istorijat

009

Старо језеро или популарно – Штеванчева бара једина  је природна водена површина у нашем граду. Састоји се од 5,1 хектара површине и још средином 19. века планирано је да се бара исуши, међутим то никада није спроведено у дело. И током прошлог, 20. века, у више наврата донета је одлука да се простор исуши и урбано уреди за пливање и друге спортске активности. Како је језеро остатак некадашње речице Галадске, која је као огранак реке Мориш, протицала кроз Кикинду, ставови су били да се сачува.

Уређење простора започето је најпре 1932. године, а четири године касније од два јутра настало је језеро које је служило као резервоар за вишак воде, а зими је било омиљено клизалиште. Два артешка бунара ископана су 1940. и град је тако добио простор који ће користити као реку. По завршетку Другог светског рата језеро је продубљено и настављени су радови на његовом уређењу. Постављена је пумпа за одвод воде, а терен око језера насут је са око 30 центиметара изнад највишег забележеног нивоа воде.

 

Шездесетих година прошлог века Штеванчева бара је коначно уређена и добила је статус градског купалишта. У оквиру бетонске шкољке језера изграђен је пливачки базен олимпијских димензија и гледалиште са око хиљаду места. Купалиште је оивичено бетонским потпорним зидовима, док је дно остало природно муљевито. Неколико година касније, 1962, и дно је очишћено и постављен је тампонски слој шљунка. Годину дана касније језеро је почело да се користи као купалиште и било је омиљено стециште Кикинђана. Након великих поплава и промена у дотоку воде популарна Штеванчева бара изгубила је своју првобитну функцију.

За овај простор у неколико наврата рађена је урбанистичка документација на нивоу детаљног урбанистичког плана. Прва је урађена 1981, па је 1984. и 1985. године допуњена. После изградње тадашњег Спортског рекреативног центра „Језеро“ 1978. године који је имао отворене и затворене пливачке базене, простор Старог језера, почео је полако да замире.

Тако је било све до 2006. године када Старо језеро доживљава ревитализацију. У протеклих 20 година бројне су реконструкције и обнављања зелене оазе. Осим шкољке самог језера, уређени су и ободни канали. Зелене површине су зановљене и засађене су младице, а пошумљавање се обавља сваке године.

Пре две деценије преко пројекта РЕЦ, који је финансиран од стране шведске организације СИДА, започети су радови на оживљавању Старог језера. После 28 година, колико је простор био напуштен, плански је почео да се обогаћује. Организовано је више акција на партерном озелењавању и уређењу такозваног „новог дела“ Старог језера преко пројекта „Еколејкс“. Спортски центар и Старо језеро повезани су мостићем, постављен је урбани мобилијар, дечије игралиште, направљен је мост и пролаз у комплекс и из Семлачке улице, а све како би простор оживео. Штеванчева бара годинама уназад је место окупљања и уживања за све суграђане, где су омогућене разноврсне активности. Током претходних 20 година Старо језеро препознато је као идеалан и адекватан простор за различите активности и градске манифестације, школе у природи, едукације деце, а све у циљу заштите и очувања природних богатстава града.

Дискотека „Делфин“ је радила на простору Старог језера од 1977. до 1982. године. Култно место престало је са радом када је зграда у којој се налазила дискотека изгорела. Генерације педесетих, шездесетих, седамдесетих година прошлог века  сећају се овог места и радо препричавају доживљаје. Сваког лета дискотека поново оживи, на простору где се некада налазила.

На Старом језеру концерт је 2008. године одржао и легендарни Здравко Чолић. Вишесатни концерт који је окупио велики број гледалаца, остао забележен као један од најзначајнијих музичких догађаја на овој локацији.

Површина воденог огледала је 2,6 хектара, а површина самог језера је 1,3 хектара. Дужина ободних канала је 1.360 метара, а ширина од пет до 21 метра. Оживљавање комплекса допринело је промени микроклиме, јер је Кикинда град без реке, добијању новог простора за спорт, рекреацију и забаву и развоју туризма.

А.Ђ.

 

 

 

moca-i-sibul

Сава Савин није само великан кикиндске позоришне сцене, него и предани хроничар свега значајног што се деценијама дешавало у овдашњем театру, исказавши завидан дар за дневничке забелешке, које је преточио у драгоцено укоричено штиво

Да је био само глумац оставио би, не само у кикиндским оквирима, него и знатно шире, неизбрисив уметнички траг. Сава Савин се исказао и у списатељској улози. Аутор је похвале вредног, хроничарског дела сатканог од сопственог рукописа, пошто је деценијама педантно пратио позоришни живот свога града почев од средине претходног века, па све до двехиљадите.

Савин у књизи, на чијим је корицама симболички, уместо словног назива,  цифра „50“, (уз то и без имена аутора) пером и фотографијом предочава полувековно битисање Народног позоришта. На унутрашњој страни корица је у кратким цртама „лична карта“ Позоришта. Цитирамо: „Основано 14. јуна 1950. Прва представа је одржана 2. децембра 1950. Током 50 сезона припремљено је: 252 премијере и приказано укупно 3.650 представа, на којима је било 838.156 гледалаца. Учествовало је на 38 позоришних фестивала, извело 262 представе и добило 432 награде“.

Следи кратка ауторова посвета, са надимком уместо потписа: „Књигу посвећујем онима који су ми омогућили да са њима проведем 45 безбрижних, веселих, радосних и распеваних година. Хвала им! С.С. Моца“. За ову поруку, четврт века након што ју је срочио, каже – да ју је рука исписала, а срце издиктирало.

Савин је, иначе, закорачио у деведесет друго лето. Ништа га, тврди, не боли. Фале му кораци, јер га ноге све више издају. Слабије види и чује. А ум му бистар, реторика јасна, гласна и разговетна. Не бежи од дивана. Напротив. Распричао се. Сачувао је смисао за хумор. Нема у његовом изразу и резону носталгичне патетике. А памћење му за студентску десетку. Стичемо утисак да жуди за разговором, поготово ако су тема даске које живот значе. Поносан је, вели, на све што је урадио у позоришту и за позориште, па изговара оно што је написао у предговору:

– Књигу о педесетогодишњем раду кикиндског позоришта дарујем онима који су овај наш театар љубављу и самопрегором стварали и одржавали. Ту мислим на све оне које сам поменуо, али и на оне које омашком, наравно не намерном, нисам поменуо. Годинама сам марљиво прикупљао грађу, коју сам затим сређивао и систематизовао, да би била солидан основ за стварање дела којим ће се читаоци упознати са животом  ове театарске куће.

Савин: Радио сам са многим редитељима, скоро сви су вредни помена и поштовања. међу њима бих, као најбољег, издвојио Љубослава Мајеру. велики зналац театра и велемајстор свог заната. комплетна личност.

Сава наглашава да му није била намера да се бави историјатом Народног позоришта. Само је осмислио ваљану документаристичку подлогу за неке будуће историчаре. Поново потеже предговор своје књиге.

– Хтео сам, на основу података које сам почео да сакупљам и сређујем још 1961. године,  да опишем и прикажем оно што сам као савременик и члан ове куће, дакле 45 година као учесник, видео, прошао, па делимично и урадио – објашњава наш саговорник смисао сопственог ангажмана у вези са поменутом публикацијом. – Можда ће ми неко замерити што пишем  углавном о успесима.То чиним јер сам убеђен да је ово позориште и било успешно. Јер, четрдесет две године, дакле до професионализације, радити аматерски, мада је бољи израз волонтерски, па постизати врхунске успехе, за можда једну кутију цигарета, или за неки илустровани часопис, колико су некада били хонорари за једну одиграну представу, у данашњим условима равно је подвигу. Још кад додам да је тај и такав рад довео овај театар, па и сам град Кикинду, до највиших врхова тог предивног позоришног аматеризма „оне“ Југославије, до врхова о којима су нека позоришта могла само да сањају…

У уводном делу позамашне књиге на укупно 384 странице, Савин је,  ослонивши се делом на радове хроничара претходника који су се бавили овом темом, описао богат и садржајан историјат позоришта у Кикинди. Затим је у форми летописа, у најкраћем, представио 50 позоришних сезона. Навео је све називе представа и њихове актере – редитеље и глумце, смотре и фестивале на којима се наступало, поменуо награде и признања, медијске реакције и остале занимљивости из кикиндске позоришне свакидашњице.

Савин је, по азбучном реду, побројао све ауторе играних позоришних дела, све редитеље који су делали у Кикинди, све глумце, све уметничке и техничке сараднике. Ту је и поширок списак свих градова и села широм некадашње СФРЈ у којима су Кикинђани гостовали. Евидентирани су и новински прилози о позоришту. Посебна вредност ове монографије је фото-галерија са портретима управника и глумаца и инсертима из одређеног броја представа, које су снимили Стеван Молд, Ђерђ Немет, Шањи Меланк и Влада Сретеновић. Књига је, у 700 примерака, штампана у суботичкој „Бирографици“.

 

НАЈДРАЖА УЛОГА

Питамо Савина која му је, од 47 улога, које је одиграо 804 пута, најдража. Без премишљања вели:

– Командант Сајлер у истоименој представи Борислава Михајловића Михиза из 1967. године, коју је режирао Милан Барић из Зрењанина, чији је помоћник био наш суграђанин Ласло Карпати. Партнерка ми је била Милица Веселинов. Захтевна улога и деликатна, ратна, тематика са шокантним епилогом који нагони на дубоко размишљање. Све улоге су ми драге, али је ова круна моје глумачке каријере.

 

БИОГРАФИЈА ЗА РЕСПЕКТ

Сава Савин Моца је рођен у Српској Црњи, а у Кикинду се с породицом доселио у 21. години и одмах приступио овдашњем позоришту. Дипломирани је економиста. Био је прво руководилац у ПИК-у, а затим од 1978. до 1995. године када је отишао у пензију, директор овдашње филијале некадашње Службе друштвеног књиговодства. Пре три године преминула му је супруга Стојанка, с надимком Беба. Моца има кућу у најлепшој кикиндској улици  (Генерала Драпшина). Старачку самоћу одагнава му венчана кума Злата, која га свакодневно обилази и пази.

М. Иветић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

astonomsko-vece

Вече астрономије организовано у Народном музеју за тему је имало „Астрономска истраживања у Србији од оснивања Астрономске опсерваторије до данас“. Присутни су имали прилику да од директора Астрономске опсерваторије у Београду  др Луке Поповића сазнају да је опсерваторија основана 27. марта 1887. године и још пуно тога.

Гост није дошао празних руку, тако да је Народном музеју, поклонио фотографију насталу у Кикинди 1999. године.

-Фотографију је направила Јелисавета Арсенијевић, астроном, која је преминула. Била је веома поносна на своје дело, јер је 1999. године успела да ухвати тренутак помрачења сунца у вашем граду. Могућност да се објективом ухвати одређени тренутак траје свега пар секунди и Јелисавета је у томе успела

Директорица Лидији Милашиновић захвалила је на поклону и навела да ће сарадња са овом институцијом наставити.

Астрономска опсерваторија једна је од најстаријих научних институција у нашој земљи.

-Оснивач је био Милан Недељковић, а интересантно је да је други директор био Војислав Мишковић чији отац је рођен у Кикинди и крштен је у цркви Светог Николе, ми имамо његову крштеницу. Он је и изградио опсерваторију на Звездари, Звездарницу, тако да је ваш град везан за астрономију од самог оснивања опсерваторије – напоменуо је др Лука Поповић.

Нове технологије доприносе да се небо посматра „из фотеље“, додаје др Поповић.

-Оне доприносе да још боље посматрамо небо и дубоке објекте , тако да је астрономија једна од најатрактивнијих наука за коју се млади интересују. У опсерваторији имамо десет младих који се баве овом облашћу.

Дубоко небо нису само звезде, него су и галаксије, црне рупе, комете и много тога.

-И поред тога што га годинама проучавамо, небо још увек нисмо досегнули и сазнали све његове тајне – закључио је др Поповић.

И др Петар В. Вуца говорио је о тоталном помрачењу сунца у Кикинди.

А.Ђ.

1.-Godisnji-koncert-Baletske-skole,-izdvoijeno-odeljenje-u-Kikindi-2022-12-01-18-51-50-460

Већ три деценије у нашем граду постоји Основна балетска школа. У питању је једини огранак гласовите новосадске балетске школе, која је основана још 1947.

-На позив из тадашњег Дома омладине у Кикинди, сада већ давне 1994. наставница класичног балета из новосадске Балетске школе, Смиља Илијић, дошла је у наш град с колегиницом Оливером Драшковић.

Увиделе су тада да у Кикинди влада интересовање за балетску уметност и убрзо је формирано прво ванредно одељење за образовање будућих балетских играча и балерина-каже нам данашња корепетиторка и наставница солфеђа у кикиндској школи Даница Мандић. -У почетку на балет се уписало дванаесторо деце, која су тада почела да се образују по званичном плану и
програму које је прописало Министарство просвете. У исто време у Руском Селу је постојала мала група балетског забавишта коју је водила наставница Ингрида Војводић Црномарковић.

-Ингрида се обрела у нашој средини након распада Совјетског Савеза, а познато је да је у тој земљи балет имао дугу и богату традицију. Ингрида је била заинтересована да ступи у контакт с нама, како би се и деци која нису у Новом Саду пружила могућност да се образују
у области класичног балета и тако је све кренуло-додаје наша саговорница.

Убрзо након формирања Школе, наставница Ингрида Војводић Црномарковић прелази из Руског села у Кикинду, на место наставника класичног балета, а групу балетског забавишта, коју је дотад водила, преузима наставница Лариса Гајић. Већ од наредне 1995. стекли су се сви законски и кадровски услови за свеобухватно балетско школовање младих Кикинђана. Наставу су водиле поменуте две наставнице класичног балета – Лариса и Ингрид, корепетитор је била Гордана Раушки, после ње Оливера Стојков, а затим и Драгана Новаковић. Потом су у својству наставника кикиндске Балетске школе предавачи били и Драгана Карановић, Ана Бујић,
Даница Мандић…

-У једном периоду наставу су водиле и наше бивше ученице Уна Грабић и Јелена Вујичић, које су радиле као наставнице савремене игре и класичног балета, потом је код нас радио и Игор Попов, као и Јелена Банић која тренутно ради на месту наставника примењене гимнастике-додаје Даница Мандић.

Већ током првих неколико година од оснивања уследили су успеси на савезним такмичењима, а истовремено, залагањем Града, обезбеђени су и сви неопходни услови за квалитетно образовање будућих балетских играча у Кикинди. Тако је тадашњи Дом омладине у којем се одвијала настава убрзо био опремљен савременим балетским салама, свлачионицама, канцеларијама…

-Од 1994. године до данашњих дана издвојено одељење у Кикинди ради у континуитету. Школу су досад завршила 132 ђака у 22 генерације. Даље балетско образовање у СБШ је наставило и завршило 11 ђака. Неки од наших ђака су данас активни играчи, а неки раде као балетски педагози у балетским школама-истичу с поносом Даница и Ингрид.

По традицији дугој више од двадесет година, кикиндска Школа сваке године организује и јавне наступе својих ђака на локалним манифестацијама: „Дани лудаје“, „Змајеве дечје игре“, фестивал дечије песме „Та се песма љубав зове”, Новогодишња балетска представа у кикиндском Народном позоришту, учешће на плесном фестивали „KI DANCE FEST“ у КСЦ „Језеро“, концерт поводом 8. марта, учешћа поводом прославе дана установе Културног центра Кикинда (25.5.) као и на завршном Годишњем концерту на којем учествују сва деца из Школе, а као кореографи, наставници су ангажовани и на чувеном матурском плесу.

Наставнице Оливера Драшковић и Ингрида Војводић Црномарковић су од оснивања део наставничког кадра у Балетској школи. Ингрида подсећа да основно балетско образовање траје 4 године, а томе би требало додати и припремну групу.

-Деца се у школу уписују у 4. или 5. разреду основне школе. Тренутно имамо око 40 полазника, ако рачунамо и припремну групу. Радимо по плану и програму који је прописало Министарство за омладину и спорт. Први уписни рок је већ почео и трајаће до половине јуна, а планиран је
и други уписни рок, како бисмо изашли у сусрет свим заинтересованим ђацима. Иначе, наставу обављамо у две лепо опремњене балетске сале у Културном центру, а термине прилагођавамо према настави коју ђаци имају у својим редовним основним школама.

Питамо нашу саговорницу да ли има дечака заинтересованих за балет?

-Да, има их, али не тако пуно. Нашу школу је похађали Борис Ладичорбић и Данило Станкић, који је наставио да се професионално бави плесом, а прошле године је завршио и Андрија Глигорин. -Да, мало је дечака – надовезује се наставница Даница Мандић – а мислим да су томе највише криве предрасуде. Родитељи би требало да схвате да су балетани дефицитарни и да добијају посао чак и пре него што матурирају. Знам за скорашњи пример из Панчева где су мушки ученици средње балетске школе били ангажовани у представама и за то добијали хонораре. Балетани су веома  цењени у суседству – у Румунији и Мађарској. Волела бих да се и код нас разбије стереотип да балет није за дечаке-додаје Даница, док Ингрид с
поносом закључује: -Прошле године смо поводом тридесет година постојања Школе, добили награду Града Кикинде и то нам је посебно драго, јер нам подршка локалне самопуправе баш много значи.

Н.С.

error: Content is protected !!