Narodno pozorište Kikinda tokom juna 2026. godine publici donosi repertoar koji obuhvata savremene i klasične dramske komade, kao i gostujuću predstavu Kulturnog centra Kula. Na programu su četiri izvođenja, koja će biti igrana u terminu od 20 časova.
Junski program otvara predstava „Heroj nacije“ Ivana M. Lalića, u režiji Dajane Josipović, koja će biti izvedena u utorak, 2. juna u 20 sati.
U subotu, 6. juna, na sceni Narodnog pozorišta biće odigrana predstava „Sumnja“ Džona Patrika Šenlija, u režiji Slobodana Stankovića, u okviru gostovanja Kulturnog centra Kula.
Naredne nedelje, u utorak, 9. juna, publika će imati priliku da pogleda Sterijinu komediju „Laža i paralaža“, u režiji Stevana Bodrože.
Predstava „Siroti mali hrčki“ Gordana Mihića, u režiji Marka Đurića, zakazana je za subotu, 13. jun u 20 časova.
Kikindsko Narodno pozorište poziva publiku da uživa u bogatom i raznovrsnom junskom programu.
Sava Savin nije samo velikan kikindske pozorišne scene, nego i predani hroničar svega značajnog što se decenijama dešavalo u ovdašnjem teatru, iskazavši zavidan dar za dnevničke zabeleške, koje je pretočio u dragoceno ukoričeno štivo
Da je bio samo glumac ostavio bi, ne samo u kikindskim okvirima, nego i znatno šire, neizbrisiv umetnički trag. Sava Savin se iskazao i u spisateljskoj ulozi. Autor je pohvale vrednog, hroničarskog dela satkanog od sopstvenog rukopisa, pošto je decenijama pedantno pratio pozorišni život svoga grada počev od sredine prethodnog veka, pa sve do dvehiljadite.
Savin u knjizi, na čijim je koricama simbolički, umesto slovnog naziva, cifra „50“, (uz to i bez imena autora) perom i fotografijom predočava poluvekovno bitisanje Narodnog pozorišta. Na unutrašnjoj strani korica je u kratkim crtama „lična karta“ Pozorišta. Citiramo: „Osnovano 14. juna 1950. Prva predstava je održana 2. decembra 1950. Tokom 50 sezona pripremljeno je: 252 premijere i prikazano ukupno 3.650 predstava, na kojima je bilo 838.156 gledalaca. Učestvovalo je na 38 pozorišnih festivala, izvelo 262 predstave i dobilo 432 nagrade“.
Sledi kratka autorova posveta, sa nadimkom umesto potpisa: „Knjigu posvećujem onima koji su mi omogućili da sa njima provedem 45 bezbrižnih, veselih, radosnih i raspevanih godina. Hvala im! S.S. Moca“. Za ovu poruku, četvrt veka nakon što ju je sročio, kaže – da ju je ruka ispisala, a srce izdiktiralo.
Savin je, inače, zakoračio u devedeset drugo leto. Ništa ga, tvrdi, ne boli. Fale mu koraci, jer ga noge sve više izdaju. Slabije vidi i čuje. A um mu bistar, retorika jasna, glasna i razgovetna. Ne beži od divana. Naprotiv. Raspričao se. Sačuvao je smisao za humor. Nema u njegovom izrazu i rezonu nostalgične patetike. A pamćenje mu za studentsku desetku. Stičemo utisak da žudi za razgovorom, pogotovo ako su tema daske koje život znače. Ponosan je, veli, na sve što je uradio u pozorištu i za pozorište, pa izgovara ono što je napisao u predgovoru:
– Knjigu o pedesetogodišnjem radu kikindskog pozorišta darujem onima koji su ovaj naš teatar ljubavlju i samopregorom stvarali i održavali. Tu mislim na sve one koje sam pomenuo, ali i na one koje omaškom, naravno ne namernom, nisam pomenuo. Godinama sam marljivo prikupljao građu, koju sam zatim sređivao i sistematizovao, da bi bila solidan osnov za stvaranje dela kojim će se čitaoci upoznati sa životom ove teatarske kuće.
Savin: Radio sam sa mnogim rediteljima, skoro svi su vredni pomena i poštovanja. među njima bih, kao najboljeg, izdvojio Ljuboslava Majeru. veliki znalac teatra i velemajstor svog zanata. kompletna ličnost.
Sava naglašava da mu nije bila namera da se bavi istorijatom Narodnog pozorišta. Samo je osmislio valjanu dokumentarističku podlogu za neke buduće istoričare. Ponovo poteže predgovor svoje knjige.
– Hteo sam, na osnovu podataka koje sam počeo da sakupljam i sređujem još 1961. godine, da opišem i prikažem ono što sam kao savremenik i član ove kuće, dakle 45 godina kao učesnik, video, prošao, pa delimično i uradio – objašnjava naš sagovornik smisao sopstvenog angažmana u vezi sa pomenutom publikacijom. – Možda će mi neko zameriti što pišem uglavnom o uspesima.To činim jer sam ubeđen da je ovo pozorište i bilo uspešno. Jer, četrdeset dve godine, dakle do profesionalizacije, raditi amaterski, mada je bolji izraz volonterski, pa postizati vrhunske uspehe, za možda jednu kutiju cigareta, ili za neki ilustrovani časopis, koliko su nekada bili honorari za jednu odigranu predstavu, u današnjim uslovima ravno je podvigu. Još kad dodam da je taj i takav rad doveo ovaj teatar, pa i sam grad Kikindu, do najviših vrhova tog predivnog pozorišnog amaterizma „one“ Jugoslavije, do vrhova o kojima su neka pozorišta mogla samo da sanjaju…
U uvodnom delu pozamašne knjige na ukupno 384 stranice, Savin je, oslonivši se delom na radove hroničara prethodnika koji su se bavili ovom temom, opisao bogat i sadržajan istorijat pozorišta u Kikindi. Zatim je u formi letopisa, u najkraćem, predstavio 50 pozorišnih sezona. Naveo je sve nazive predstava i njihove aktere – reditelje i glumce, smotre i festivale na kojima se nastupalo, pomenuo nagrade i priznanja, medijske reakcije i ostale zanimljivosti iz kikindske pozorišne svakidašnjice.
Savin je, po azbučnom redu, pobrojao sve autore igranih pozorišnih dela, sve reditelje koji su delali u Kikindi, sve glumce, sve umetničke i tehničke saradnike. Tu je i poširok spisak svih gradova i sela širom nekadašnje SFRJ u kojima su Kikinđani gostovali. Evidentirani su i novinski prilozi o pozorištu. Posebna vrednost ove monografije je foto-galerija sa portretima upravnika i glumaca i insertima iz određenog broja predstava, koje su snimili Stevan Mold, Đerđ Nemet, Šanji Melank i Vlada Sretenović. Knjiga je, u 700 primeraka, štampana u subotičkoj „Birografici“.
NAJDRAŽA ULOGA
Pitamo Savina koja mu je, od 47 uloga, koje je odigrao 804 puta, najdraža. Bez premišljanja veli:
– Komandant Sajler u istoimenoj predstavi Borislava Mihajlovića Mihiza iz 1967. godine, koju je režirao Milan Barić iz Zrenjanina, čiji je pomoćnik bio naš sugrađanin Laslo Karpati. Partnerka mi je bila Milica Veselinov. Zahtevna uloga i delikatna, ratna, tematika sa šokantnim epilogom koji nagoni na duboko razmišljanje. Sve uloge su mi drage, ali je ova kruna moje glumačke karijere.
BIOGRAFIJA ZA RESPEKT
Sava Savin Moca je rođen u Srpskoj Crnji, a u Kikindu se s porodicom doselio u 21. godini i odmah pristupio ovdašnjem pozorištu. Diplomirani je ekonomista. Bio je prvo rukovodilac u PIK-u, a zatim od 1978. do 1995. godine kada je otišao u penziju, direktor ovdašnje filijale nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Pre tri godine preminula mu je supruga Stojanka, s nadimkom Beba. Moca ima kuću u najlepšoj kikindskoj ulici (Generala Drapšina). Staračku samoću odagnava mu venčana kuma Zlata, koja ga svakodnevno obilazi i pazi.
Sava Savin glumačku karijeru započeo kao srednjoškolac u rodnoj Srpskoj Crnji, a kao dvadesetogodišnjak, preseljenjem porodice u Kikindu, zakoračio u ovdašnje pozorište i u njemu igrao nekoliko decenija, i uporedno beležio sve što se dešavalo na ovdašnjoj pozorišnoj sceni
Bio je, s diplomom ekonomiste, uspešan u privredi, da bi potpunu radnu afirmaciju stekao kao čelnik nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Sava Savin se, ipak, među sugrađanima prepoznaje pre svega kao – glumac. Ko ga pomene samo veli: Moca iz pozorišta.
Ostavio je neizbrisiv trag u ovdašnjoj kulturi. Bio je najdirektniji akter najviših umetničkih dometa ovdašnje teatarske scene, uporedo i – neumorni hroničar svega što se na njoj i oko nje decenijama dešavalo.
Zakoračio je u devedeset drugo leto. Godine ga pritišću, ali samo fizički. Glava bistra, misli sređene. Pamćenje besprekorno. Govori razložno, bez patetičnog prisećanja prošlih vremena. Naš Moca je bio i ostao postojana ličnost. Porodična kuća u centru grada, priznaje, previše mu prostrana, jer se u nju slabo svraća.
– Ništa me ne boli – kaže. – Samo popuštaju oči, uši, noge. Teško se krećem. Pre tri godine preminula mi supruga Stojanka, moja Beba, moj životni oslonac. Ostao sam da se mučim. O meni brine naša kuma Zlata. Dobra duša. Zahvalan sam joj….
Savin životopis je sadržajan i zanimljiv. Mogla bi debela knjiga da se sroči, film da se snimi, scenario za pozorišnu predstavu da se napravi.
Fascinantna je ta njegova fanatična privrženost daskama koje život znače oplemenjena amaterskim zanosom. I sve bez dinara nadoknade. U Mocinoj umetničkoj karijeri podatak za divljenje. Imao je 47 uloga, najčešće glavnih, a pred publiku je izlazio čak 804 puta.
Naš sagovornik je, inače, zavoleo glumu još kao junoša u rodnoj Srpskoj Crnji. Dok je pohađao Ekonomsku školu u Zrenjaninu odigrao je tri predstave, u kojima je imao glavne role. Pamti te trenutke zanosa i sreće, kao da su od juče:
-Rado se setim tih prvih koraka pozorišnog života. Prvenac mi je bila predstava „Od kako je Banja Luka postala“ Rasima Filipovića. Druge dve „Dr“ i „Pokojnik“ Nušića. Kao i svako mlado biće zaljubljeno u pozorište, imao sam uzora. Bio je to Sava Lazarov, moj razredni starešina iz srednje škole, doajen zrenjaninskog glumišta. Fantastičan glumac, ali i čovek koji pleni dobrotom, uzvišenim stavom i dobronamernom sugestijom. Svi smo maštali da jednog dana budemo kao on. Takvog mentora posle nisam sreo…
U Kikindu se junak naše priče, s ocem Mitom i majkom Milevom, doselio kada mu je bilo nešto više od 20 godina. Razlog preseljenja je očev posao u vezi sa izgradnjom silosa. Pre toga upisao je studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pa ih ubrzo napustio – zbog predvojničke obuke, predmeta koji se svakog ponedeljka na prvim časovima obavezno slušao, a njemu bilo mrsko da rano ustaje i sluša njemu dosadnu materiju. Otišao je u vojsku, koju je služio u Zadru. S činom rezervnog oficira vratio se kući. Potom je vanredno završio započete studije. Kao diplomirani ekonomista 1958. godine zaposlio se u ovdašnjem PIK-u, obavljajući uglavnom rukovodeće poslove u administraciji. Među klaničarima je proveo 13 godina, a 1968. godine, kada je preduzeće počelo da propada, pa rukovođenje preuzela prinudna uprava, potražio je novo radno mesto.
– Odmah sam prešao u lokalnu filijalu nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva – priseća se Sava sopstvene najvažnije radne etape, u kojoj je, nakon šefovanja u nekoliko resora, od 1978. do 1995. godine bio na najvažnijoj poziciji. – Kada sam postao direktor prestao sam da glumim, ali se našeg teatra nisam odrekao. Nastavio sam, s jednakim žarom i upornošću, da vodim 1958. godine započetu evidenciju pozorišne kuće, iz koje su posle iznikle tri moje knjige o njenom istorijatu.
DRAGOCENI PODACI
– Vođenje pozorišne evidencije je, zbilja, mukotrpan posao. Imao sam personalne kartone ne samo glumaca i reditelja, nego i kompletnog propratnog osoblja. Beležio sam ko je, šta i kada igrao, pisao šta se dešavalo tokom sezone i van nje, na koje se festivale putovalo, ko je kavu nagradu ostvario. Kad se sve sabere, vredelo je tog mog golemog truda – poručuje Sava Savin.
VAŽNA ULOGA
Pomenimo Savine glumačke početke u Kikindi. Čim se Sava doselio u Kikindu pohitao je u pozorište. Ubrzo mu je dodeljena glavna muška uloga u „Hasanaginici“. Valjda, pretpostavlja, zbog prodornog glasa i besprekorne dikcije. Priseća se ostalih u predstavi. Dušanka Vlajić igrala je Hasanaginicu, sultanija je bila Ljubica Stepanov, a tu su još bili Jelisaveta Šuković, Stanimir Dragović i Žarko Budovalčev.
PREDNOST AMATERIZMU
– Naše pozorište je, nakon 48 godina amaterskog delovanja, poprimilo status profesionalne kuće. Igrao sam, naravno, i dalje, bez honorara i bilo kakve novčane nadoknade. Kada bih morao da se opredelim za jednu od dve statusne varijante, prednost bih dao amaterizmu, bezrezervno. Zna se i zašto. Pozorište je u vreme amaterizma svakodnevno vrvelo od ljudi. Sem glumaca, reditelja i ostalog pozorišnog osoblja, u naše prostorije svraćali su ljubitelji teatra i kulture, prosvetari, školska omladina, čak i radnička klasa. Već na početku profesionalizma sve to pozitivno i lepo je za kratko vreme utihnulo. Dođe publika, odgleda predstavu i tiho, ne zastajući, nestane. Zaključujem da amateri žive da bi igrali, a profesionalci igraju da bi živeli – jasan je Sava Savin.
Da se može napraviti vrhunska komedija u vlastitoj produkciji dokazalo je kikindsko pozorište, a u to su uverili i Zrenjanince, na nedavnom gostovanju.
Kikinđani, dobro znaju ovaj dramski komad, a ovog puta i posetioci u prepunoj velikoj sali zrenjaninskog teatra „Toša Jovanović” uverili su se da kikindsko Narodno pozorište ima s čime i pred najprobirljiviju publiku. Sa ukusnom scenografijom i bravuroznom glumom, „Ljubavno pismo” je razgalilo egzaltiranu publiku iz grada na Begeju, a sami glumci su na kraju doživeli ovacije.
Podsetimo, pomenuti komad govori o mentalitetu, porodici, komšijama i uopšte promašenim životima. Nastao je po tekstu Zorana Bačića i Zlatana Fazlagića, a režiju potpisuje maestralni Dragan Ostojić. U podeli su Branislav Knežević, BranislavČubrilo, Gordana Rauški, Mihailo Laptošević, Ružica Nedin, Anđela Kiković, Vladimir Maksimović i Jovana Berić. S obzirom na to da je u ovoj drami s„ pevanjem, bez pucanja” o mentalitetu i porodici dosta promašenih likova, sam reditelj ukratko podvlači da ova predstava pruža neku vrstu utehe da kada izađete sa predstave kažete sebi: „Nije moj život ni tako loš”.
Zrenjaninci su te večeri mogli da vide čitavu lepezu likova – od žovijalnih do frustriranih i da se dobro i zabave i zamisle. Vladimir Maksimović, akter ove predstave i čest gost Zrenjanina igra lik Momčila.
– Momčilo je, kako je sam pisac rekao, moron. Uz pomoć reditelja Dragana Ostojića i svih kolega, mislim da sam uspeo da napravim dobar lik, jednog dečka koji je izgubljen u traženju samog sebe. On želi da odraste i da bude ozbiljan, ali ga njegov IQ koči u svemu tome i bilo mi je zadovoljstvo da radim ovu ulogu zato što je ovo jedan od onih tekstova u kojima, što se više „otkačite” i što se više prepustite toj igri i čaroliji teatra – to je uloga bolja – kaže Maksimović.
Njegovog oca Olivera tumači Mihailo Laptošević.
– Oliver je i Momčilov otac i Jagodin muž, a uz to i neuspeli ljubavnik svoje kume Fransoaz. Neuspeli je i otac i muž. Voleo bi da je bar malo muško. Njegovo „sofisticirano” biće zarobljeno je u kulturnoj pustinji koja ga okružuje. Da budemo iskreni – on toj pustinji apsolutno i pripada – kaže Laptošević.
Anđela Kiković tumači lepu i mladu devojku Leposavu koja prvi put doživljava čulnu ljubav, a potreba za njenom slobodom se kosi sa njenim krutim vaspitanjem.
Dakle, mnogo je neostvarenih likova u ovom komadu, a među njima i stariji vodnik u penziji Voja Soldatović, koga tumači Branislav Knežević.
– Koliko je Voja sposoban i uspešan vidi se iz toga što do penzije nije dogurao ni do čina zastavnika. Neuspešan u poslu, neuspešan i u životu. Ima mlađu ženu koja se švalera s venčanim kumom i ćerku koju je odgajao kao sina vojnika, neuspešno naravno. Međutim, on sebe vidi sasvim drugačije: kao uspešnog i nadmoćnog na svim poljima, pa i u pokušaju njegove preljube.
Jovana Berić igra Ružicu, studentkinju i podstanarku kod porodice Soldatović. Ujedno je i Leposavina najbolja prijateljica i potajno je zaljubljena u Momčila. Međutim, kada shvati da joj je ljubav neuzvraćena, pokušava da spoji svoju simpatiju sa svojom najboljom drugaricom i tu pravi zaplet u koji budu umešane obe porodice.
Gordana Rauški i Ružica Nenin briljanto su odigrale svoje role i bravuroznim glumačkim sredstvima upotpunile odličnu podelu. U pojedinim delovima predstave, naročito segmentima s pevanjem, doživele su ovacije.Svemu treba dodati i izvanredno kadrirane snimljene segmente koje povremeno možemo videti u sklopu komada. Rečju, izvanredno režirana predstava, a tome svedoče i reakcije zrenjaninske publike, koja se i aplauzima i smehom odazivala na veliki deo ove dvočasovne predstave-spektakla.
Objektivno govoreći, u zrenjaninskom, kao i u drugim teatrima, nisu sve predstave podjednako ni uspešne ni gledane. „Ljubavno pismo” bi zasigurno bilo u samom vrhu gledanosti da je kojim slučajem postavljeno u produkciji zrenjaninskog teatra. Tamošnja publika je (kao i kikindska) pozorišno edukovana i ne voli šmiranje, nego „glumački prošireno telo”, kako bi to nazvao čuveni kritičar Ranko Munitić.
Majstorstvo kikindskih glumaca prepoznala je publika u Zrenjaninu. O svojim iskustvima s kolegama iz grada na Begeju Vladimir Maksimović kaže:
-Imao sam priliku da se upoznam sa zrenjaninskom publikom kada sam igrao predstavu „Nebeski odred”. Zrenjaninski teatar jako volim i uvek se radujem dolasku. Dođem i kad Zrenjaninci spremaju neku predstavu, da igram karte sa svojim prijateljima koji su tamo zaposleni. Studirao sam sa Dejanom Karlečikom i Stefanom Juaninom.Milan Kolak mi je jedan od najboljih prijatelja – kaže Vlada, dok se Mihailo Laptošević nadovezuje:
-Moja iskustva sa zrenjaninskom publikom su iz pozicije iste te publike. Gledao sam, još od fakulteta, dosta predstava u Zrenjaninu. Svaku koju sam gledao publika je prihvatila raširenih ruku. Radujem se što je i naše „Ljubavno pismo” zrenjaninska publika tako prihvatila – sumira Mihajlo.
Jovani Berić je ovo bilo drugo gostovanje u srednjem Banatu:
– Bilo mi je prelepo i oduševila me je publika i njena otvorenost i gostoprimljivost. Veoma zadovoljna kako je proteklo gostovanje je i Anđela Kiković koja ističe da je i sam rad na ovoj predstavi bio jako uzbudljiv i zabavan.
Doduše, opšti utisak je malo pokvario nečiji uporan i suvi tzv. „veliki” (ranijim generacijama poznat i kao magareći) kašalj iz publike za vreme trajanja predstave, međutim to je opšte mesto u teatru koji je još davnih dana kroz vic opisao legendarni dramaturg Jugoslovenskog dramskog pozorišta Dragoslav Andrić: „Pacijent: Doktore, kašljem! Doktor: Pa, što ste došli kod mene? Pacijent: A gde je trebalo da idem? Doktor: Pa, u pozorište!”
KAD IGRA MINISTARKA
Od mnogobrojnih predstava koje su na repertoaru zrenjaninskog teatra, ubedljivo najbolji odziv kod publike imaju komadi koji se rade po tekstovima domaćih autora. Vrlo gledana je predstava „Šta će biti sa svima nama” Borisa Liješevića, a najgledanija je „Gospođa ministarka” po Nušićevom klasiku, za koju karte planu već u prvih sat vremena prodaje. Glavnu ulogu, Živku ministarku, igra bivša članica kikindskog teatra Jelena Šneblić Živković.
U Kikindi je, prema podacima iz 1825. godine živelo 12.344 stanovnika. Od toga je blizu 80 odsto bilo pravoslavnih Srba. To stanovništvo osećalo je potrebu da ima svoju kulturnu instituciju. Pripremi i izvođenju prvog pozorišnog komada kumovao je Joakim Vujić, otac srpskog teatra. Naime, 1834. godine na putovanju za Peštu, Vujić je došao u Kikindu i zadržao se jedno vreme kod svojih prijatelja, prote Vasilija Stojanovića i učitelja Arkadija Petrovića.
Pod uticajem i po nagovoru Joakima Vujića, kikindski studenti prava, Nika Petrović i Luka Lisulov, sakupili su družinu i počeli sa pripremama pozorišnog komada Jovana Sterije Popovića „Svetislav i Mileva”.
Avgusta 1834. grupa Kikinđana izvodi premijeru pozorišnog komada na srpskom jeziku u prostoriji kafane „Kod zlatnog pluga”. Izvođenje ovog dela obradovalo je Kikinđane, sala je bila prepuna, a gledaoci su srdačno pozdravili izvođače. Često je izvođenje predstave prekidano aplauzima i zahtevano ponavljanje pojedinih scena.
– Značaj izvođenja ovog Sterijinog dela nije samo u tome što je to u Kikindi bila prva pozorišna predstava na srpskom jeziku u izvođenju kikindskih diletanata, već je to bilo jedno od retkih izvođenja ovog dela u prvoj njegovoj verziji. Delo je štampano kao Sterijin prvenac 1827. godine u Pešti. Sve do 1834. dakle sedam godina nakon objavljivanja, drama se nije pojavljivala na sceni. Kikindska pozorišna družina ju je prva izvela. Posle Kikinđana, 1838. godine „Svetislava i Milevu” igra leteće diletantsko pozorište iz Novog Sada, koje ovo delo izvodi 1840. i u Zagrebu i Bečeju, a iste godine igraju ga i učenici učiteljske škole u Somboru. U prvoj verziji ovaj Sterijin prvenac igran je svega 4 ili 5 puta i to uvek bez znanja i učešća autora. Tek 15 godina posle, nakon prelaska u Beograd, Sterija uočava nedostatak drame, prerađuje je, pa ovo delo, pored izvođenja u beogradskom Teatru na dumruku, doživljava veliki uspeh i u drugim pozorištima. Tako ga je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada stavilo na repertoar odmah po osnivanju (1861) a bilo je na repertoaru sve do 1884. godine. Ali Kikinđani konačnu verziju nikada nisu videli. Prva pozorišna družina nije ni sačekala drugu verziju ove drame, a i studenti prava, Petrović i Lisulov, otišli su na nastavak studija. Potonje družine za ovo delo nisu bile zainteresovane- navodi u knjizi „Pozorišni život kikindskih Srba”, autor Sava Savin.
Joakim Vujić
Deceniju kasnije u Kikindi su se našla dva čoveka, ljubitelja kulture, i krenulo se u osnivanje pozorišne družine. Jedan je bio Nikola pl. Stojanović, kikindski senator, rodoljub, kulturni mecena, direktor kikindskih škola i osnivač srpske čitaonice, a drugi Ljubomir Jovanović, bivši sekretar kneza Mihajla Obrenovića, koji se, nakon svrgavanja kneza, doselio u Kikindu zajedno sa više državnih činovnika.
U jesen 1844, godine, pod uticajem Ljubomira Jovanovića, a pod pokroviteljstvom senatora Nikole pl. Stojanovića, osnovana je nova pozorišna družina nazvana Društvo ljubitelja umetnosti i srpske narodnosti. Društvo je radilo pod okriljem Srpske čitaonice, a Srpska pravoslavna crkvena opština odredila mu je godišnju pomoć od 600 forinti, s tim da su članovi društva obavezni da nedeljom i u dane crkvenih praznika poje u crkvi. Od magistrata nisu dobijali nikakvunovčanu pomoć, već su od vlasti dobili samo dvoranu u krčmi „Kod belog krsta” koju je u zakup držao Filip Deker, a opština je o svom trošku dvoranu prilagodila za izvođenje pozorišnih predstava.
Početak rada društva bio je težak. U nedostatku novca, nije se lako dolazilo do potrebne opreme za pripremanje i prikazivanje predstava. Trebalo je obezbediti dekor, rekvizite, kostime. Građani Kikinde i okolnih mesta – ljubitelji pozorišta- otvorili su svoje stare ormane, dolove i šifonjere, te su družinu snabdevali potrebnim kostimima i rekvizitima. Problem su predstavljali i neuki i nevešti glumci- diletanti koji nisu mogli mnogo da nauče takođe neukog reditelja Sergija Birimca, po struci bogoslova i pravnika. Zato se rodila ideja da se angažuje reditelj profesionalac. U Beču je pronađen slobodan reditelj, poreklom iz Moravske, koji je angažovan da radi u društvu sa platom od 250 forinti. Pod njegovim nadzorom i u njegovoj režiji počele su intenzivne pripreme pozorišnih komada. Za svega nekoliko meseci glumci, inače već talentovani, toliko su napredovali da su mogli stupiti i na veče, na glasu poznate pozornice, što se kasnije zaista i dešavalo, svedočili su savremenici.
– Društvo je sa prikazivanjem predstava počelo 1845. godine. Ulaz je bio besplatan, pa je dvorana uvek bila puna gledalaca. Pored činovinka, zanatlija, trgovaca, lekara, na predstave su dolazili i seljaci i spahije, a nije bio redak slučaj da dolaze i stanovnici okolnih mesta: Mokrina, Iđoša, Bašaida, pa čak i Crnje. Za svoj rad izvođači predstava- diletanti, bili su plaćeni po 100 forinti u srebru mesečno. Ljubomir Jovanović i Petar Protić bili su najistaknutiji glumci, a komponovali su i melodije za pojedine pozorišne komade.
Društvo je imalo i svoj orkestar koji je izvodenje predstava pratio u živo, jer je skoro svaka predstava bila sa pevanjem, ili je bar orkestar svirao pre početka predstave i u pauzama, a obično je po završetku bila održana igranka. Repertoar je bio šarolik. Igrali su se komadi: „Boj na kosovu”, „Hajduci”, „Gospodar i rob”, „Strelci”, „Kir Janja”, „Zidanje Ravanice”, „Zaljubljenici”, „Spomen Lukijanu Mušickom” i dr. Neki od izvođača bili su Ljubomir Jovanović, Arkadije Stanković, Jelena Popović, Milka Putnik, Lazar Kirić, Olga Po- pović, Jelena Tapavica…- piše hroničar kikindskog pozorišta Sava Savin Moca.
U jesen 1846, društvo se nalazilo u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji, pa su počeli da naplaćuju ulaznice. Tada je interesovanje za predstave počelo naglo da opada. Predstava, Spomen Lukijanu Mišickom” izvedena je pred vrlo malim brojem gledalaca, pa se prestalo sa daljim izvođenjem.
Uskoro je preminuo mecena društva Nikola pl. Stojanović, što je označilo početak raspada društva. Filip Deker od opštine je zahtevao da se prestane sa izvođenjem predstava u gostionici čiji je on bio zakupac i da se ona vrati u predašnje stanje. Sve ove okolnosti dovele su do toga da ova pozorišne družina prestane sa radom i da skoro celokupan ansambl ode iz Kikinde. S obzirom na uvežbanost glumaca i stečeno solidno iskustvo, nije im bilo teško da nadu utočište u nekim putujućim družinama pa čak i u stalnim pozorištima.
Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Veče jednog od najpopularnijih stendap komičara na našim prostorima Nenada Danilovića poznatijeg kao Neša Bridžis na programu je 14. marta na sceni kikindskog Narodnog pozorišta. Jedan od začetnika srpske stendap scene kikindskoj publici predstaviće se komedijom „Šifra 40.01“.
„Strah, prastari neprijatelj čoveka, koliko nas gura napred i ukazuje na potencijalnu opasnost za koju moramo biti spremni, tako nas i blokira i parališe ako se predugo zadrži u nama. Neša nam kroz ovu predstavu ukazuje na razliku između realnog i nerealnog straha kroz lična iskustva, satirično iz prve ruke, objašnjava prevazilaženje raznoraznih životnih situacija u kojima se i sam našao. Predstava „F40.01“ je zapravo Nešina dijagnoza, a koja je vaša dijagnoza saznajte dolaskom na predstavu, gde će upravo Neša pokušati da razbije strahove i učiniti da na njih gledate iz jednog potpuno novog ugla i da sa predstave odetete sa totalno drugačijim pogledom na strah“- navodi se u najavi.
Neša Bridžis je profesionalni angažman započeo 2010. godine. Održao je više od 2000 nastupa u zemlji i inostranstvu. Bio je gost na brojnim festivalima u regionu. Cena karte je 800 dinara.
