Народно позориште Кикинда током јуна 2026. године публици доноси репертоар који обухвата савремене и класичне драмске комаде, као и гостујућу представу Културног центра Кула. На програму су четири извођења, која ће бити играна у термину од 20 часова.
Јунски програм отвара представа „Херој нације“ Ивана М. Лалића, у режији Дајане Јосиповић, која ће бити изведена у уторак, 2. јуна у 20 сати.
У суботу, 6. јуна, на сцени Народног позоришта биће одиграна представа „Сумња“ Џона Патрика Шенлија, у режији Слободана Станковића, у оквиру гостовања Културног центра Кула.
Наредне недеље, у уторак, 9. јуна, публика ће имати прилику да погледа Стеријину комедију „Лажа и паралажа“, у режији Стевана Бодроже.
Представа „Сироти мали хрчки“ Гордана Михића, у режији Марка Ђурића, заказана је за суботу, 13. јун у 20 часова.
Кикиндско Народно позориште позива публику да ужива у богатом и разноврсном јунском програму.
Сава Савин није само великан кикиндске позоришне сцене, него и предани хроничар свега значајног што се деценијама дешавало у овдашњем театру, исказавши завидан дар за дневничке забелешке, које је преточио у драгоцено укоричено штиво
Да је био само глумац оставио би, не само у кикиндским оквирима, него и знатно шире, неизбрисив уметнички траг. Сава Савин се исказао и у списатељској улози. Аутор је похвале вредног, хроничарског дела сатканог од сопственог рукописа, пошто је деценијама педантно пратио позоришни живот свога града почев од средине претходног века, па све до двехиљадите.
Савин у књизи, на чијим је корицама симболички, уместо словног назива, цифра „50“, (уз то и без имена аутора) пером и фотографијом предочава полувековно битисање Народног позоришта. На унутрашњој страни корица је у кратким цртама „лична карта“ Позоришта. Цитирамо: „Основано 14. јуна 1950. Прва представа је одржана 2. децембра 1950. Током 50 сезона припремљено је: 252 премијере и приказано укупно 3.650 представа, на којима је било 838.156 гледалаца. Учествовало је на 38 позоришних фестивала, извело 262 представе и добило 432 награде“.
Следи кратка ауторова посвета, са надимком уместо потписа: „Књигу посвећујем онима који су ми омогућили да са њима проведем 45 безбрижних, веселих, радосних и распеваних година. Хвала им! С.С. Моца“. За ову поруку, четврт века након што ју је срочио, каже – да ју је рука исписала, а срце издиктирало.
Савин је, иначе, закорачио у деведесет друго лето. Ништа га, тврди, не боли. Фале му кораци, јер га ноге све више издају. Слабије види и чује. А ум му бистар, реторика јасна, гласна и разговетна. Не бежи од дивана. Напротив. Распричао се. Сачувао је смисао за хумор. Нема у његовом изразу и резону носталгичне патетике. А памћење му за студентску десетку. Стичемо утисак да жуди за разговором, поготово ако су тема даске које живот значе. Поносан је, вели, на све што је урадио у позоришту и за позориште, па изговара оно што је написао у предговору:
– Књигу о педесетогодишњем раду кикиндског позоришта дарујем онима који су овај наш театар љубављу и самопрегором стварали и одржавали. Ту мислим на све оне које сам поменуо, али и на оне које омашком, наравно не намерном, нисам поменуо. Годинама сам марљиво прикупљао грађу, коју сам затим сређивао и систематизовао, да би била солидан основ за стварање дела којим ће се читаоци упознати са животом ове театарске куће.
Савин: Радио сам са многим редитељима, скоро сви су вредни помена и поштовања. међу њима бих, као најбољег, издвојио Љубослава Мајеру. велики зналац театра и велемајстор свог заната. комплетна личност.
Сава наглашава да му није била намера да се бави историјатом Народног позоришта. Само је осмислио ваљану документаристичку подлогу за неке будуће историчаре. Поново потеже предговор своје књиге.
– Хтео сам, на основу података које сам почео да сакупљам и сређујем још 1961. године, да опишем и прикажем оно што сам као савременик и члан ове куће, дакле 45 година као учесник, видео, прошао, па делимично и урадио – објашњава наш саговорник смисао сопственог ангажмана у вези са поменутом публикацијом. – Можда ће ми неко замерити што пишем углавном о успесима.То чиним јер сам убеђен да је ово позориште и било успешно. Јер, четрдесет две године, дакле до професионализације, радити аматерски, мада је бољи израз волонтерски, па постизати врхунске успехе, за можда једну кутију цигарета, или за неки илустровани часопис, колико су некада били хонорари за једну одиграну представу, у данашњим условима равно је подвигу. Још кад додам да је тај и такав рад довео овај театар, па и сам град Кикинду, до највиших врхова тог предивног позоришног аматеризма „оне“ Југославије, до врхова о којима су нека позоришта могла само да сањају…
У уводном делу позамашне књиге на укупно 384 странице, Савин је, ослонивши се делом на радове хроничара претходника који су се бавили овом темом, описао богат и садржајан историјат позоришта у Кикинди. Затим је у форми летописа, у најкраћем, представио 50 позоришних сезона. Навео је све називе представа и њихове актере – редитеље и глумце, смотре и фестивале на којима се наступало, поменуо награде и признања, медијске реакције и остале занимљивости из кикиндске позоришне свакидашњице.
Савин је, по азбучном реду, побројао све ауторе играних позоришних дела, све редитеље који су делали у Кикинди, све глумце, све уметничке и техничке сараднике. Ту је и поширок списак свих градова и села широм некадашње СФРЈ у којима су Кикинђани гостовали. Евидентирани су и новински прилози о позоришту. Посебна вредност ове монографије је фото-галерија са портретима управника и глумаца и инсертима из одређеног броја представа, које су снимили Стеван Молд, Ђерђ Немет, Шањи Меланк и Влада Сретеновић. Књига је, у 700 примерака, штампана у суботичкој „Бирографици“.
НАЈДРАЖА УЛОГА
Питамо Савина која му је, од 47 улога, које је одиграо 804 пута, најдража. Без премишљања вели:
– Командант Сајлер у истоименој представи Борислава Михајловића Михиза из 1967. године, коју је режирао Милан Барић из Зрењанина, чији је помоћник био наш суграђанин Ласло Карпати. Партнерка ми је била Милица Веселинов. Захтевна улога и деликатна, ратна, тематика са шокантним епилогом који нагони на дубоко размишљање. Све улоге су ми драге, али је ова круна моје глумачке каријере.
БИОГРАФИЈА ЗА РЕСПЕКТ
Сава Савин Моца је рођен у Српској Црњи, а у Кикинду се с породицом доселио у 21. години и одмах приступио овдашњем позоришту. Дипломирани је економиста. Био је прво руководилац у ПИК-у, а затим од 1978. до 1995. године када је отишао у пензију, директор овдашње филијале некадашње Службе друштвеног књиговодства. Пре три године преминула му је супруга Стојанка, с надимком Беба. Моца има кућу у најлепшој кикиндској улици (Генерала Драпшина). Старачку самоћу одагнава му венчана кума Злата, која га свакодневно обилази и пази.
Сава Савин глумачку каријеру започео као средњошколац у родној Српској Црњи, а као двадесетогодишњак, пресељењем породице у Кикинду, закорачио у овдашње позориште и у њему играо неколико деценија, и упоредно бележио све што се дешавало на овдашњој позоришној сцени
Био је, с дипломом економисте, успешан у привреди, да би потпуну радну афирмацију стекао као челник некадашње Службе друштвеног књиговодства. Сава Савин се, ипак, међу суграђанима препознаје пре свега као – глумац. Ко га помене само вели: Моца из позоришта.
Оставио је неизбрисив траг у овдашњој култури. Био је најдиректнији актер највиших уметничких домета овдашње театарске сцене, упоредо и – неуморни хроничар свега што се на њој и око ње деценијама дешавало.
Закорачио је у деведесет друго лето. Године га притишћу, али само физички. Глава бистра, мисли сређене. Памћење беспрекорно. Говори разложно, без патетичног присећања прошлих времена. Наш Моца је био и остао постојана личност. Породична кућа у центру града, признаје, превише му пространа, јер се у њу слабо свраћа.
– Ништа ме не боли – каже. – Само попуштају очи, уши, ноге. Тешко се крећем. Пре три године преминула ми супруга Стојанка, моја Беба, мој животни ослонац. Остао сам да се мучим. О мени брине наша кума Злата. Добра душа. Захвалан сам јој….
Савин животопис је садржајан и занимљив. Могла би дебела књига да се срочи, филм да се сними, сценарио за позоришну представу да се направи.
Фасцинантна је та његова фанатична приврженост даскама које живот значе оплемењена аматерским заносом. И све без динара надокнаде. У Моциној уметничкој каријери податак за дивљење. Имао је 47 улога, најчешће главних, а пред публику је излазио чак 804 пута.
Наш саговорник је, иначе, заволео глуму још као јуноша у родној Српској Црњи. Док је похађао Економску школу у Зрењанину одиграо је три представе, у којима је имао главне роле. Памти те тренутке заноса и среће, као да су од јуче:
-Радо се сетим тих првих корака позоришног живота. Првенац ми је била представа „Од како је Бања Лука постала“ Расима Филиповића. Друге две „Др“ и „Покојник“ Нушића. Као и свако младо биће заљубљено у позориште, имао сам узора. Био је то Сава Лазаров, мој разредни старешина из средње школе, доајен зрењанинског глумишта. Фантастичан глумац, али и човек који плени добротом, узвишеним ставом и добронамерном сугестијом. Сви смо маштали да једног дана будемо као он. Таквог ментора после нисам срео…
У Кикинду се јунак наше приче, с оцем Митом и мајком Милевом, доселио када му је било нешто више од 20 година. Разлог пресељења је очев посао у вези са изградњом силоса. Пре тога уписао је студије на Економском факултету у Београду, па их убрзо напустио – због предвојничке обуке, предмета који се сваког понедељка на првим часовима обавезно слушао, а њему било мрско да рано устаје и слуша њему досадну материју. Отишао је у војску, коју је служио у Задру. С чином резервног официра вратио се кући. Потом је ванредно завршио започете студије. Као дипломирани економиста 1958. године запослио се у овдашњем ПИК-у, обављајући углавном руководеће послове у администрацији. Међу кланичарима је провео 13 година, а 1968. године, када је предузеће почело да пропада, па руковођење преузела принудна управа, потражио је ново радно место.
– Одмах сам прешао у локалну филијалу некадашње Службе друштвеног књиговодства – присећа се Сава сопствене најважније радне етапе, у којој је, након шефовања у неколико ресора, од 1978. до 1995. године био на најважнијој позицији. – Када сам постао директор престао сам да глумим, али се нашег театра нисам одрекао. Наставио сам, с једнаким жаром и упорношћу, да водим 1958. године започету евиденцију позоришне куће, из које су после изникле три моје књиге о њеном историјату.
ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ
– Вођење позоришне евиденције је, збиља, мукотрпан посао. Имао сам персоналне картоне не само глумаца и редитеља, него и комплетног пропратног особља. Бележио сам ко је, шта и када играо, писао шта се дешавало током сезоне и ван ње, на које се фестивале путовало, ко је каву награду остварио. Кад се све сабере, вредело је тог мог големог труда – поручује Сава Савин.
ВАЖНА УЛОГА
Поменимо Савине глумачке почетке у Кикинди. Чим се Сава доселио у Кикинду похитао је у позориште. Убрзо му је додељена главна мушка улога у „Хасанагиници“. Ваљда, претпоставља, због продорног гласа и беспрекорне дикције. Присећа се осталих у представи. Душанка Влајић играла је Хасанагиницу, султанија је била Љубица Степанов, а ту су још били Јелисавета Шуковић, Станимир Драговић и Жарко Будовалчев.
ПРЕДНОСТ АМАТЕРИЗМУ
– Наше позориште је, након 48 година аматерског деловања, попримило статус професионалне куће. Играо сам, наравно, и даље, без хонорара и било какве новчане надокнаде. Када бих морао да се определим за једну од две статусне варијанте, предност бих дао аматеризму, безрезервно. Зна се и зашто. Позориште је у време аматеризма свакодневно врвело од људи. Сем глумaца, редитеља и осталог позоришног особља, у наше просторије свраћали су љубитељи театра и културе, просветари, школска омладина, чак и радничка класа. Већ на почетку професионализма све то позитивно и лепо је за кратко време утихнуло. Дође публика, одгледа представу и тихо, не застајући, нестане. Закључујем да аматери живе да би играли, а професионалци играју да би живели – јасан је Сава Савин.
Да се може направити врхунска комедија у властитој продукцији доказало је кикиндско позориште, а у то су уверили и Зрењанинце, на недавном гостовању.
Кикинђани, добро знају овај драмски комад, а овог пута и посетиоци у препуној великој сали зрењанинског театра „Тоша Јовановић” уверили су се да кикиндско Народно позориште има с чиме и пред најпробирљивију публику. Са укусном сценографијом и бравурозном глумом, „Љубавно писмо” је разгалило егзалтирану публику из града на Бегеју, а сами глумци су на крају доживели овације.
Подсетимо, поменути комад говори о менталитету, породици, комшијама и уопште промашеним животима. Настао је по тексту Зорана Бачића и Златана Фазлагића, а режију потписује маестрални Драган Остојић. У подели су Бранислав Кнежевић, БраниславЧубрило, Гордана Раушки, Михаило Лаптошевић, Ружица Недин, Анђела Киковић, Владимир Максимовић и Јована Берић. С обзиром на то да је у овој драми с„ певањем, без пуцања” о менталитету и породици доста промашених ликова, сам редитељ укратко подвлачи да ова представа пружа неку врсту утехе да када изађете са представе кажете себи: „Није мој живот ни тако лош”.
Зрењанинци су те вечери могли да виде читаву лепезу ликова – од жовијалних до фрустрираних и да се добро и забаве и замисле. Владимир Максимовић, актер ове представе и чест гост Зрењанина игра лик Момчила.
– Момчило је, како је сам писац рекао, морон. Уз помоћ редитеља Драгана Остојића и свих колега, мислим да сам успео да направим добар лик, једног дечка који је изгубљен у тражењу самог себе. Он жели да одрасте и да буде озбиљан, али га његов IQ кочи у свему томе и било ми је задовољство да радим ову улогу зато што је ово један од оних текстова у којима, што се више „откачите” и што се више препустите тој игри и чаролији театра – то је улога боља – каже Максимовић.
Његовог оца Оливера тумачи Михаило Лаптошевић.
– Оливер је и Момчилов отац и Јагодин муж, а уз то и неуспели љубавник своје куме Франсоаз. Неуспели је и отац и муж. Волео би да је бар мало мушко. Његово „софистицирано” биће заробљено је у културној пустињи која га окружује. Да будемо искрени – он тој пустињи апсолутно и припада – каже Лаптошевић.
Анђела Киковић тумачи лепу и младу девојку Лепосаву која први пут доживљава чулну љубав, а потреба за њеном слободом се коси са њеним крутим васпитањем.
Дакле, много је неостварених ликова у овом комаду, а међу њима и старији водник у пензији Воја Солдатовић, кога тумачи Бранислав Кнежевић.
– Колико је Воја способан и успешан види се из тога што до пензије није догурао ни до чина заставника. Неуспешан у послу, неуспешан и у животу. Има млађу жену која се швалера с венчаним кумом и ћерку коју је одгајао као сина војника, неуспешно наравно. Међутим, он себе види сасвим другачије: као успешног и надмоћног на свим пољима, па и у покушају његове прељубе.
Јована Берић игра Ружицу, студенткињу и подстанарку код породице Солдатовић. Уједно је и Лепосавина најбоља пријатељица и потајно је заљубљена у Момчила. Међутим, када схвати да јој је љубав неузвраћена, покушава да споји своју симпатију са својом најбољом другарицом и ту прави заплет у који буду умешане обе породице.
Гордана Раушки и Ружица Ненин бриљанто су одиграле своје роле и бравурозним глумачким средствима употпуниле одличну поделу. У појединим деловима представе, нарочито сегментима с певањем, доживеле су овације.Свему треба додати и изванредно кадриране снимљене сегменте које повремено можемо видети у склопу комада. Речју, изванредно режирана представа, а томе сведоче и реакције зрењанинске публике, која се и аплаузима и смехом одазивала на велики део ове двочасовне представе-спектакла.
Објективно говорећи, у зрењанинском, као и у другим театрима, нису све представе подједнако ни успешне ни гледане. „Љубавно писмо” би засигурно било у самом врху гледаности да је којим случајем постављенo у продукцији зрењанинског театра. Тамошња публика је (као и кикиндска) позоришно едукована и не воли шмирање, него „глумачки проширено тело”, како би то назвао чувени критичар Ранко Мунитић.
Мајсторство кикиндских глумаца препознала је публика у Зрењанину. О својим искуствима с колегама из града на Бегеју Владимир Максимовић каже:
-Имао сам прилику да се упознам са зрењанинском публиком када сам играо представу „Небески одред”. Зрењанински театар јако волим и увек се радујем доласку. Дођем и кад Зрењанинци спремају неку представу, да играм карте са својим пријатељима који су тамо запослени. Студирао сам са Дејаном Карлечиком и Стефаном Јуанином.Милан Колак ми је један од најбољих пријатеља – каже Влада, док се Михаило Лаптошевић надовезује:
-Моја искуства са зрењанинском публиком су из позиције исте те публике. Гледао сам, још од факултета, доста представа у Зрењанину. Сваку коју сам гледао публика је прихватила раширених руку. Радујем се што је и наше „Љубавно писмо” зрењанинска публика тако прихватила – сумира Михајло.
Јовани Берић је ово било друго гостовање у средњем Банату:
– Било ми је прелепо и одушевила ме је публика и њена отвореност и гостопримљивост. Веома задовољна како је протекло гостовање је и Анђела Киковић која истиче да је и сам рад на овој представи био јако узбудљив и забаван.
Додуше, општи утисак је мало покварио нечији упоран и суви тзв. „велики” (ранијим генерацијама познат и као магарећи) кашаљ из публике за време трајања представе, међутим то је опште место у театру који је још давних дана кроз виц описао легендарни драматург Југословенског драмског позоришта Драгослав Андрић: „Пацијент: Докторе, кашљем! Доктор: Па, што сте дошли код мене? Пацијент: А где је требало да идем? Доктор: Па, у позориште!”
КАД ИГРА МИНИСТАРКА
Од многобројних представа које су на репертоару зрењанинског театра, убедљиво најбољи одзив код публике имају комади који се раде по текстовима домаћих аутора. Врло гледана је представа „Шта ће бити са свима нама” Бориса Лијешевића, а најгледанија је „Госпођа министарка” по Нушићевом класику, за коју карте плану већ у првих сат времена продаје. Главну улогу, Живку министарку, игра бивша чланица кикиндског театра Јелена Шнеблић Живковић.
У Кикинди је, према подацима из 1825. године живело 12.344 становника. Од тога је близу 80 одсто било православних Срба. То становништво осећало је потребу да има своју културну институцију. Припреми и извођењу првог позоришног комада кумовао је Јоаким Вујић, отац српског театра. Наиме, 1834. године на путовању за Пешту, Вујић је дошао у Кикинду и задржао се једно време код својих пријатеља, проте Василија Стојановића и учитеља Аркадија Петровића.
Под утицајем и по наговору Јоакима Вујића, кикиндски студенти права, Ника Петровић и Лука Лисулов, сакупили су дружину и почели са припремама позоришног комада Јована Стерије Поповића „Светислав и Милева”.
Августа 1834. група Кикинђана изводи премијеру позоришног комада на српском језику у просторији кафане „Код златног плуга”. Извођење овог дела обрадовало је Кикинђане, сала је била препуна, а гледаоци су срдачно поздравили извођаче. Често је извођење представе прекидано аплаузима и захтевано понављање појединих сцена.
– Значај извођења овог Стеријиног дела није само у томе што је то у Кикинди била прва позоришна представа на српском језику у извођењу кикиндских дилетаната, већ је то било једно од ретких извођења овог дела у првој његовој верзији. Дело је штампано као Стеријин првенац 1827. године у Пешти. Све до 1834. дакле седам година након објављивања, драма се није појављивала на сцени. Кикиндска позоришна дружина ју је прва извела. После Кикинђана, 1838. године „Светислава и Милеву” игра летеће дилетантско позориште из Новог Сада, које ово дело изводи 1840. и у Загребу и Бечеју, а исте године играју га и ученици учитељске школе у Сомбору. У првој верзији овај Стеријин првенац игран је свега 4 или 5 пута и то увек без знања и учешћа аутора. Тек 15 година после, након преласка у Београд, Стерија уочава недостатак драме, прерађује је, па ово дело, поред извођења у београдском Театру на думруку, доживљава велики успех и у другим позориштима. Тако га је Српско народно позориште из Новог Сада ставило на репертоар одмах по оснивању (1861) а било је на репертоару све до 1884. године. Али Кикинђани коначну верзију никада нису видели. Прва позоришна дружина није ни сачекала другу верзију ове драме, а и студенти права, Петровић и Лисулов, отишли су на наставак студија. Потоње дружине за ово дело нису биле заинтересоване- наводи у књизи „Позоришни живот кикиндских Срба”, аутор Сава Савин.
Јоаким Вујић
Деценију касније у Кикинди су се нашла два човека, љубитеља културе, и кренуло се у оснивање позоришне дружине. Један је био Никола пл. Стојановић, кикиндски сенатор, родољуб, културни мецена, директор кикиндских школа и оснивач српске читаонице, а други Љубомир Јовановић, бивши секретар кнеза Михајла Обреновића, који се, након свргавања кнеза, доселио у Кикинду заједно са више државних чиновника.
У јесен 1844, године, под утицајем Љубомира Јовановића, а под покровитељством сенатора Николе пл. Стојановића, основана је нова позоришна дружина названа Друштво љубитеља уметности и српске народности. Друштво је радило под окриљем Српске читаонице, а Српска православна црквена општина одредила му је годишњу помоћ од 600 форинти, с тим да су чланови друштва обавезни да недељом и у дане црквених празника поје у цркви. Од магистрата нису добијали никаквуновчану помоћ, већ су од власти добили само дворану у крчми „Код белог крста” коју је у закуп држао Филип Декер, а општина је о свом трошку дворану прилагодила за извођење позоришних представа.
Почетак рада друштва био је тежак. У недостатку новца, није се лако долазило до потребне опреме за припремање и приказивање представа. Требало је обезбедити декор, реквизите, костиме. Грађани Кикинде и околних места – љубитељи позоришта- отворили су своје старе ормане, долове и шифоњере, те су дружину снабдевали потребним костимима и реквизитима. Проблем су представљали и неуки и невешти глумци- дилетанти који нису могли много да науче такође неуког редитеља Сергија Биримца, по струци богослова и правника. Зато се родила идеја да се ангажује редитељ професионалац. У Бечу је пронађен слободан редитељ, пореклом из Моравске, који је ангажован да ради у друштву са платом од 250 форинти. Под његовим надзором и у његовој режији почеле су интензивне припреме позоришних комада. За свега неколико месеци глумци, иначе већ талентовани, толико су напредовали да су могли ступити и на вече, на гласу познате позорнице, што се касније заиста и дешавало, сведочили су савременици.
– Друштво је са приказивањем представа почело 1845. године. Улаз је био бесплатан, па је дворана увек била пуна гледалаца. Поред чиновинка, занатлија, трговаца, лекара, на представе су долазили и сељаци и спахије, а није био редак случај да долазе и становници околних места: Мокрина, Иђоша, Башаида, па чак и Црње. За свој рад извођачи представа- дилетанти, били су плаћени по 100 форинти у сребру месечно. Љубомир Јовановић и Петар Протић били су најистакнутији глумци, а компоновали су и мелодије за поједине позоришне комаде.
Друштво је имало и свој оркестар који је изводење представа пратио у живо, јер је скоро свака представа била са певањем, или је бар оркестар свирао пре почетка представе и у паузама, а обично је по завршетку била одржана игранка. Репертоар је био шаролик. Играли су се комади: „Бој на косову”, „Хајдуци”, „Господар и роб”, „Стрелци”, „Кир Јања”, „Зидање Раванице”, „Заљубљеници”, „Спомен Лукијану Мушицком” и др. Неки од извођача били су Љубомир Јовановић, Аркадије Станковић, Јелена Поповић, Милка Путник, Лазар Кирић, Олга По- повић, Јелена Тапавица…- пише хроничар кикиндског позоришта Сава Савин Моца.
У јесен 1846, друштво се налазило у изузетно тешкој финансијској ситуацији, па су почели да наплаћују улазнице. Тада је интересовање за представе почело нагло да опада. Представа, Спомен Лукијану Мишицком” изведена је пред врло малим бројем гледалаца, па се престало са даљим извођењем.
Ускоро је преминуо мецена друштва Никола пл. Стојановић, што је означило почетак распада друштва. Филип Декер од општине је захтевао да се престане са извођењем представа у гостионици чији је он био закупац и да се она врати у предашње стање. Све ове околности довеле су до тога да ова позоришне дружина престане са радом и да скоро целокупан ансамбл оде из Кикинде. С обзиром на увежбаност глумаца и стечено солидно искуство, није им било тешко да наду уточиште у неким путујућим дружинама па чак и у сталним позориштима.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Вече једног од најпопуларнијих стендап комичара на нашим просторима Ненада Даниловића познатијег као Неша Бриџис на програму је 14. марта на сцени кикиндског Народног позоришта. Један од зачетника српске стендап сцене кикиндској публици представиће се комедијом „Шифра 40.01“.
„Страх, прастари непријатељ човека, колико нас гура напред и указује на потенцијалну опасност за коју морамо бити спремни, тако нас и блокира и паралише ако се предуго задржи у нама. Неша нам кроз ову представу указује на разлику између реалног и нереалног страха кроз лична искуства, сатирично из прве руке, објашњава превазилажење разноразних животних ситуација у којима се и сам нашао. Представа „Ф40.01“ је заправо Нешина дијагноза, а која је ваша дијагноза сазнајте доласком на представу, где ће управо Неша покушати да разбије страхове и учинити да на њих гледате из једног потпуно новог угла и да са представе одетете са тотално другачијим погледом на страх“- наводи се у најави.
Неша Бриџис је професионални ангажман започео 2010. године. Одржао је више од 2000 наступа у земљи и иностранству. Био је гост на бројним фестивалима у региону. Цена карте је 800 динара.
