, које је обавезујуће. По конкурсима је добијено два пута више средстава од висине буџета ове установе за програме.
– Поносни смо на пројекте које смо до сада реализовали – каже директорица Милашиновић. – Један од њих, банатске иконе, посетиоцима ће бити доступне већ за месец дана. Уз то, музејски депо, простор некадашњег затвора, реконструисали смо тако да, што је више могуће, задржимо његов аутентичан изглед. То је простор међуспрата у којем су биле ћелије. Сачувана су оригинална врата и подови, интервенције су биле минималне. Музеј се у овај простор уселио у другој половини седамдесетих година и једно време функционисао паралелно са затвором у којем су се тада већ служиле само казне за мање прекршаје – до 30 и 60 дана. Још увек се виде урезани иницијали, имена затвореника, али и исцртане „мице“ на подовима које су затвореници играли, као и алка у зиду. Штета је што нису сачуване све пећи које је Музеј, по усељењу, однео из затвора.
Како је овај део зграде Курије већини јавности потпуно непознат, у Музеју се надају да ће, наредне године, добити средства по пројекту обнове још једног дела затвора и његовог оспособљавања за депо и тада ће, најављују, у једном кратком периоду, тај део Музеја бити доступан посетиоцима који ће моћи да виде како се, у металним орманима чувају најосетљивији експонати – мапе и оружја.
