У Културном центру вечерас је представљена књига „Аlbum amicorum – књига пријатељства генерације кикиндске гимназије 1967–1971“, аутора и уредника професора др Јовице Тркуље.
Како је истакнуто на промоцији, публикација представља сведочанство гимназијских дана једне генерације, али и покушај да се сачувају сећања на професоре и школски живот у периоду који до сада није био систематски обрађен.
-Идеја за настанак књиге потекла је 2016. године, поводом обележавања 45 година матуре, када је обимна грађа – фотографије, споменице и записи – превазишла оквир приватне успомене. Назив Album amicorum преузет је из европске традиције „књига пријатељства“ међу гимназијалцима и студентима – објаснио је Тркуља.
Књига је подељена у три целине: историјат гимназије, портрети професора који су предавали овој генерацији и хронолошки приказ школских дана ученика од уписа до матуре, уз богату фотодокументацију.
Према речима аутора, књига је замишљена као трајни документ времена, али и као подстицај млађим генерацијама да на сличан начин чувају сопствену школску историју.
Нова књига проф. др Јовице Тркуље „Album Amicorum- Књига пријатељства генерације кикиндске гимназије 1967-1971″ биће представљена у понедељак 15. децембра у великој сали кикиндског Културног центра, са почетком у 18 сати.
Поред аутора, учествоваће проф. Смиљана Мирков, Милана Бајкин и Марија Миљковић.
Kaко у приказу овог дела наводи проф. Смиљана Мирков, „постоје књиге које не читамо само очима, већ срцем, књиге које постану огледало једног доба, једне школе, једног града“.
-„Album Amicorum“ припада управо том ретком кругу – делу које је истовремено документ, успомена, социолошка студија и емотивна мапа једне генерације која је своје средњошколске дане провела у гимназији „Душан Васиљев“ у Кикинди, између 1967. и 1971. године. Публикација броји више од 330 страна, а садржи преко 300 фотографија, споменица, школских докумената, архивских прилога и сведочења, пажљиво прикупљених из приватних и институционалних збирки града.
Иако је реч о генерацији која се одавно разишла, њихове приче, писма, анегдоте и фотографије у овој књизи делују као да су настале у једном јединственом даху. Свака страница носи нешто што се данас све ређе среће – топлину заједништва, дубоку укорењеност у вредностима и доследност памћењу. Зато ова књига није само „албум пријатељства“, већ сведочанство о трајању, о ономе што никада није престало да живи у људима који су је исписивали.
Једна од најзначајнијих вредности књиге, јесте у томе што она генерацију не приказује као расути низ биографија, већ као „кохезивну микрозаједницу“, као групу која дели исте обрасце одрастања и вредносни оквир једног времена. У епохи данашњег убрзаног живота, где се пријатељства разграђују брже него што се граде, ова генерација постаје пример постојаности – способности да се стане, да се ослушне, да се подсети и да се остави траг- наводи између осталог, професорка Смиљана Мирков.
Још пре шест деценија маштовити новинари из престонице Полет су, због бројних врхунских играча који су у њему поникли па славу стекли у великим клубовима, назвали – нашом „Барцелоном“
Двоструки украсни придевски израз, као стилска фигура, одавно је у употреби када се, у беседи или хроничарским записима, поближе сликовито предочавају фудбалске вредности Полета. Да ли су уврежени епитети да се ради о нашој, овдашњој, „Барцелони“ и да је малено Наково „најфудбалскије село на свету“, с довољно покрића? Или је мит у питању?
С овом дилемом сусреће се проф. др Јовица Тркуља у својој најновијој, амбициозно урађеној, књизи посвећеној чувеном фудбалском асу и дечачком узору ауторове генерације Бошку Бурсаћу, којом се уједно симболички, пером, одужује родном месту. Својеврсни мит о наковачкој фудбалској изузетности за њега је заправо подухват младића са маргине при настојању да савладају (по)ратне фрустрације и изборе се за властити идентитет, социјализацију, а понајвише за сопствену афирмацију. Тркуља се студиозно бави генезом наковачких спортских активности, пре свега фудбала. ФК Грмеч, формиран 1946. године, седам година касније преименован је у ФК Полет.
Од тада у Накову почиње организовано и систематско бављење спортом. На фудбалском темељима у Накову, које су поставили Божидар Михаљев, Милош Ердељан и Константин Секулић, наставили су да делају месни просветари, а потом и директори школе Чедо Торбица, Чедо Бајић и Жива Мирков, задуживши наставнике фискултуре да трагају за спортским бисерима. У својеврсној мисији посебно су се издвајали Обрад Рајић Жофи, Владо Стаменковић, Петер Лауб, Миодраг Војиновић Вујко и Ђуро Медић.
За мештане „најфудбалскијег села на свету“, како су Наково пре отприлике шест деценија назвали маштовити посленици престоничке седме силе, фудбал је био више од игре. Тако вели Ратко Боровница, након играчке каријере истакнути фудбалски радник, једно време председник ОФК Кикинде. Овај наш саговорник био је и први човек Фудбалског савеза Војводине и – последњи вођа репрезентације на утакмици са Аустријом у Бечу непосредно пред распад СФРЈ.
– Генетика понета из Босанске Крајине и очигледна даровитост дечака, бескрајна приврженост спорту уопште, а фудбалу понајвише, и марљивост наставног особља месне основне школе били су гаранција нашег успеха – наглашава Боровница. – Захваљујући Полету, који је је наступао углавном у Банатској и Војвођанској лиги, Кикинда је 1976. године стекла статус друголигаша.
РАТКО БОРОВНИЦА: „ЂУША МЕДИЋ ЈЕ БИО ОДЛИЧАН ФУДБАЛЕР. ЛИЧНОСТ САВРШЕНИХ ПСИХОФИЗИЧКИХ ОСОБИНА, ЛИДЕР ТИМА. СЛОВИ ЗА НАЈУНИВЕРЗАЛНИЈЕГ СПОРТИСТУ НАКОВА СВИХ ВРЕМЕНА, А МОЖДА И КИКИНДСКОГ РЕГИОНА. ИЗВАНРЕДНО ЈЕ ИГРАО КОШАРКУ, ОДБОЈКУ, СТОНИ ТЕНИС, БИО ОДЛИЧАН ГИМНАСТИЧАР…“.
Историја Полета саткана је од узбудљивих, често драматичних догађаја, временом неретко оплемењиваних шаљивим досеткама маштовитих мештана, па кроз генерације препричаваних. Још се, примера ради, памти навијачка парола „Од Накова па до Шида сви познају Бокан Вида“. Боровница помиње најузорније клупске активисте. Вредни Владо Трифуновић је био секретар Полета, а сем њега на тој дужности истакао се и предузимљиви Јован Бркљач Јоџо. Кикинђанин Милош Ердељан Џата најчувенији је тренер, јер се под његовом командом Полет докопао војвођанског ранга. Похвале су вредни и Милојко Брканлић, Радослав Никодиновић Геџа, Дане Вукобрат, Владо Стаменковић, Неђо Лазаревић, играч и тренер Стево Мудринић…
БОШКО БУРСАЋ
У поменутој књизи Тркуље, с поднасловом „Наковачка фудбалска бајка“, из хрпе вредних фотографија издвајамо снимак из 1960. године који верно дочарава време фудбалског заноса и ентузијазма, чега одавно нема, јер спорт није оно што је некада био. Подужи потпис, аутентичности ради, дословце цитирамо: „ФК Полет, Наково 1960, тамни дресови: Милојко Брканлић, Радиша Егеља, Никола Маљковић, Илија Егеља, Ђуро Медић, Славко Росић Репац, Јово Коврлија Циго, Владо Трифуновић, чуче: Дане Раца, Љубиша Егеља, ??, Бошко Бурсаћ: доле: Никола Репац. У белим дресовима фудбалери из Б. Аранђелова“.
Накову је, предочава Боровница, поникло око 30 прволигашких и друголигашких играча. Први је славу стекао Миланко Ћук у дресовима Црвене звезде и Пролетера, одигравши за омладинску селекцију Југославије 18 мечева. На списку успешних још су: Бошко Бурсаћ (Ријека, Загреб и Витесе у Холандији), Јован Коврлија (Пролетер, олимпијски репрезентативац), Дане Раца (Пролетер и Трепча), Душан Егеља (Пролетер и ОФК Кикинда, олимпијски репрезентативац) Милан Мајсторовић (ОФК Београд и Кипар), Триво Иветић (ОФК Београд и Данска), Здравко Боровница (Црвена звезда, Француска, Б репрезентативац СФРЈ), Милан Бабић (Партизан, Црвена звезда и крушевачки Напредак),Ђуро Медић (Војводина, ОФК Кикинда), Владимир Мудринић (Црвена звезда, Војводина), Драгољуб Бурсаћ (Пролетер, Ријека, ОФК Београд и Сутјеска), Д… Бурсаћ Ћита (Пролетер, Кикинда), Душан Росић, Вид Бокан (Црвена звезда, 17 пута омладински репрезентативац СФРЈ), Славко Боровница (ОФК Кикинда, Врбас), Стево Мудринић (ОФК Кикинда), Недељко Племић (ОФК Кикинда), Борислав Ћук (ОФК Кикинда), Недељко Лукач (Партизан, Пролетер, Напредак), Милан Коврлија (ОФК Кикинда, Војводина – шампионски тим), Којо Дрезгић (ОФК Кикинда), Радован Бурсаћ (ОФК Кикинда, Пролетер), Драган Радујко (Пролетер, ОФК Кикинда),Мирко Буцало (Пролетер), Миладин Тркуља (Младост Апатин), Урош Бобић (ОФК Кикинда), Саша Кресоја (ОФК Кикинда), Мирослав Грбић (ОФК Кикинда, Младост Бачки Јарак)… Стево Бобић је играо за Југал из Аустралије. Нема шта, списак за понос.
ТРЕНЕРСКА СВИТА
У Накову су прве фудбалске кораке начинили тренери: Јован Коврлија, који је био шеф стручног штаба Пролетера, Војводине, Кикинде и Бечеја, а његов рођени брат Милан Коврлија водио је ОФК Кикинду и Срем из Сремске Митровице. Ђурађ Кресоја тренирао је ОФК Кикинду и Пријепоље, а Владимир Мудринић Златибор.
СУМОРНА СУТРАШЊИЦА
Полет је дуго био спортски колектив за пример у сваком погледу. Већ дуже време није тако. Проредиле су се наковачке ђачке клупе, новорођени малишани за годину дана могу се набројати на прсте једне руке, па се тим, који је у скоро најнижем рангу, попуњава момцима из Кикинде. Будућност фудбала у селу с једва две хиљаде душа суморна је.
Књига „Мит о Накову и друге приповести“ аутора Стевана Ступара биће представљена у сали Месне заједнице у Накову у петак 27. јуна од 19 сати. Учествоваће проф. др Смиљана Ж. Мирков, Марија Танацков, Јован Гверо и проф. др Јовица Тркуља. Водитељ ће бити Бранко Љубоја.
У наставку доносимо део из предговора проф. др Јовице Тркуље.
Књига представља нежну, носталгичну и лирску посвету Накову, које прераста у симбол завичаја, сећања, одрастања и тихе, али дубоке спознаје о животу.
Уље на платну С. Рица
Године у Накову обележиле су живот и судбину Стевана Ступара. У том малом банатском месту, Крајишници су лечили ратне ране, укорењивали се у новој земљи, преболели завичај и окренули се будућности, са мирисом бензина првих мопеда и слатким укусом пакета које су слали рођаци из далеких земаља. За Стевана, Наково је било више од завичаја – био је то свет идиличних слика: огњиште, фудбал, школа и чаролије сеоског биоскопа. У њему је упознао прве љубави, наслутио књижевност и запамтио приче које су, попут бајалица, грејале душу.
Познато је да су Крајишници „грубијани голубијег срца“. Јер, у њиховом животу све чега су се дотицали било је бол и песма. Отуда није нимало случајно што је ово мало место изнедрило толики број песника, књижевника, сликара, публициста. Наково је изузетно захвална, али необрађена литерарна тема. У њему се наслућују елементи Маркесовог Маконда, Онетијеве Луке „Санта Марије“, Селимовићеве „Тврђаве“, Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“… и разазнаје слика грешне људске савести и наше метафизичке домовине. Наково чека своје писце који би уметнички обрадили и уобличили тај материјал.
Стеван Ступар је један од ретких коме је Наково било и остало неисцрпна литерарна инспирација. Премда нема формално образовање из књижевности, он има значајан таленат за писање, који се очитује кроз његову способност да истражује и приказује дубоке емоције, историјске и културне аспекте, као и персонализоване приче.
Ступаров приступ писању није академски, али то не умањује његову способност да створи аутентичне, дирљиве, ангажоване приче. Одрастао у сиромаштву, принуђен да се сам издржава од ране младости, он је радио као физички радник, угоститељ, емигрант и гастарбајтер. Тај терет пружио му је нешто драгоцено – слободу да пише без ослонца на институције и на суд критичара. У слободним тренуцима читао је, гледао филмове, посећивао галерије и, скривен од света, бележио своје узлете и падове, сећања и снове, ослушкујући живот од Накова до Чикага.
Његови записи, натопљени суровом стварношћу, сведочили су о рушењу темеља слободе, правде и достојанства. Говорио је јасно и непоколебљиво, остајући доследан својим ставовима, не робујући времену. У ковитлацу кризе и пустоши, где су се трагедије мешале с безнађем, настајали су његови радови – израз стрепње и наде, одјек душе у свету којем су Амерички сан заменили отуђење и декаденција. Као хроничар пропадања, осветлио је трагичну судбину савременог човека – „сламке међу вихорове“ и огољеног пужа у трњику.
У НАКОВУ, КАКО ГА АУТОР ВИДИ И ДОЖИВЉАВА, САБРАНИ СУ ФРАГМЕНТИ СТВАРНОСТИ И СНОВА, ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ, СВАКОДНЕВНОГ И МИТСКОГ – ЈЕР У ТИМ ПРИЧАМА СЕЛО ПОСТАЈЕ ВИШЕ ОД ГЕОГРАФСКЕ ТАЧКЕ: ОНО ЈЕ ДУХОВНИ ПРОСТОР СИМБОЛ.
Књига „Мит о Накову и друге приповести“ обједињује литерарне записе Стевана Ступара, настале у далеком Чикагу од 2017. до 2024. године, као одјек његове носталгије за завичајем. Поједини записи, објављени у „Политици“, изазвали су изузетно интересовање читалаца. На мој предлог, аутор је сабрао све приче у јединствену целину, која се чита као лепа књижевност.
Књига је плод посвећеног стваралачког труда. Из богатог животног искуства и дубоког емотивног доживљаја, аутор је исплео дирљиву, вишеслојну причу – не само о животу дечака из Накова у Великом свету, већ и о једном друштву, једном времену и свету који ишчезава. Његов литерарни поступак је необичан и личан – не ослања се на биографске чињенице већ на унутрашњу анализу вредности и животне филозофије. Ступар позива читаоца да застане и загледа се у кривудаву стазу живота, да се замисли над нашим удесом, усудом и питањима без одговора.
Стеван Ступар је рођен 1960. године у Кикинди, у крајишкој породици која је 1945. из подгрмечког села Вођеница (Босански Петровац) колонизована у Наково. Детињство и рану младост провео је у том селу на северу Баната. Завршио је Средњу педагошку школу у Кикинди. После служења војног рока у Загребу (1980-1981), живео је у Београду и радио као угоститељ у више кафана. Од 1987. живи и ради у Чикагу. Објављивао је кратке приче у листу „Политика“.
Ступаров књижевни стил одише богатством метафора, спајајући универзалне теме попут прошлости, идентитета, промене и сећања. Његове приче прожете су реалистичким и митолошким елементима, док његов сочан, опор језик доноси казивање не ради писања него ради преживљавања. Иако самоук, он израња као талентовани хроничар људских трептаја, малог човека суоченог са суровом стварношћу. Као јасика што трепери када друго дрвеће мирује, Ступар пише о судару снова и стварности, о порушеним мостовима између сећања и наде.
На трагу завичајних узора, Кочића и Ћопића, он уноси у приповести лирску тананост и снажан, али нежан глас. Његове речи, исклесане попут грубог камена са Грмеча и Шатора, поседују магијску и исцелитељску моћ – чак и када су горке и опоре, као лекови за ране које никад не зарастају. Свака прича сведочи о нераскидивим везама са завичајем: наковачким небом, равницом што чува легенде, прелепом школом… У његовим записима трепери детињство, испуњено лирским нитима које га чврсто вежу за корене.
СТУПАРОВА ПОЕТИКА ОДЈЕКУЈЕ НОСТАЛГИЈОМ ЗА ЗАВИЧАЈЕМ, ЧЕЖЊОМ ЗА ЉУДСКОМ ТОПЛИНОМ И ПОТРЕБОМ ЗА ПРЕИСПИТИВАЊЕМ. У ЊЕГОВИМ ПРИПОВЕСТИМА МИСЛИ СЕ ОБЛИКУЈУ СПОНТАНО, ЕЛЕГАНТНО И ЖИВОПИСНО, ДОК РЕЧИ ЗАДРЖАВАЈУ ЧАРОЛИЈУ И ШАРМ ЋОПИЋЕВСКОГ КАЗИВАЊА.
Збирка од двадесетак кратких приповести представља интимно сведочанство о животу на граници два света. Кроз непрекинути ток казивања, Ступар ствара хармонију између војвођанске равнице препуне легенди и ужурбаног велеграда Чикага, места где се рађају нови митови. То су два света наизглед непомирљива, без видљивих тачака додира. Али у Ступаровим приповестима, они се повезују невидљивим спонама – мостовима између сећања и снова. Наково и Чикаго нису само географске тачке већ симболи: Наково је прошлост, мирис пролећа и шапат равнице, док је Чикаго садашњост, урбани хаос у којем се снови и стварност сударају. Ова књига је својеврсна посвета свима који сањају о даљинама, а никада не губе нит са завичајем.
Књигу је обjавио Досије студио из Београда, рецензенти су Гордана Ђилас и Смиљана Мирков. Уредник и писац предговора је Јовица Тркуља, а поговора Бранко Љубоја
Ступареви записи настали су спонтано, упркос животним недаћама, као искрен израз потребе да се остави траг о виђеном, доживљеном и одсањаном. У тренуцима предаха између тешких физичких послова, сведоче о снажној потреби за писањем. Они су израз урођене људске потребе да наративизује сопствени живот. У њима је садржана интимна драма писања себе, коју аутор проживљава кроз текст.
Као Ступаров пријатељ из завичаја, читао сам са задовољством његова „писма из туђине“ на страницама „Политике“, али и коментаре бројних читалаца. Запазио сам да ниједна прича није оставила читаоце равнодушним. Имајући све то у виду предложио сам му да уложи додатни напор, отклони слабости у постојећим текстовима и напише шест-седам нових прича, те да их све објави у корицама једне књиге. Он је то прихватио и заједно смо приступили припреми рукописа, он као аутор и ја као уредник. Нажалост, овај посао он није успео да приведе крају. Јануара 2024. године доживео је тешку саобраћајну несрећу на путу у Чикагу, после које је месецима био у коми. Будући да његов опоравак иде успорено са пуно проблема и неизвесности, одустали смо од првобитне намере да он допуни и финализује рукопис.
По мом суду књига, и у овом облику завређује да буде објављена. Упркос недовршености, она представља јединствено сведочанство о аутору – емигранту и страдалнику – и прилог је књижевности, њеној исцељујућој лепоти.
Филарет (световно Бранко) Гранић рођен је у Великој Кикинди 1883. Био је доктор наука, византолог, архимандрит, професор на Православном богословском и Филозофском факултету у Београду и редовни члан САНУ.
Бранко Гранић је рођен у Великој Кикинди у породици пореклом из Меленаца. Његов отац Гранић Петра Ранко (Меленци, 1846 – Велика Кикинда, 1924) био је угледни кикиндски адвокат, национални радник и добротвор, а мајка Меланија рођ. Лаковић (?, 1854 – Кикинда, 1892) била је домаћица. Становали су у Великој Кикинди у кући број 281 (данас угао улица Доситејева и Николе Пашића).
Бранко је прво дете Ранка и Меланије Гранић. Рођен је 1/13. септембра 1883. године. Крштен је у Кикиндској цркви исте године. У Матичној књизи рођених Кикиндске цркве под редним бројем 530 пише да је крштен 22. септембра и да му је крштено име Бранко. Пет године касније, 23. септембра 1888. родила се његова сестра Милева.
Извод из Матичне књиге рођених Кикиндске цркве за 1883. годину
После смрти Меланије 1892. године, Ранко Гранић је био у браку са Јелисаветом рођ. Лаковић (Иђош, 1858 – ?). Са њом је имао синове Станоја(1894) и Војислава(1899) и ћерку Десанку(1895).
Попис православних Срба у Великој Кикинди
Војислав Гранић је рођен 23. jула 1899. године у Великој Кикинди где је завршио основну школу и гимназију. Након завршених студија права вратио се у родни град. Био је градски начелник Велике Кикинде. Потом је радио као судија и напредовао до старешине среског суда. Био је у браку са Ливијом Фехер (1908), која је 1929. године прешла у православну веру. Исте године су се венчали у Цркви Св. Николе. Нису имали децу. Војислав је преминуо у Кикинди 1965. а Ливија 1980. године. Сахрањени су у породичној гробници на Железничком гробљу у Кикинди, где почивају и остали из породице Гранић (Ранко, Меланија, Милева, Јелисавета, Станоје и Десанка).
Бранко је у родном граду учио основну школу. Школовање је наставио у Новом Саду где је завршио православну гимназију. Потом је студирао у Бечу и Минхену, код познатог византолога Карла Крумбахера. Докторирао је на Филозофском факултету у Минхену 1909. године са оценом „magna cumlaude“. Области његовог интересовања и студија су били византологија, античка историја, класична филологија, правне и економске науке.
По повратку са студија у земљу 1912. године, примио је монашки постриг у манастиру Хопово и добио монашко име Филарет. Прво је радио у црквеној администрацији као секретар код управног одбора српских православних манастира, а потом је био конзисторијални бележник Митрополије карловачке. Нешто касније је рукоположен, па произведен у чин архимандрита.
Академску каријеру Филарет Гранић је започео 1922. године у Скопљу где је прво изабран за доцента на Филозофском факултету и затим, 1926. године за ванредног професора. Предавао је византијску и античку историју. Четири године касније, 25. априла 1929. године, Православни богословски факултет у Београду изабрао га је за ванредног професора патрологије, а 13. јануара 1936. за редовног професора црквеног права и историје цркве. Предавао је патрологију и канонско право.
Филозoфски факултет Универзитета у Београду ангажовао је Филарета Гранића 1932. године као хонорарног професора да држи предавања из византијске историје, заједно са Георгијем Острогорским и Владимиром Мошином. Изабран је и за управника Семинара за византологију.
Као професор, Гранић је уживао велики углед међу колегама и студентима. О томе је оставио запис епископ Атанасије Јевтић: „Као човек био је ретко добар и несебичан, тих и повучен, предусретљив и увек готов да помогне. Био је омиљен међу професорима и студентима“.
Фотографија Филарета Гранића из 1930-их година
Ценећи његове стручне радове, академску каријеру и посвећеност струци и позиву, Српска краљевска академија наука изабрала га је за свога дописног члана 18. фебруара 1935, a за редовног члана Академије друштвених наука 16. фебруара 1940. године. После рата распоређен је у одговарајуће одељење Српске академије наука и уметности.
ДОКТОРИРАО У МИНХЕНУ
Докторирао је на Филозофском факултету у Минхену 1909. године са оценом “magna cumlaude“. Области његовог интересовања и студија су билевизантологија, античка историја, класична филологија, правне и економске науке.
„Као човек Филарет је био ретко добар и несебичан, тих и повучен, предусретљив и увек готов да помогне. Био је омиљен међу професорима и студентима“. Атанасије Јевтић.
Много драгоцених сећања и емоција побудило је вечерашње представљање две књиге посвећене проф. др Спасоју Граховцу (1936-2019), једном од највећих културних и просветних радника у нашем граду. У амфитеатру Високе школе струковних студија за образовање васпитача представљен је „Споменик пријатељства“, књига коју је приредио проф. др Јовица Тркуља и „Спасоје Граховац- живот и дело“, аутора проф. др Јовице Тркуље и мр Гордане Ђилас.
-Трудим се да одужим дуг према учитељима и професорима који су нам били духовни родитељи. Професор Граховац је био мој професор у Гимназији, оставио је дубок траг у низу генерација. Ја сам пре неколико година осетио потребу да узвратим свој дуг њему и то сам успео тако што смо припремили ове две књиге. У књизи „Спасоје Граховац –живот и дело“, Гордана Ђилас је приказала све што је он написао и објавио, то је библиографија, а ја сам покушао да прикажем његов часни животни педагошки пут. Ово је прилика да се подсетимо његовог часног животног пута, врло значајног дела и барем донекле одужимо дуг који имамо према једном од великана Кикинде- истакао је проф. др Јовица Тркуља.
Са изузетним поштовањем и нескривеним емоцијама према свом професору, говорила је Станислава Хрњак, једна од аутора књиге и покрајинска посланица.
-Професор Спасоје Граховац је обележио мој живот од детињства па до студентских дана, први пут са њим сам се срела као девојчица у четвртом разреду основне школе, а касније и у студентским данима. Спајао је културу и образовање, пратио нас и у АДЗНМ „Гусле“, где сам стицајем животних околности провела 15 година. Знао је да нам приступи људски и професионално, као професор и као наш суграђанин. Он је и један од највећих завичајних писаца у нашој средини. То је наше богатство, људи попут њега су пример како се живи, а кроз дубок траг који нам је оставио у аманет са тим наслеђем треба да упознајемо младе нараштаје- рекла је Станислава Хрњак.
Професор Граховац је говорио да је извео на пут више од 5.000 студената и ученика, али је његов утицај био много већи, напоменула је чланица Градског већа задужена за образовање и културу Валентина Мицковски.
-Његова доброта, професионалност као и академско знање дали су велики допринос нашем граду и поносни смо на то. Наша је обавеза да наставимо његову мисију неговања вредности као што су доброта, родољубље, поштење, посвећеност образовању и култури- истакла је Мицковски.
Ово је значајна промоција за Високу школу струковних студија за образовање васпитача и за град, и уједно најава прославе Дана школе 4. априла, указала је др Ангела Месарош, директорица ове образовне установе.
-Промоција је уприличена захваљујући професору Тркуљи и породици Граховац, Бранки и Мирку. Професор Спасоје Граховац је дао велики допринос у области образовања, културе, спорта. Предавао је српски језик и књижевност, дуго година је градио ову школу на чему смо му захвални. Наш је професор, био је директор Педагошке академије и заслужни је грађанин. Школа је била саиздавач обе књиге- истакла је Месарош Живков.
О делу професора Граховца говорили су и Марија Танацков, књижевница, књижевна критичарка и његова ученица, Милана Бајкин, библиотекарка Завичајног одељења кикиндске библиотеке „Јован Поповић“ и Славољуб Гвозденовић из Савеза Срба у Румунији.
Мотивисао ђаке да заволе литературу
-Обожавали смо га, тражио је од нас да читамо, да користимо градску и школску библиотеку, књижевну критику и историју- испричала је Марија Танацков, књижевница и књижевна критичарка. – На леп начин нас је стимулисао да сами говоримо о књижевним делима, па и да се посвађамо око тога да ли је Ана Карењина у праву или није што је тако завршила свој живот. Дао нам је подстицај да схватимо озбиљност литературе и културе, и можда смо, неки од нас, и завршили књижевност баш захваљујући професору Граховцу.
Стипендиста Гетеовог института
Професор Спасоје Граховац је дипломирао на Филолошком факултету у Београду 1962. године. Био је стипендиста Гетеовог универзитета у Стразбуру (1960. године), а у Руско Село се вратио због смрти оца. Радио је као професор и у Економској школи (1962-1970) и Гимназији (1971-1978).
Добитник је низа признања, међу којима је Награда општине Кикинда за животно дело која му је додељена 2013. године. Почасни је грађанин Ченеја.
Спомен биста
Станислава Хрњак, једна од аутора књиге и покрајинска посланица, изнела је предлог да би, у част професора Граховца, уколико се породица са тим сагласи, у холу ВШССОВ требало да буде подигнута његова биста. Иницијатива је пропраћена аплаузом.
И да поново могу да бирају, изабрале би ђаке, учионицу и школске клупе. У послератној Кикинди, те давне 1948. године, четрдесетак ученика за свој будући позив бира учитељски. Уписују новоосновану Мешовиту учитељску школу.
– Са изградње аутопута Београд-Загреб, из Вогња покрај Сремске Митровице вратила сам се кући. Отац је рекао нећеш уписати Техникум у Хрватској, већ Учитељску школу овде у Кикинди. Тако је и било. Успешно сам завршила Учитељску школу, касније и Педагошку академију. Била сам упорна, некад одличан ђак, а некад врло добар- прича Смиљанка Бабић, наставница у пензији. Радни век започела је у Накову, а завршила у Београду.
-Пензионисана сам после 40 година и два месеца радног стажа. Ниједан дан боловања нисам имала, чак је и порођај био током ферија-присећа се.
У истом разреду биле су и Марица Секулић и Милка Леватић. На школском часу уприличеном поводом 70 година од како је прва генерација завршила Мшеовиту учитељску школу евоцирају успомене, присећају се својих професора, колега, ђака, богатог радног искуства.
-Одрасла сам са баком. Било је питање шта најпре завршити и доћи до егзистенције. Учитељску школу сам завршила сам 1952. године. Тек по завршетку, већ у јулу, међу првима сам добила декрет и постављење у Накову. Три године сам живела и радила тамо у вишим разредима. Удала сам се за Косту Секулића који је добио премештај, па смо се преселили у Кикинду- прича Марица Секулић.
Три даме радо се сећају својих професора међу којима посебно место заузима њихова разредна Катица Гргур, Херцеговка настањена у Новом Милошеву. У школским клупама стицале су, а касније делиле наставне, али и животне лекције.
– Ја сам имала прилике да будем тужна, али нисам хтела. Хоћу ведра и весела да корачам кроз живот и то сам преносила на децу. Кад пређем праг од учионице, ја сам своја, као да добијем крила. Осмехом поздравим ђаке- открила нам свој професионални, али и животни мото Милка Леватић. Учитељски позив одвео ју је у Улцињ, па у Сплит, да би се потом вратила да предаје у Кикинди.
Просветитељска мисија учитеља
Обележавање јубилеја прве генерације учитеља, иницирао је проф. др Јовица Тркуља.
-Поготово у оном времену, ми који смо расли на селу где су наши родитељи од јутра до мрака радили у пољу, учитељи и учитељице вршили су велику просветитељску мисију. Били су нам учитељи, свештеници, родитељи. Мислим да постоје два најузвишенија божја позива. Један је позив мајке која нам удахњује биолошки живот и други је позив учитељице која нам удахњује духовни живот- истиче професор Тркуља.
-Писао сам недавно о Ђури Радловићу, великом академском сликару, родом из Накова, који је постављао мозаик у Цркви Светог Марка у Београду. Када сам разговарао са њим, рекао ми је да је из сиромашне породице са шесторо, седморо деце постао то што је данас, а он је професор Ликовне академије и један од највећих сликара мозаичара зидног сликарства у региону, управо захваљујући учитељици Марици Секулић и Живи Букурову, наставнику сликарства- сведочи професор Тркуља.
Три даме радо се сећају својих професора међу којима посебно место заузима њихова разредна Катица Гргур, Херцеговка настањена у Новом Милошеву. У школским клупама стицале су, а касније делиле наставне, али и животне лекције.
Обележавање јубилеја прве генерације учитеља, иницирао је проф. др Јовица Тркуља.