mural

Na zidu Doma kulture u Banatskom Velikom Selu mural. Idući prema Domu kroz park, iz pravca pijace, sa zida nas posmatra jedno mlado lice i pored pomenute, velike zidne slike, brojevi između kojih je bolno mala razlika, 2008-2025. „Gazite tihim hodom” rekao bi Milutin Bojić i zastanite ovde. U ovom mestu živelo je mlado i plemenito biće koje, tek što se raskrililo, već nas je napustilo — ni po pravdi, ni po redu. Una Kalanj. Bila je ponos ne samo svojih roditelja Srđana i Bojane, već i čitavog sela, srednje škole u koju je tek bila zakoračila i svog karate kluba „Feniks”. Društvena, omiljena, vesela, komunikativna. I veliki borac. Nažalost, bitku s opakom bolešću je izgubila, a to ostaje da boli doživotno sve koje su je poznavali i voleli.

Došli smo tim povodom u Veliko Selo. Još su sveže rane iz februara prošle godine zbog tragičnog gubitka. Tuga se još uvek nije iselila iz srca najbližih, i teško da će ikad. Zato su i naši sagovornici, pre svih njeni roditelji, ali i Unin trener karatea, Tanja Sili Lukić, istinski heroji, jer teško je smoći snage i pričati o Uni u prošlom vremenu.

Bila je, prema kazivanju onih koji su je najbolje poznavali, uvek radoznalo i vredno dete. Zadatke je obavljala s lakoćom. Poslušna, ali samostalna. Puna samopouzdanja, poletna i puna života. Zato i ne čudi što je još od malih nogu iskazala afinitet prema sportu, najviše prema karateu.

Mama Bojana i tata Srđan su, ipak, skupili snagu da govore o svojoj izgubljenoj sreći.

– Od malena je bila dete za primer. I kad su u pitanju vaspitanje i škola i sport. U sportu se baš isticala. Trenirala je karate od svoje šeste godine, a koliko je bila uspešna vidi se i po mnoštvu medalja i diploma, kaže tata Srđan. – Sve obaveze je izvršavala bez po muke- nadovezuje se Unina majka Bojana.

-Upisala je Gimnaziju u Kikindi i bila je jako društvena, gde god se pojavila, širila je optimizam i pozitivnost. Bila je savršeno dete koje bi svaki roditelj poželeo, nastavlja kazivanje mama, a suze same potekoše. Rane su još sveže i teško da će ikad zaceliti. Unin otac Srđan, uvodi nas u sobu svoje ćerke mezimice, prepunu trofeja i medalja s karate šampionata i turnira. Velika tuga i veliki ponos mešaju se u srcima njenih roditelja dok nam pokazuju fotografije i diplome s brojnih takmičenja na kojima je učestvovala. Zaplakao bi i kamen, rekao bi naš narod u takvim situacijama, ne bez razloga. Prekinuta i mladost i sportska karijera. Karate je bio Unina velika ljubav.

– Nikad neću zaboraviti njeno samopouzdanje kad je prvi put došla u naš Karate klub „Feniks” i njene krupne oči koje su sijale i bile pune života. Odmah se videlo da je puna energije i da će biti izuzetna. Njena takmičarska karijera je trajala osam godina i za to vreme bila je i šampion i vicešampion države, i pojedinačno i ekipno u borbama. Jako je volela karate. Bila mi je čast što sam joj bila trener, jer ona je zaista bila posebna- kaže nam Tanja Sili Lukić i dodaje:

-Uvek je imala neke dogodovštine da mi ispriča, bila je neposredna i otvorena, a volela je i da čuje i usvoji savete od starijih. Njen talenat je bio veliki, ali je ona i radom postigla mnogo, jer je bila jako disciplinovana. Nikad joj nije ništa bilo teško da uradi na treningu. Nijedno takmičenje nije propustila od kad se registrovala. Čak i kad se već uhvatila u koštac s opakom bolešću, išla je s nama da bodri svoje klupske drugove, iako nije mogla da izađe na samo borilište.

– Ništa nije nagoveštavalo da će se tako iznenada razboleti- priča otac Srđan. – Čak i kad se prehladi, to je prolazilo s nogu, nije nikad nijedan antibiotik popila, toliko je bila jaka i zdrava. Ali jednom, pojavila se neka modrica posle treninga i dobila je iznenada temperaturu. Doktori su sumnjali na neku upalu. Primala je antibiotike i to se malo smirilo, ali posle nekog vremena, Uni opet nije bilo bolje i onda smo krenuli po lekarima – Kikinda, Zrenjanin, Novi Sad, Beograd… Sve smo pokušavali, odlazili i u privatne klinike i gde god smo bili, doktori su govorili da je u redu. Tad je već bila pošla u srednju školu, ali često joj se opet temperatura vraćala.

Ponovo su krenula ozbiljna ispitivanja. Posle izvesnog vremena, doktori iz Švajcarske ustanovili su surovu dijagnozu – veoma redak oblik limfoma. Naša Una bila jedna od samo 97 osoba s tom bolešću u celom svetu. I najmlađi pacijent kod koga je ta bolest ustanovljena. Uz pomenuto, tu je bio i pridruženi HLH, koji je i pokrenuo taj oblik limfoma. I onda, kad su napokon ustanovili dijagnozu, primila je nekoliko blokova hemoterapija u novembru 2024, bolest se načas povukla i mi smo se ponadali da je izlečenje na vidiku. Ali samo mesec dana kasnije, temperatura joj se vratila i ponovo je krenula hemoterapija. Poslednjih desetak dana, stanje joj je bilo baš loše. Bila je u veštačkoj komi. Stigla je da primi samo jednu terapiju i 6. februara 2025. u bolnici u Novom Sadu je preminula – duboko uzdahnu otac Srđan, jer herojski je, uz bol koji je neprolazan, pričati o izgubljenoj ćerki mezimici,. I pored sve tuge, Unini roditelji ne zaboravljaju da još jednom apostrofiraju ogromnu podršku karate kluba u kojem je njihova ćerka trenirala.

-Tanja Sili Lukić je treninzima učinila mnogo da Una postane stabilna i psihički jaka i da sve kroz šta je prolazila podnese kao da je u pitanju obična prehlada, a ne tako ozbiljna bolest. Tanji smo neizmerno zahvalni zbog toga. U klubu su štampali i majice sa Uninim likom i nose je s ponosom na sva takmičenja na koja idu- navodi tata Srđan, dok mama Bojana s bolom koji razdire dušu konstatuje:

– Od jednog savršenog života, kad sam pomislila da mi više ništa ne treba, sve se preokrenulo preko noći. Imamo i sina Pavla koji pohađa peti razred i koji je nedavno odlučio da se upiše na karate. Una ga je svojevremeno vodila nekoliko puta na treninge, ali je brzo odustajao. Sad je stasao i čvrsto je rešio da krene sestrinim stopama. Una mu mnogo nedostaje. Spominje je stalno, seća se zajedničkih događaja i uvek pomisli šta bi ona u nekoj situaciji uradila.

BANATSKO VELIKO SELO ČUVA SEĆANJE

Polako, dok pričamo s Uninim roditeljima, vraćamo se ponovo do obližnjeg murala posvećenog ovoj mladoj, ali velikoj šampionki i borcu. Autor murala je kikindski slikar Ivan Karanović.

– Dok sam oslikavao zid na jednom drugom objektu u Velikom Selu, pozvao me Unin stric i zamolio da uradim i mural posvećen Uni. Ovo mi je bio prvi mural koji sam radio a koji je posvećen osobi koja više nije među nama. To mi je bilo dosta teško i psihički, ali i fizički, jer je odgovornost bila velika i moralo je da bude verno fotografiji po kojoj sam radio. Unina majka je dolazila u nekoliko navrata  i davala mi sugestije šta da ispravim. Radio sam desetak dana i meštani, a pre svega Unini roditelji, na kraju su bili zadovoljni. Drago mi je što ovim muralom doprinosim čuvanju trajne uspomene na Unu- navodi Karanović.

NJEN OSMEH I DALJE BODRI

Vraćamo se polako za Kikindu. Osećaji tuge i kosmičke nepravde se mešaju. I naći prave reči za reportažu, a ne skliznuti u patetiku je teško. Zato se još jednom za reči s merom obraćamo Uninom treneru Tanji Sili Lukić.

– Imamo sliku sa Uninog poslednjeg takmičenja, iz maja pretprošle godine, gde je uzela zlatnu medalju. Ona je na toj slici prelepa. I u mojoj kancelariji stoji Unina fotografija i kad god tu uđemo mi treneri ili se desi neka sportska nepravda, pogledamo u njenu sliku koja kao da nam da do znanja da malo „spustimo loptu”, da ne reagujemo ishitreno. Nedavno je jedna naša takmičarka želela da napusti karate zbog nagomilanih drugih obaveza, a kad je došla u kancelariju i ugledala Uninu sliku, odlučila je da ipak nastavi da se bori. Una Kalanj i nakon odlaska, ostaje putokaz drugima- kako se bori i ne odustaje, bez obzira na sve.

N. Savić