народна библиотека

maskenbal 1

У Народној библиотеци „Јован Поповић“ организован је маскенбал читалачког клубића. Ово је уједно била и завршна свечаност клубића с обзиром на то да ће до септембра на заслужену паузу. Фудбалери, ратници, принцезе, виле, спајдермени, краљеви уживали су у интерактивном програму. Дружењу је присуствово и велики фудбалер Роналдо у кога се маскирао Милан Бркин.

-То  ми је омиљен фудбалер и решио сам да будем Роналдо. Мама ми чита и волим приче у којима се деца играју и друже – открио нам је Милан.

Његов другар Урош Чавић био је боксер.

-Бокс је мој омиљени спорт јер су боксери јаки и снажни. Волим да долазим у Библиотеку јер се има пуно радионица  и увек чујемо нову причу – рекао је Урош.

Вила из бајке била је Нина Сабо.

-Волим причу о Пепељуги којој су помогле добре виле и моја жеља је била да и ја будем као оне. Виле живе у краљевству и у причама. Омиљена књига ми је „Снежана и седам патуљака“  – сазнали смо од Нине.

Дуња Бркин Трифуновић истакла је да је маскенбал традиција коју подједнако воле и деца и запослени у Библиотеци.

-Деца радо долазе, а посебна је драж то што се, бар на кратко, претварају у своје омиљене јунаке. Поред причања приче, деца су учествовала у језичким играма  и квизу. – истакла је Дуња Бркин Трифуновић – Поред жеље да деци приближимо књигу, ово је један од видова наше подршке читању. Циљ нам је да оно што прочитају деца знају и да интерпретирају, да издвоје омиљени лик или део приче. Сва наша деца лако науче да читају, али тешко науче да читају са разумевањем.

Наша саговорница додала је и да подршка читању траје од тренутка кад се дете роди, до одраслог доба.

Biblioteka Dragan Vasić

Писац Драган Васић представиће у Народној библиотеци „Јован Поповић“ две своје књиге: „Преварени“ и „Контрапункт“.

Васић је рођен у Новом Кнежевцу, живи у Кикинди и ради као наставник физике. Прошле године кикиндској публици, такође у Библиотеци, представио је збирку прича „Не“ и роман „Кратак спој“.

Књижевно вече одржаће се у четвртак, 29. јуна, од 19 сати.

Print

У Народној библиотеци „Јован Поповић“ у четвртак ће бити представљен роман Кикинђанина Ненада Пипера, „Различити људи“.

Пиперов књижевни првенац ослања се на животне приче клијената једног београдског таксисте. Исповести су увезане у роман који нам пружа могућност да дубље проникнемо у своје и туђе унутрашње светове.

Клијенти, „различити људи“, њихове мисли, недоумице, добре или погрешно донете одлуке, чине окосницу овог романа који се лако чита и сврстава аутора раме уз раме са много искуснијим писцима, наводи се у најави књиге.

Поред аутора, о роману ће говорити Биљана Хукић, песникиња. Књижевно вече почиње у 19 сати.

Neven Grujić 1

Невен Грујић, документарни фотограф, представио је суграђанима вечерас своју нову фотомонографију под називом „Варанаси“. У препуном холу Народне библиотеке, Грујићеве фотографије повеле су присутне до његовог омиљеног места, града Варанаси у Индији, по којем је књига и названа.

Ово је друга Грујићева књига, пројекат који је, каже, радио од 2003. до 2020. године, приликом својих враћања Индији. На 168 страна, тачно 83 фотографије доносе готово нестварне сцене са улица овог места, животиња, људи пре свега, представљају и фотографа са ретким даром да види човека у људима.

– Варанаси је сјајан и луд град. Град морала, корупције, религије, свега лудог што можете да замислите, хиљаде животиња које лутају улицама, све то је у Варанасију. То је стварно специјално место, заљубљен сам у Варанаси. Овај град је духовни и религиозни центар Индије. Милијарда Хиндуса жели да га посети, бар једном у животу – каже Грујић.

Невен Грујић је сарадник часописа „Национална географија Србија“.

– Увек имам бар један пројекат који радим. Документујем Кикинду већ двадесет година, тренутно радим портрете Кикинђана.

И даље, кад год је у могућности, каже, путује и ради. Још је много тренутака незабележених проницљивим уметничким оком Невена Грујића.

Bibl_kafane 6

Предавање на тему „Испод кафанских кровова“ одржано је вечерас у Народној библиотеци „Јован Поповић”. На тему хедонизма, односно о кафанама као средишту уживања, говорила је Оливера Скоко, виши кустос-историчар уметности. Инспирација за предавање потекла је од изложбе коју је приредила под називом „Мерак ми је…“ у својој матичној кући, зрењанинском Народном музеју.

– Тему хедонизма обрађујем кроз пресек уметничких дела сликара који су били инспирисани кафанским амбијентом. Прва асоцијација за хедонизам нам је кафана – четвртасти столови, карирани столњаци, пиксле, инструменти. Кафана изједначава све слојеве, то не смемо заборавити. Стеван Алексић је насликао „Веселе Банаћане“ које људи често замењују са „Веселом браћом“ Уроша Предића, али и један и други сликар су представили тај специфични банатски начин уживања – каже Оливера Скоко.

Водитељка програма била је Милана Бајкин, библиотекар Завичајног одељења Библиотеке. Она је подсетила на почетке кафанског живота на овим просторима.

– Почетком 19. века виноградарство је било једна од најуноснијих пољопривредних грана, У Великој Кикинди под виноградима је било 300 катастарских јутара, у Мокрину још више, чак 440. Са развојем виноградарства и насељавањем Велике Кикинде, настајале су и кафане, бифеи, гостионе и хотели. Стециште трговине била је Железничка станица и на њој су биле чак четири кафане које су постојале и после Другог светског рата – каже Милана Бајкин. –  Позната је била и кафана „Када“ која се налазила на углу садашњих улица Краља Петра Првог и Семлачке. Ту је била најлепша башта и пекли су се најлепши ћевапи, док је хотел „Национал“ био стециште аристрокатије. Наш град је, у то време, имао буран кафански живот који се одвијао до ситних сати. Свака кафана имала је своју „банду“ са певачицом и певале су се севдалинке. Хотел „Национал“ је био опремљен најбољом кухињом и пићима, свирао се џез и играо амерички билијар. Собе су биле веома лепо опремљене, хотел је имао своју гаражу и радионицу. Такође је била позната и кафана „Код белог крста“ у којој је Ђура Јакшић написао песму о Мили.

У вечерашњем програму у Библиотеци атмосферу прошлих времена дочарали су, музиком на гитари, Вукашин Бајкин и Стефан Билић, ученици Основне музичке школе „Слободан Малбашки“.

душан васиљев

Град Кикинда расписује конкурс за награду „Душан Васиљев”, која се додељује за најбољу књигу написану на српском језику, објављену у 2022. години. У конкуренцији за ово књижевно признање могу се наћи песничке и прозне књиге објављене на територији Републике Србије. Награда се састоји од повеље и новчаног износа.

Награду „Душан Васиљев” установила је Културно-просветна заједница Кикинде 1997. године, у знак сећања на дело и значај песника, рођеног у Кикинди јуна 1900. године. Васиљев је поживео само 24 године, постигавши да буде један од најзначајнијих српских песника експресионистичке идеологије. Награда се додељивала за посебан допринос развоју културе.

После прекида од неколико година, одлуком Скупштине општине Кикинда, признање је поново успостављено 2009. По новом Правилнику, додељује се за најбољу песничку или прозну књигу савременог аутора, објављену на српском језику.

До сада су, између осталих, награђени: Јован Зивлак, Стеван Раичковић, Јовица Аћин, Милорад Павић, Милисав Савић, Гојко Тешић, Фрања Петриновић, Давид Албахари, Звонко Карановић, Мића Вујичић и други.

Издавачи и аутори шаљу три примерка књиге по наслову на адресу: Народна библиотека „Јован Поповић”, Трг српских добровољаца 57, 23300 Кикинда, са  напоменом: „За награду Душан Васиљев“, најкасније до 1. фебруара 2023. године.

Жири ће радити у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник, и Ђорђе Писарев, члан.

Свечана додела заказана је за 27. март 2023. године, на дан смрти Душана Васиљева, уједно и Дан кикиндске Гимназије, која носи њргово име.

Додатне информације доступне су на сајту: nagradadusanvasiljev@gmail.com.

1666990340477

Са Кикинђанима је вечерас, на представљању своје књиге у Народној библиотеци „Јован Поповић“, разговарао Феђа Штукан. Овај босанскохерцеговачки глумац написао је аутобиографско дело „Бланк“, које садржи најинтригантније делове његовог живота, обележеног драматичним обртима: учешћем у рату, боравком у психијатријској болници, наркоманијом, алкохолизмом, али и узлетом до глумачке академије, заснивањем породице и холивудском продукцијом. Штукан је и пилот и падобранац и бајкер, а најважније му је, каже, што је Ајин тата. Промена је могућа и ово је утешна књига, каже он.

– Мислим да не постоји апсолутно добро или лоше у животу, само је питање какав је ваш однос према томе. Људи мисле да имају проблема, онда прочитају моју књигу и схвате да им живот није толико црн колико су то од њега сами направили. Уз то, књига много помаже зависницима, мислим да је то зато што сам записивао ток својих мисли, и те емоције се лако читају: зашто човек пада на дно, и остаје на дну, како га препознаје и искористи да се одгурне и подигне. Већина обично остаје у међустању, између врха и дна, животари, што је, мислим, најгора опција.

Књига је настала на наговор Штуканових кумова, Бреда Пита и Анђелине Жоли, са којом се упознао када га је на аудицији одабрала да игра у њеном филму „Земља крви и меда“.

– Они су потпуно обични људи. Дружили смо се једно време, он тада није ни пио, само је понекад знао да савије џоинт. Шта се после догодило с њима, не знам, чули смо се и после њиховог развода, али нисам желео да залазим у то.

После Анђелининог филма са Штуканом, глумачки пар предложио му је да напише сажетак о свом животу, како би га сценаристи припремили за филм.

– Како тада нисам имао рачунар, Анђелина ми је купила ајпед. Исписао сам тридесет страна, без наслова, и послао им. Јавили су да су одушевљени и да им се посебно допада наслов. Тада сам схватио да је програм то обележио као „бланк“ документ. Потражио сам превод и схватио која су сва могућа значења те речи. Тако је наслов и остао.

Писање сценарија поверили су редитељу из БиХ, Пјеру Жалици, и од тога ће бити или филм или серија, каже Штукан. Он је, у међувремену, наставио да пише и, после девет година, завршио књигу. За кратко време роман је постао обавезна литература на Универзитету „Голдсмитс“ у Лондону и на Универзитету у Мостару. Преведен је на енглески, француски и италијански језик. „Бланк“ је и својеврсно ратно сведочанство које разбија све илузије о нацији и религији, објашњава аутор. Са дистанце од 30 година прича о свом добровољном придруживању војсци БиХ, и о рату у који је, како каже, од рођења био припреман да оде.

– Читав систем на овим просторима подучава мушку децу агресији – купују им се пиштољи, религија им прича о мучењу, и цртани филмови су агресивни. И тако се догоди да, са 18 година, стасаш у човека који је националиста и спреман је за рат. То се и мени десило, и то је страшно погрешно. Религија и патриотизам упаковани су у шарени целофан од којег се не види шта је иза тога, а у позадини је пљачка огромних размера: донације су покрадене, армији БиХ продавано је оружје из Крагујевца, политичари су се богатили откупљујући, за три одсто вредности, плату од 400 марака у сертификатима које су добијали војници на борбеним положајима да би, за смешне цене, куповали некретнине; и, што је за мене и најстрашније, трговало се хуманитарном помоћи – она се продавала и на пијаци. Нисам то могао да поднесем, а посебно помисао да сам обучен да убијем човека. Схватио сам да је једини начин тај да себе прогласим лудим и тако сам завршио на Психијатрији.

За такву одлуку већ је био спреман, али су пресудили један пас и први пуцањ из снајпера.

– Између наших и положаја српске војске била је ливада, по којој се слободно шетао један пас, био је црно- бели, звали смо га Жућо. Био је диван пас, паметан. Хранили смо га и ми и „непријатељи“, долазио је и код једних и код других. Жућо је сваки пут осетио вибрације у ваздуху када минобацач испали пројектил – одмах би легао и почињао да цвили, а ми смо бежали у заклон. Спасио нам је животе небројено пута. Једног дана поставио сам мину у близини српских положаја. И нашао ју је Жућо. Разнела га је. Недуго после тога морао сам први пут да пуцам из снајпера, за шта сам и био обучаван у специјалним јединицама. Промашио сам, али ме је сазнање да сам био спреман да убијем, потпуно освестило. После Жућине смрти и овог догађаја, био сам спреман на све, само да изађем из борбе.

У међувремену, док је још био у уточишту, у болници, уписао је глумачку академију и завршио је. Затим се опробао и као музичар у Немачкој, био зависник од дроге и алкохола, чак је био и дилер у Сарајеву. Све лоше ствари одавно је победио и данас је запослен у сарајевском Камерном театру 55. Каријера га је већ неколико пута одвела у Холивуд, где је снимао филмове А продукције: „Савршен дан“ (2015.), „Дете 44“ (2015.), „Курск“ (2018.), и серију „Без граница“ (2013.). Публици у Србији познат је по улогама у филму „Нечиста крв“ и серији „Клан“, по којој је стекао велику популарност.

– Осим неколико епизода из прве сезоне, серију нисам гледао. Не радим то, не гледам оно што снимим, не волим свој глас да чујем – каже Феђа. – Мислим да је серија духовита само захваљујући глумцима, они воле да праве такве улоге, то је, изгледа, нешто што се баштини у глуми на овим просторима.

С друге стране, књига „Бланк“, оцењена као историјска читанка о рату на овим просторима, а коју је у Србији издала „Чигоја штампа“, такође је зауставила  медијски линч у држави у којој живи.

– Ни они који ме иначе осуђују за свашта, када је књига изашла, нису то учинили. Чак се ни политичари о којима сам писао у књизи нису јавили да демантују било шта. Мислим да они ни не читају, зато и јесу националисти. Раније, када изађе неки чланак о мени, одмах су стизале салве мржње, претње убиствима, силовањима, обезглављивањима, претили су мојој породици. Армија људи, ботова је то радила по порталима. Сад их нема, верујем да су добили наређење да се књига ни не помиње, јер је и то реклама; свака реклама доприноси продаји и, што се књига више продаје, истина се даље шири. Ухваћени су у шах-мат позицији, не знају шта да раде, и сад могу само да ћуте.

Изузетна животна прича привукла је вечерас Кикинђане који су потпуно испунили хол Библиотеке. Осим визуре писца, добили су и потпуно искрено казивање  бившег ратника и припадника специјалних јединица који за себе каже да се не декларише национално, да је мешавина сва три конститутивна народа у Босни и Херцеговини. И који нема проблем да ствари назове правим именом – зло је на тамној страни, одакле год да долази, а патриотизам и религија су само средства моћника којима  манипулишу ради стицања користи. Нема никаквих илузија у „Бланку“ Феђе Штукана. И у томе је његова вредност. И дно са којег се може само ка врху.

error: Content is protected !!