Ученице Економско-трговинске школе, смера туристички техничар, на практичној настави у туристичкој агенцији ,,Xenos” показале су креативност и тимски дух осликавајући мурал на зиду.
Идеја је настала као жеља да се улепша град још једним ведрим муралом. Након договора са менторима, девојке су заједнички осмислиле изглед мурала, припремиле материјал и са великим ентузијазмом започеле радове.
Истичу да су веома срећне што праксу обављају у окружењу које подстиче креативност и омогућава им да своје идеје претворе у стварност. Осликани мурал представља трајан подсетник на њихов труд, заједништво и лепо искуство стечено током практичне наставе.
На зиду Дома културе у Банатском Великом Селу мурал. Идући према Дому кроз парк, из правца пијаце, са зида нас посматра једно младо лице и поред поменуте, велике зидне слике, бројеви између којих је болно мала разлика, 2008-2025. „Газите тихим ходом” рекао би Милутин Бојић и застаните овде. У овом месту живело је младо и племенито биће које, тек што се раскрилило, већ нас је напустило — ни по правди, ни по реду. Уна Калањ. Била је понос не само својих родитеља Срђана и Бојане, већ и читавог села, средње школе у коју је тек била закорачила и свог карате клуба „Феникс”. Друштвена, омиљена, весела, комуникативна. И велики борац. Нажалост, битку с опаком болешћу је изгубила, а то остаје да боли доживотно све које су је познавали и волели.
Дошли смо тим поводом у Велико Село. Још су свеже ране из фебруара прошле године због трагичног губитка. Туга се још увек није иселила из срца најближих, и тешко да ће икад. Зато су и наши саговорници, пре свих њени родитељи, али и Унин тренер каратеа, Тања Сили Лукић, истински хероји, јер тешко је смоћи снаге и причати о Уни у прошлом времену.
Унине медаље
Била је, према казивању оних који су је најбоље познавали, увек радознало и вредно дете. Задатке је обављала с лакоћом. Послушна, али самостална. Пуна самопоуздања, полетна и пуна живота. Зато и не чуди што је још од малих ногу исказала афинитет према спорту, највише према каратеу.
Мама Бојана и тата Срђан су, ипак, скупили снагу да говоре о својој изгубљеној срећи.
– Од малена је била дете за пример. И кад су у питању васпитање и школа и спорт. У спорту се баш истицала. Тренирала је карате од своје шесте године, а колико је била успешна види се и по мноштву медаља и диплома, каже тата Срђан. – Све обавезе је извршавала без по муке- надовезује се Унина мајка Бојана.
-Уписала је Гимназију у Кикинди и била је јако друштвена, где год се појавила, ширила је оптимизам и позитивност. Била је савршено дете које би сваки родитељ пожелео, наставља казивање мама, а сузе саме потекоше. Ране су још свеже и тешко да ће икад зацелити. Унин отац Срђан, уводи нас у собу своје ћерке мезимице, препуну трофеја и медаља с карате шампионата и турнира. Велика туга и велики понос мешају се у срцима њених родитеља док нам показују фотографије и дипломе с бројних такмичења на којима је учествовала. Заплакао би и камен, рекао би наш народ у таквим ситуацијама, не без разлога. Прекинута и младост и спортска каријера. Карате је био Унина велика љубав.
– Никад нећу заборавити њено самопоуздање кад је први пут дошла у наш Карате клуб „Феникс” и њене крупне очи које су сијале и биле пуне живота. Одмах се видело да је пуна енергије и да ће бити изузетна. Њена такмичарска каријера је трајала осам година и за то време била је и шампион и вицешампион државе, и појединачно и екипно у борбама. Јако је волела карате. Била ми је част што сам јој била тренер, јер она је заиста била посебна- каже нам Тања Сили Лукић и додаје:
-Увек је имала неке догодовштине да ми исприча, била је непосредна и отворена, а волела је и да чује и усвоји савете од старијих. Њен таленат је био велики, али је она и радом постигла много, јер је била јако дисциплинована. Никад јој није ништа било тешко да уради на тренингу. Ниједно такмичење није пропустила од кад се регистровала. Чак и кад се већ ухватила у коштац с опаком болешћу, ишла је с нама да бодри своје клупске другове, иако није могла да изађе на само борилиште.
– Ништа није наговештавало да ће се тако изненада разболети- прича отац Срђан. – Чак и кад се прехлади, то је пролазило с ногу, није никад ниједан антибиотик попила, толико је била јака и здрава. Али једном, појавила се нека модрица после тренинга и добила је изненада температуру. Доктори су сумњали на неку упалу. Примала је антибиотике и то се мало смирило, али после неког времена, Уни опет није било боље и онда смо кренули по лекарима – Кикинда, Зрењанин, Нови Сад, Београд… Све смо покушавали, одлазили и у приватне клинике и где год смо били, доктори су говорили да је у реду. Тад је већ била пошла у средњу школу, али често јој се опет температура враћала.
Поново су кренула озбиљна испитивања. После извесног времена, доктори из Швајцарске установили су сурову дијагнозу – веома редак облик лимфома. Наша Уна била једна од само 97 особа с том болешћу у целом свету. И најмлађи пацијент код кога је та болест установљена. Уз поменуто, ту је био и придружени ХЛХ, који је и покренуо тај облик лимфома. И онда, кад су напокон установили дијагнозу, примила је неколико блокова хемотерапија у новембру 2024, болест се начас повукла и ми смо се понадали да је излечење на видику. Али само месец дана касније, температура јој се вратила и поново је кренула хемотерапија. Последњих десетак дана, стање јој је било баш лоше. Била је у вештачкој коми. Стигла је да прими само једну терапију и 6. фебруара 2025. у болници у Новом Саду је преминула – дубоко уздахну отац Срђан, јер херојски је, уз бол који је непролазан, причати о изгубљеној ћерки мезимици,. И поред све туге, Унини родитељи не заборављају да још једном апострофирају огромну подршку карате клуба у којем је њихова ћерка тренирала.
-Тања Сили Лукић је тренинзима учинила много да Уна постане стабилна и психички јака и да све кроз шта је пролазила поднесе као да је у питању обична прехлада, а не тако озбиљна болест. Тањи смо неизмерно захвални због тога. У клубу су штампали и мајице са Униним ликом и носе је с поносом на сва такмичења на која иду- наводи тата Срђан, док мама Бојана с болом који раздире душу констатује:
– Од једног савршеног живота, кад сам помислила да ми више ништа не треба, све се преокренуло преко ноћи. Имамо и сина Павла који похађа пети разред и који је недавно одлучио да се упише на карате. Уна га је својевремено водила неколико пута на тренинге, али је брзо одустајао. Сад је стасао и чврсто је решио да крене сестриним стопама. Уна му много недостаје. Спомиње је стално, сећа се заједничких догађаја и увек помисли шта би она у некој ситуацији урадила.
БАНАТСКО ВЕЛИКО СЕЛО ЧУВА СЕЋАЊЕ
Полако, док причамо с Униним родитељима, враћамо се поново до оближњег мурала посвећеног овој младој, али великој шампионки и борцу. Аутор мурала је кикиндски сликар Иван Карановић.
– Док сам осликавао зид на једном другом објекту у Великом Селу, позвао ме Унин стриц и замолио да урадим и мурал посвећен Уни. Ово ми је био први мурал који сам радио а који је посвећен особи која више није међу нама. То ми је било доста тешко и психички, али и физички, јер је одговорност била велика и морало је да буде верно фотографији по којој сам радио. Унина мајка је долазила у неколико наврата и давала ми сугестије шта да исправим. Радио сам десетак дана и мештани, а пре свега Унини родитељи, на крају су били задовољни. Драго ми је што овим муралом доприносим чувању трајне успомене на Уну- наводи Карановић.
ЊЕН ОСМЕХ И ДАЉЕ БОДРИ
Враћамо се полако за Кикинду. Осећаји туге и космичке неправде се мешају. И наћи праве речи за репортажу, а не склизнути у патетику је тешко. Зато се још једном за речи с мером обраћамо Унином тренеру Тањи Сили Лукић.
– Имамо слику са Униног последњег такмичења, из маја претпрошле године, где је узела златну медаљу. Она је на тој слици прелепа. И у мојој канцеларији стоји Унина фотографија и кад год ту уђемо ми тренери или се деси нека спортска неправда, погледамо у њену слику која као да нам да до знања да мало „спустимо лопту”, да не реагујемо исхитрено. Недавно је једна наша такмичарка желела да напусти карате због нагомиланих других обавеза, а кад је дошла у канцеларију и угледала Унину слику, одлучила је да ипак настави да се бори. Уна Калањ и након одласка, остаје путоказ другима- како се бори и не одустаје, без обзира на све.
Ученици Економско-трговинске школе у Кикинди покренули су хуманитарну акцију којом ће прикупљати новац за лечење девојчице из ОШ „Јован Поповић“, оболеле од леукемије. Хуманитарни базар ће се одржати у четвртак, 6. новембра у дворишту ОШ „Вук Караџић“, с почетком око 12 часова, а посетиоци ће моћи да уживају у слатким залогајима, креативним рукотворинама и топлој атмосфери заједништва. Сав приход биће намењен лечењу девојчице из ОШ „Јован Поповић“.
Како истиче Зоран Иванковић, професор куварских предмета при ЕТШ, идеја је потекла од самих ученика.
-Наши ученици путују заједно са децом из Гимназије „Душан Васиљев“, који сада тренутно имају наставу у просторијама ОШ „Јован Поповић“. Тако су сазнали за девојчицу из петог разреда која болује од леукемије. Желели су да помогну, а схватили су да највише могу учинити кроз оно што најбоље раде – да кувају и спремају храну, рекао је Иванковић.
Ову хуману идеју су врло брзо прихватили и остали ученици. Тако ће у припреми базара учествовати сви ђаци ЕТШ – кувари, економисти и трговци – свако на свој начин.
-Куварски смер ће припремити чај, кафу и четири врсте колача: мафине, распуцанце, посне штанглице и чајне кексиће. Остали смерови праве магнете, беџеве и наруквице. Свако доприноси на свој начин, објашњава професор.
И док ће једни ђаци продавати колаче и сувенире, други ће учествовати у осликавању мурала заједништва у дворишту школе.
Директор ЕТШ, Роберт Вуњак, истиче да је пројекат осликавања проистекао из иницијативе ученичког парламента и да је цела школа стала иза њега.
-Нама је фокус на процесу заједништва. Иако нам је школа тренутно у реновирању и настава се одвија у три различита објекта, од којих је један ОШ „Вук Караџић“, желимо да покажемо да нисмо изгубили дух солидарности и спремност да помогнемо другима, поручује Вуњак.
-Ученици су желели да пошаљу поруку да разлике у годинама нису препрека, већ богатство. Мурал ће осликавати и основци и средњошколци заједно, са поруком толеранције и сарадње, каже Маријана Силашки, стручни сарадник-педагог у ЕТШ.
Хуманитарни базар и осликавање мурала финансијски подржавају обе школе – Економско-трговинска и ОШ „Вук Караџић“ – а ученици и наставници обе установе активно учествују у њиховој реализацији.
Организатори позивају све Кикинђане да тог дана посете двориште ОШ „Вук Караџић“, подрже ученике и дају допринос овој хуманитарној мисији.
„Дођите, подржите нашу децу и њихову иницијативу. Биће колача, чаја, кафе, музике и много доброг расположења, каже професор Иванковић.
Ђаци и наставници обе школе надају се да ће што више суграђана препознати важност ове акције и помоћи да се за малу суграђанку прикупи што више средстава.
Улепшавање фасада у граду осликавањем мурала настављено је, у сарадњи Туристичке организације Града Кикинде и суграђанина Стефана Бјелића.
Нови мурал налази се у Светосавској улици и краси улаз у две средње школе: Техничку и ССШ „Милош Црњански”.
Бјелић је до сада, у сарадњи са ТОК, урадио четири мурала- на згради код дечијег игралишта у центру града, потом на зиду Сланикине палате, у пролазу код ЗОИЛ-а и у Микронасељу.
Нови мурал на зиду Сланикине палате приводи се крају. Биће их још три- два на зградама у Микронасељу и један у самом центру- у пролазу код зграде ЗОИЛ-а.
Мурали су дело суграђанина Стефана Бјелића. Иницијативу Туристичке организације Кикинде да се на овај атрактиван начин украсе поједине фасаде у граду подржала је локална самоуправа.
Иначе, мурали као вид уличне уметности врло су популарни, а у многим градовима широм Србије украшавају бројне објекте- од стамбених зграда, школа, цркава, болница, породичних кућа, пословних објеката…
