Новогодишње радионице у Народном музеју почеле су 23. децембра и трајаће до 17. јануара, сваког дана од 10 до 19 часова, осим понедељком и недељом, када музеј не ради са публиком. Радионице су осмишљене као породичан простор за заједничко стварање, а улаз је бесплатан.
Како је истакла Љубица Такачев, музејски водич, циљ радионица је да деца и родитељи заједно проводе време кроз креативан рад у празничној атмосфери. Посетиоци имају прилику да сами праве новогодишње украсе, уз музику и амбијент прилагођен празницима.
-Радионице су замишљене као породични дан у музеју. Родитељи са децом заједно праве украсе, без готових решења, што подстиче креативност и заједнички рад – навела је Такачев.
Деца током радионица уче да израђују различите облике и украсе, попут купе, ирваса и круга, као и технике плетења трачица.
Радно време радионица 31. децембра биће скраћено до 15 часова, док музеј неће радити 1. и 2. јануара, као ни 6. и 7. јануара. У осталим радним данима радионице ће бити доступне у уобичајеном термину.
У оквиру манифестације Совембар у Народном музеју одржавају се радионице под називом „Совине супермоћи: слух и вид у акцији“ које су већ првих дана привукле бројне школске групе и показале се као пун погодак.
Деца уз помоћ музејске саветнице и дипломиране биолошкиње Љубице Војводић на забаван и едукативан начин откривају чудесни свет сова: како виде, чују и сналазе се у мраку. Кроз интерактивне задатке, презентацију и прављење „двогледа“, ђаци добијају прилику да макар на кратко „погледају свет очима сове“.
-Деца веома лепо реагују на нову радионицу о совиним супермоћима. Трудимо се да их потпуно укључимо, да накратко покушају да виде и чују као сове. У овом тренутку, нашу децу мало шта може да изненади, јер Кикинда већ дуго ради на едукацији о совама утинама. Али увек се нађе нешто што их одушеви: најчешће величина совиних очију или податак да сове прво „виде“ ушима – рекла је Војводић.
Да је радионица заиста инспиративна потврђују и сами учесници.
-Много волим сове јер изгледају као неки орлови а имају више супермоћи од њих. Најзанимљивије ми је било кад смо правили двогледе, совин вид је њена најбоља моћ – причао нам је Алекса Борисов, ученик трећег разреда ОШ „Јован Поповић“.
Његов друг, Вук Мајданац, такође ученик трећег разреда исте школе, додаје да је данас научио нешто ново.
– Знао сам да сове имају добар вид и слух јер ми је бака причала, али данас сам сазнао да могу јако брзо да лете. Волео бих поново да дођем на ову радионицу – поручује Вук.
Деца су заиста уживала, што је приметила и учитељица Наташа Јерковић.
Ово је веома креативна радионица која подстиче децу да размишљају изван школског оквира. Чули смо доста нових информација које не постоје у редовном градиву, a деца су све време била веома активна и заинтересована. Сигурна сам да ће им ово искуство значити у даљем школовању – истакла је Јерковић.
Радионице „Совине супермоћи: слух и вид у акцији“ одржавају се у просторијама Народног музеја сваког дана од понедељка до суботе, а намењене су деци школског узраста од 6 до 12 година. За учешће је потребна претходна најава на број телефона 422-500.
Подсетимо, у оквиру „Совембра”, од уторка до суботе, од 16 до 20 сати, у Музеју су организоване и радионице за децу и родитеље, за које није потребна претходна пријава.
На управо завршеном, другом Фестивалу природњачког филма Музеја у Смедереву, наша суграђанка Љубица Војводић, дипломирани биолог, награђена је за свој кратки документарни филм “Цилетова башта Месечеве улице”. Одлуком седмочланог стручног жирија конкурса “Филмски истраживачи природе”, ово остварење, односно његова ауторка, заузели су високо друго место.
Иако су јој проучавање природе струка, али и страст, награђени филм је њено прво комплетно ауторско филмско остварење – сама је потписала све сегменте, од идеје, сценарија, снимања до монтаже, и у јакој, међународној конкуренцији, од жирија експерата у овим областима, освојила награду.
– Филм прати дешавања у мом дворишту током месец дана. Снимала сам га почетком прошле године, када сам поставила хранилицу за птице. Прво су се окупиле сенице, а затим и врапци. Сенице су агресивне и не допуштају врапцима да приђу, зато сам направила још једну хранилицу и оставила масне кугле од зрневља за сенице којима је то главна храна током зиме. На тај начин сам их раздвојила и почела да их посматрам. Сатима и данима сам их пратила и радовала се. Највећи део филма снимила сам кроз прозор. Затим сам изашла у двориште, и, на крају сам могла и да им приђем. Све то ми је давало много позитивне енергије, просто ми је била терапија и само да их посматрам. Птице много лепог могу да вам врате, само ако им пружите мало пажње. Коса сам дуго чекала да га лепо снимим и на крају ми је и позирао – прича Љубица Војводић.
Током процеса Љубицу је, каже, као својеврсни асистент, пратио њен мали сијамски мачор Циле.
– Када је снимање било завршено и када сам започела монтажу, а било је то у време помора птица у Накову, мој Циле је пронађен отрован испред моје капије у Доњој водоплавној, некада Месечевој улици, и због свега тога, одлучила сам да филму дам назив “Цилетова башта Месечеве улице”.
У свом првом великом остварењу ауторка је спојила две љубави – према природи и према музици јер је музичка подлога опус групе „ЕКВ“.
Њену страст преточену у осам филмских минута, препознао је жири и, самом наградом, мотивисао је за даље стварање. На свечаности уручења добила је и монографије и књиге, али и ваучер за куповину опреме за снимање.
Овај фестивал природњачког филма, напомиње Љубица Војводић, посебан је по томе што, осим професионалцима из филмске индустрије, прилику даје и аматерима у овој области. С обзиром на то да Фестивал има и категорије за основце и средњошколце, то је прилика да се мотивишу и наставници и ђаци да учествују на конкурсу.
– Кикинда је јединствена по томе што је, градском одлуком 2013. године, део трга проглашен за заштићено станиште сова утина. Ово би могао да буде и позив да се сада, у сезони када је птицама потребна храна, у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије, на местима у граду где би то било погодно, поставе хранилице и вода, и по томе бисмо били први у држави. Свим птицама станарицама потребна је храна а хранилице се праве претежно за птице певачице које живе у градској средини, за сенице – велику, плаву, јелову, врапце – пољске и покућаре, за црвендаће, косове, зелентарке, краљиће, зебе – наводи Љубица Војводић.
Она додаје да Друштво за заштиту и проучавања птица организује акцију под називом „Птице моје хранилице“ у којој се позивају људи да направе хранилицу у свом дворишту, да пронађу задовољство у посматрању птица из топлине свог дома и да их изброје и доставе податке Друштву које их сабира. Управо ова акција и Љубицу је инспирисала, што је довело и до следећег корака, а то је да своје уживање у томе и документује.
Љубица Војводић са Војом, својом подршком на пројекту
– То није велики издатак. Довољно је и да ставите шаку сунцокрета на свој прозор. Помоћи ћете и то ће вам причинити велико задовољство. Ако посматрамо природу, сигурно је да ћемо се осећати боље, а ако се мало удубимо, много тога можемо да научимо – истиче Љубица Војводић, биолог, иначе музејски саветник у кикиндском Народном музеју и додаје:
„Птице су моја љубав и одувек су ме инспирисале. Мој филм посвећен је беспомоћним, невиним, дивним и осећајним живим бићима страдалим од бездушне (не)људске руке“.
Љубица се већ припрема за следећи филм о птицама. „Видећу коју ће причу сада да ми испричају“, каже. И наставиће своју мисију, верујући у то да ће јој се придружити сви који природу осећају као и она.