У Србији је покренута иницијатива за увођење законског ограничења коришћења мобилних телефона у школама, а искуства из праксе већ постоје у Кикинди. О могућим решењима и досадашњим ефектима говоре директори школа које су самостално уредиле ову област.
У ОШ „Јован Поповић“ мобилни телефони се не користе током боравка ученика у просторијама школе већ трећу годину заредом. Према речима директорице Јелене Крвопић, ученици по доласку у школу предају телефоне у кутије за одлагање које има сваки разред, а уређаји им се враћају након завршетка наставе.
-Мотив нам је био то што смо приметили да је савремена технологија, иако неопходна, децу у великој мери отуђила једне од других. Желели смо да их вратимо међусобној комуникацији, да се током одмора чује жамор у школи и школском дворишту – истиче Крвопић.
Она наводи да је одлуци претходила детаљна процедура – родитељски састанци, Савет родитеља и Школски одбор – и да није било значајнијег отпора.
-Ученици су правило врло брзо прихватили. Данас је то саставни део њиховог школског живота, до те мере да сами подсећају наставнике ако се догоди да телефони не буду прикупљени – каже директорица.
Према њеним речима, безбедност ученика није била доведена у питање. Родитељи су потписали писану сагласност, а у случају потребе контакт са породицом остварују одељенске старешине или други наставници. Изузетак од правила односи се на паметне сатове код ученика првог и другог разреда, док у вишим разредима ни та врста уређаја није дозвољена.
Са друге стране, у Техничкој школи „Михајло Пупин“ примењује се делимично ограничење. Директорица Миланка Халиловић истиче да ученицима средњих школа не треба у потпуности забранити ношење мобилних телефона, јер се они понекад користе у наставне сврхе, као и због чињенице да велики број ученика путује из околних места.
-Код нас већ две године постоји правило да ученици пре уласка у учионицу одложе све личне ствари у торбу, укључујући и мобилне телефоне и паметне сатове. Телефон могу да користе само ако наставник то изричито дозволи – наводи Халиловић.
Искуства школа у Кикинди показују да различити модели регулисања употребе мобилних телефона у образовним установама већ функционишу у пракси. Управо такви примери могли би да послуже као основ за даљу расправу о законским решењима која се најављују на републичком нивоу.
Т. Д.
