Новогодишње радионице у Народном музеју почеле су 23. децембра и трајаће до 17. јануара, сваког дана од 10 до 19 часова, осим понедељком и недељом, када музеј не ради са публиком. Радионице су осмишљене као породичан простор за заједничко стварање, а улаз је бесплатан.
Како је истакла Љубица Такачев, музејски водич, циљ радионица је да деца и родитељи заједно проводе време кроз креативан рад у празничној атмосфери. Посетиоци имају прилику да сами праве новогодишње украсе, уз музику и амбијент прилагођен празницима.
-Радионице су замишљене као породични дан у музеју. Родитељи са децом заједно праве украсе, без готових решења, што подстиче креативност и заједнички рад – навела је Такачев.
Деца током радионица уче да израђују различите облике и украсе, попут купе, ирваса и круга, као и технике плетења трачица.
Радно време радионица 31. децембра биће скраћено до 15 часова, док музеј неће радити 1. и 2. јануара, као ни 6. и 7. јануара. У осталим радним данима радионице ће бити доступне у уобичајеном термину.
– Филм прати дешавања у мом дворишту током месец дана. Снимала сам га почетком прошле године, када сам поставила хранилицу за птице. Прво су се окупиле сенице, а затим и врапци. Сенице су агресивне и не допуштају врапцима да приђу, зато сам направила још једну хранилицу и оставила масне кугле од зрневља за сенице којима је то главна храна током зиме. На тај начин сам их раздвојила и почела да их посматрам. Сатима и данима сам их пратила и радовала се. Највећи део филма снимила сам кроз прозор. Затим сам изашла у двориште, и, на крају сам могла и да им приђем. Све то ми је давало много позитивне енергије, просто ми је била терапија и само да их посматрам. Птице много лепог могу да вам врате, само ако им пружите мало пажње. Коса сам дуго чекала да га лепо снимим и на крају ми је и позирао – прича Љубица Војводић.
Током процеса Љубицу је, каже, као својеврсни асистент, пратио њен мали сијамски мачор Циле.
У свом првом великом остварењу ауторка је спојила две љубави – према природи и према музици јер је музичка подлога опус групе „ЕКВ“.
Овај фестивал природњачког филма, напомиње Љубица Војводић, посебан је по томе што, осим професионалцима из филмске индустрије, прилику даје и аматерима у овој области. С обзиром на то да Фестивал има и категорије за основце и средњошколце, то је прилика да се мотивишу и наставници и ђаци да учествују на конкурсу.
– Кикинда је јединствена по томе што је, градском одлуком 2013. године, део трга проглашен за заштићено станиште сова утина. Ово би могао да буде и позив да се сада, у сезони када је птицама потребна храна, у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије, на местима у граду где би то било погодно, поставе хранилице и вода, и по томе бисмо били први у држави. Свим птицама станарицама потребна је храна а хранилице се праве претежно за птице певачице које живе у градској средини, за сенице – велику, плаву, јелову, врапце – пољске и покућаре, за црвендаће, косове, зелентарке, краљиће, зебе – наводи Љубица Војводић.
Она додаје да Друштво за заштиту и проучавања птица организује акцију под називом „Птице моје хранилице“ у којој се позивају људи да направе хранилицу у свом дворишту, да пронађу задовољство у посматрању птица из топлине свог дома и да их изброје и доставе податке Друштву које их сабира. Управо ова акција и Љубицу је инспирисала, што је довело и до следећег корака, а то је да своје уживање у томе и документује.
„Птице су моја љубав и одувек су ме инспирисале. Мој филм посвећен је беспомоћним, невиним, дивним и осећајним живим бићима страдалим од бездушне (не)људске руке“.