krvavi januar Архиве | Кикиндски портал

Венци и парастос за жртве Крвавог јануара

Redakcija Kikindski January 9, 2026

Поводом 84 године од страдања недужних грађана у такозваном Крвавом јануару, у Кикинди су данас положени венци и служен парастос на месту сећања. Окупљању су присуствовали представници града, борачких организација, свештенство и потомци страдалих.

Комеморативни скуп одржан је уз присуство већег броја суграђана, упркос хладном времену, а након верског обреда присутнима су се обратили представници организатора и званичници. Парастос су служили свештеници Српске православне цркве Бобан Петровић и Мирослав Бубало.

Потресно сведочанство изнела је Анђелија Ранков, потомак страдалог Жарка Трећаковог, која је подсетила на личну и породичну трагедију.

-Имала сам девет година када су ми убили оца. Сваког деветог јануара ми је тешко. Нас троје деце је остало без оца. Имао је само 44 године – рекла је Ранков.

У име организатора, председник СУБНОР-а Саво Орељ подсетио је на историјски значај догађаја и околности у којима су грађани страдали.

-Окупили смо се да обележимо један од најтрагичнијих догађаја у историји нашег града. Недужни грађани Кикинде и околине страдали су без кривице и суђења од стране окупатора – изјавио је Орељ, додајући да су њихова страдања „уграђена у темеље слободе коју данас живимо“.

Председник СУБНОР-а АП Војводине Јово Барошевчић нагласио је да је сећање на страдале део шире борбе против заборава.

-На свиреп начин непријатељ је побио младе људе само зато што су били Срби и родољуби. Историју морамо да учимо и да не заборавимо њихову жртву – нагласио је Барошевчић.

Свештеник Бобан Петровић је у обраћању истакао значај личне и заједничке одговорности у очувању успомене на жртве.

-Ако ми не будемо поштовали друге, ни нас неће поштовати. Морамо показати нашој деци да се вечне вредности не смеју заборавити – поручио је он.

Градоначелник Кикинде Младен Богдан истакао је да је обавеза заједнице да негује културу сећања и да жртве фашистичке окупације не смеју бити заборављене.

-Овај зид плача треба да буде светилник и споменик нашег страдања. Прошло је 84 године, а ми се овде окупљамо сваке године да овај трагичан догађај не би био заборављен – рекао је Богдан, захваливши се потомцима страдалих и представницима борачких удружења на очувању сећања.

Комеморација поводом Крвавог јануара у Кикинди организује се сваке године и има за циљ да подсети јавност на страдање цивила током Другог светског рата, као и на значај очувања историјског памћења у локалној заједници.

Сећање на “Крвави јануар”

Aleksandra Djuran January 9, 2024

Представници борачких организација, породице убијених, градоначелник Никола Лукач и председник Скупштине града Младен Богдан у присуству грађана положили су венце на Зид плача” у дворишту Курије. На овај начин одата је почаст родољубима убијеним 3. и 9. јануара 1942. године, када је Уредбом о одмазди немачих власти за једног убијеног Немца стрељано 50 Срба, а за једног рањеног стрељано је 25. Овом приликом свештеници Српске православне цркве служили су парастос.

-Овде смо да се помолимо Богу и да превазиђемо разлике које су постојале дуго година. Са љубављу и поштовањем сећамо се жртве погинулих коју су поднели за народ и за град, а да би сачували образ, достојанство и душу – рекао је свештеник Мирослав Бубало.

Душан Татић са фамилијом дошао је да ода почаст стрицу Милораду Татићу.

-Очев рођени брат имао је 21 годину када је стрељан. На жалост, наша породица изгубила је и Душана који је био у логору у Бањици и стрељан је у Јајинцима 14 месеци после Милорада. Наша породица је скупо платила цену слободе – сазнали смо од Душана татића.

Оцу Љубомиру и његовим родитељима Милици и Милану Маркову почаст је одала Ружица Татић (83).

-Мој отац Љубомир Марков стрељан је 9. јануара у ондашњем Карлову, садашњем Новом Милошеву јер је био у Зрењанину у затвору. Бака и деда, Милица и Милан Марков, стрељани су у Кикинди и њихова имена су исписана на „Зиду плача“. Откада знам за себе долазим, а како су ми причали оца су из кикиндског у бечкеречки затвор пребацили 5. децембра 1941. године, да би после месец дана био стрељан – присетила се Ружица.

Крвави пир у дворишту тадашње Курије почео је 3. јануара када је стрељано девет припадника Драгутиновачког партизанског одреда. Он је настављен и 9. јануара, када су осећања српског народа везана за Божић. Тада је стрељано 30 Кикинђана.

-Културу сећања подржавамо, све жртве помињемо и сви заједно сећамо се трагичних догађаја из наше историје. Одајемо поштовање свакоме ко је дао живот да би ми данас живели у слободи. Не смемо да дозволимо да нам се историја понавља јер само заједнички и сложно можемо да градимо квалитетну будућност – прецизирао је градоначелник Лукач.

Ово је један од најтежих дана у историји Кикинде, рекао је Младен Богдан.

-Кикинда се сећа својих мученика, хероја и људи који су погинули да би ми данас били слободни. Сведоци смо да је слобода извојевана, а сви они који су учествовали у томе нису марили за своје животе. Морамо да сачувамо њихове тековине и успомену на њих јер наш град увек је био слободарски – додао је Младен Богдан.

После стрељања тела убијених 24 сата била су обешена на Градском тргу. Иако су били божићни празници Немци су забранили да звоњаву црквених звона, да се не би протумачило као почаст убијенима.

Болно сећање на крвави јануар: Фашисти у Банату стрељали 159 родољуба

Jelena Trifunović January 9, 2024

Адам Гросман, Петeр Книес и Петер Бартл била су тројица припадника немачке пољске полиције којима се 24. августа 1941. године изгубио сваки траг, након што су кренули у великокикиндски атар. Немачке полицијске власти утврдиће „напорним и дуготрајним настојањима“ да су, возећи се својим бициклима на путу Велика Кикинда-Башаид, наишли на припаднике драгутиновачког партизанског одреда који су их убили и закопали у оближњем кукурузишту. Њихови лешеви пронађени су последњег дана 1941. године. Уследиће сурова освета.

Трећег јануара 1942. године у парку поред Соколане у центру Кикинде, прво је организована погребна свечаност за побијене Немце, а потом јавно стрељање у дворишту Курије. Због убиства тројице немачких пољочувара, погубљена су деветорица родољуба из Драгутинова и Беодре, међу којима је био и командант Одреда Лазар Пајић.

На великим црвеним плакатима, грађанство је обавештено о стрељању „комунистичких злотвора“. Шесторица су били партизани, а тројица су оптужени да су им помагали и пружали склониште. Како би додатно застрашили становништво, беживотна тела родољуба окачили су на вешала испред православне цркве где су висила 24 сата.

У поподневним сатима, у затвор Курије, враћен је транспорт кикиндских затвореника са Бањице. Разлога за радост због повратка, убрзо ће се испоставити, није било. Стрељање припадника драгутиновачког одреда било је само увод у још свирепији злочин.

Наредба о одмаздама предвиђала је да за једног убијеног немачког војника, следи смртна казна за 50 до 100 комуниста. Паул Бадер, војни заповедник, 22. децембра издаје заповест по којој ће за једног убијеног Немца бити стрељано 50, а за рањеног 25 партизана.

Како стрељање 3. јануара није било у складу са заповешћу о одмаздама, за ново јавно стрељање одабран је трећи дан православног Божића. Одсек јавне безбедности забранио је да се црквена звона оглашавају од 9 до 11. јануара како се звоњава не би протумачила као пошта стрељаним родољубима.

Да је на помолу масакр, злослутно су најавила вешала подигнута испред Курије осмог јануара. Деветог јануара појавили су се плакати Управног одсека Подбанског звања о стрељањима која ће уследити истог дана у Кикинди, Мокрину, Аранђелову, Драгутинову и Петровграду. Жртве су 150 грађана српске и ромске националности, заробљени у рацијама током јесени 1941. године: партизани, њихови симпатизери, али и слободарски опредељени људи који нису желели да прихвате немачку окупацију. На плакату су исписана имена са кратким описом „кривице“: чланство у СКОЈ-у и КПЈ, сакупљање и преношење оружја, курирска служба за партизане, скривање илегалаца…

Крвава драма у дворишту Курије почела је у 10 часова. Пред стрељачки вод од 50 полицајаца, извођени су у групама од по десет- 25-годишњи студент права, 21-годишњи кројачки помоћник, 56-годишња домаћица, 47-годишњи баштован, 36-годишњи пољопривредник… Извршење злочина праћено је аплаузима и повицима из гледалишта. Кроз отворене прозоре Курије, војници, полицајци и цивили посматрали су стрељање, а неки од њих као полицијски комесар Антон Вебер повели су и своју децу. Побијено је 30 антифашиста- 21 Кикинђанин и 9 Мокринчана. Пошто су жртве 24 сата висиле на вешалима, мобилисани Роми однели су их колима иза католичког гробља код железничке станице и закопали у заједничку раку.

У свом извештају, срески начелник др Е. Кусинг навео је да су се стрељани „јуначки држали“. Док је прва група викала опроштајне речи својим укућанима и рођацима, друга и трећа су „клицале Совјетској Русији и слично“.

Тог деветог јануара 1942, фашисти су стрељали по 30 родољуба у Кикинди, Мокрину, Петровграду, Аранђелову и Драгутинову. У Банатском Аранђелову, за разлику од других места, жртвама је било дозвољено да напишу опроштајна писма.

Обележавање 9. јануара

Полагањем венаца и комеморативним скупом испред „зида плача” у дворишту Курије, данас се обележава 82 године од свирепог злочина и одаје пошта страдалим жртвама.

(ВИДЕО) Одата почаст жртвама крвавог јануара у Кикинди

Igor Crnogorac January 9, 2023

Комеморативним скупом, полагањем венаца и, по први пут парастосом, код спомен-плоче у дворишту Курије, обележена је 81 година од погибије 39 родољуба које су, 3. и 9. јануара 1942. године стрељали припадници немачке фашистичке војске.

Била је то одмазда због убиства тројице припадника немачке пољске полиције на путу Кикинда-Башаид, августа 1941. Деветорица родољуба из Драгутинова и Беодре стрељана су 3. јануара – шесторица су били партизани, тројица су оптужена да су им помагали.

Шест дана касније, на истом месту, побијено је још 30 антифашиста – 21 Кикинђанин и деветоро Мокринчана. Међу њима су били: студент права, пољопривредник, домаћица, баштован, кројачки помоћник. Оптужнице су биле: чланство у СКОЈ-у и КПЈ, курирска служба за партизане, скривање илегалаца, преношење оружја.

Данашњем обележавању 81 године од Крвавог јануара присуствовали су и венце су положили: градоначелник Никола Лукач, председник Градског парламента Младен Богдан и начелник Градске управе Драгиша Михајловић, делегација Министарства одбране предвођена потпуковником Душаном Јованићем, председник СУБНОР-а АП Војводине и потпредседник СУБНОР-а Србије, Јово Барошевић, представници СУБНОР-а Кикинда и Српских ратних ветерана Кикинда и потомци стрељаних: Зорке Чворак, Милорада Татића, Милице и Милана Маркова.

– Ови људи убијени су на свиреп начин. То је тежак дан у нашој историји и никада нећемо заборавити грађане који су на овакав начин побијени. Ми баштинимо и обележавамо овакве догађаје и увек ћемо то чинити – рекао је Јово Барошевић.

Кикинда данас обележава сећање на један од најтрагичнијих, најкрвавијих, најболнијих датума у историји нашег града, рекао је председник градског парламента Младен Богдан.

– Стрељани су зато што су били Срби, родољуби и патриоте, зато што су рекли „не” фашистичком окупатору. Њихову борбу не смемо никада да заборавимо и увек морамо да им одајемо почаст због примера који су дали како би Кикинда данас постојала и била слободна. Не смемо да заборавимо да је наш народ страдао током читавог 20. века, и у Првом светском рату и током Другог светског рата, и то страдање, нажалост, није заобишло ни Кикинду. Подсетићу и да је на грађане пуцано, само зато што су Срби, и у Краљеву и Крагујевцу, и у злочиначкој Независној држави Хрватској. Не постоји место на којем није било српског стратишта током 20. века. Исто се догађало и током 90-их година на територији бивше Југославије; као што видимо и сада, на Бадње вече, на Косову и Метохији пуцано је на дечаке Милоша и Стефана Стојановића када су ишли по Бадњак. Ништа од тога не смемо да заборавимо – рекао је Богдан.

Богдан је честитао Дан Републике грађанима Републике Српске и истакао да су они „својом борбом, трудом, залагањем и својим животима, омогућили да Срби преко Дрине данас имају своје парче земље“.

У програму обележавања годишњице свирепог злочина у Кикинди учестовали су чланови Одбора за културне активности СУБНОР-а, Владимир Радић и Ђуро Буцало, и припадници Одреда извиђача „Прока С. Плави“ из Кикинде.

Тог Крвавог јануара у Банату је, због тројице убијених немачких пољочувара, стрељано 150 родољуба. Одавање поште страдалима и чување сећања на њихову жртву обавеза је и част коју и данас преузимају генерације слободних потомака.

Болно сећање на крвави јануар: Фашисти у Банату стрељали 159 родољуба

Jelena Trifunović January 8, 2023

Адам Гросман, Петeр Книес и Петер Бартл била су тројица припадника немачке пољске полиције којима се 24. августа 1941. године изгубио сваки траг, након што су кренули у великокикиндски атар. Немачке полицијске власти утврдиће „напорним и дуготрајним настојањима“ да су, возећи се својим бициклима на путу Велика Кикинда-Башаид, наишли на припаднике драгутиновачког партизанског одреда који су их убили и закопали у оближњем кукурузишту. Њихови лешеви пронађени су последњег дана 1941. године. Уследиће сурова освета.

Трећег јануара 1942. године у парку поред Соколане у центру Кикинде, прво је организована погребна свечаност за побијене Немце, а потом јавно стрељање у дворишту Курије. Због убиства тројице немачких пољочувара, погубљена су деветорица родољуба из Драгутинова и Беодре, међу којима је био и командант Одреда Лазар Пајић.

На великим црвеним плакатима, грађанство је обавештено о стрељању „комунистичких злотвора“. Шесторица су били партизани, а тројица су оптужени да су им помагали и пружали склониште. Како би додатно застрашили становништво, беживотна тела родољуба окачили су на вешала испред православне цркве где су висила 24 сата.

У поподневним сатима, у затвор Курије, враћен је транспорт кикиндских затвореника са Бањице. Разлога за радост због повратка, убрзо ће се испоставити, није било. Стрељање припадника драгутиновачког одреда било је само увод у још свирепији злочин.

Наредба о одмаздама предвиђала је да за једног убијеног немачког војника, следи смртна казна за 50 до 100 комуниста. Паул Бадер, војни заповедник, 22. децембра издаје заповест по којој ће за једног убијеног Немца бити стрељано 50, а за рањеног 25 партизана.

Како стрељање 3. јануара није било у складу са заповешћу о одмаздама, за ново јавно стрељање одабран је трећи дан православног Божића. Одсек јавне безбедности забранио је да се црквена звона оглашавају од 9 до 11. јануара како се звоњава не би протумачила као пошта стрељаним родољубима.

Да је на помолу масакр, злослутно су најавила вешала подигнута испред Курије осмог јануара. Деветог јануара појавили су се плакати Управног одсека Подбанског звања о стрељањима која ће уследити истог дана у Кикинди, Мокрину, Аранђелову, Драгутинову и Петровграду. Жртве су 150 грађана српске и ромске националности, заробљени у рацијама током јесени 1941. године: партизани, њихови симпатизери, али и слободарски опредељени људи који нису желели да прихвате немачку окупацију. На плакату су исписана имена са кратким описом „кривице“: чланство у СКОЈ-у и КПЈ, сакупљање и преношење оружја, курирска служба за партизане, скривање илегалаца…

Крвава драма у дворишту Курије почела је у 10 часова. Пред стрељачки вод од 50 полицајаца, извођени су у групама од по десет- 25-годишњи студент права, 21-годишњи кројачки помоћник, 56-годишња домаћица, 47-годишњи баштован, 36-годишњи пољопривредник… Извршење злочина праћено је аплаузима и повицима из гледалишта. Кроз отворене прозоре Курије, војници, полицајци и цивили посматрали су стрељање, а неки од њих као полицијски комесар Антон Вебер повели су и своју децу. Побијено је 30 антифашиста- 21 Кикинђанин и 9 Мокринчана. Пошто су жртве 24 сата висиле на вешалима, мобилисани Роми однели су их колима иза католичког гробља код железничке станице и закопали у заједничку раку.

У свом извештају, срески начелник др Е. Кусинг навео је да су се стрељани „јуначки држали“. Док је прва група викала опроштајне речи својим укућанима и рођацима, друга и трећа су „клицале Совјетској Русији и слично“.

Тог деветог јануара 1942, фашисти су стрељали по 30 родољуба у Кикинди, Мокрину, Петровграду, Аранђелову и Драгутинову. У Банатском Аранђелову, за разлику од других места, жртвама је било дозвољено да напишу опроштајна писма.

Обележавање 9. јануара

Полагањем венаца и комеморативним скупом испред “зида плача” у дворишту Курије, борачке организације на челу са СУБНОР-ом заједно са представницима града, у понедељак 9. јануара у 11 сати обележиће 81 годину од свирепог злочина и одати пошту страдалим жртвама.