Код споменика Бели крст у Башаиду обележена је годишњица битке на Иљеву која се водила 1849. године на простору између Меленаца и Башаида у којој је страдало 198 Срба. Саво Орељ, испред кикиндског СУБНОР-а поздравио је присутне и навео да се ове године обележава 177 година од поменуте битке.
-Године 1848. и 1949. биле су време великих превирања у оквиру тадашње Хабсбуршке монархије. Срби су се нашли између мађарског револуционарног покрета за независност и тежње за сопственом аутономијом и очувањем националног идентитета. Српски народ у Банату тражио је политичка права, равноправност и територијалну аутономију што је довело до оружаног сукоба. Иљевска битка одиграла се у тешким условима, а српске снаге чинили су граничари добровољци. Они су пружили значајан отпор мађарским трупама иако бројчано слабији и тако постали симбол храбрости – подсетио је Орељ.
Овом приликом служен је парастос погинулим Див јунацима, а венце су положили представници локалне самоуправе и месне заједнице. Догађају су присуствовали заменица градоначелника Биљана Кикић и члан Градског већа Бојан Микалачки, као и представници борачких и удружења „Чувари баштине“.
-Див јунаци, браниоци српске Војводине, одупрли су се знатно јачем непријатељу и дали своје животе за српску част. На нама је да ми, али и генерације које долазе чувамо културу сећања, национални идентитет и слободарски дух – додала је Кикић.
Организован је и пригодан програм у ком су учествовали ђаци ОШ „1. октобар“.
А.Ђ
Како је подсетио Саво Орељ, председник градског СУБНОР-а, на данашњи дан, пре тачно 84 године, вођена је крвава борба у којој је страдало 17 Кикинђана.
– Подизањем устанка у Србији, 7. јула, дат је сигнал свима који су били спремни да пруже отпор окупатору. Већ 28. јула, двадесетдвојица Кикинђана формирају партизански одред на локацији код Ливнице. За команданта је изабран Угљеша Терзин, а за политичког комесара Рада Трнић Попа. У наредним данима успешно су извели две диверзије – једну на Симићевом салашу, другу на железничком чворишту према Новом Милошеву – казао је Орељ.
Због боље локације и већих шанси за безбедност, одред се премешта на Симићев салаш. Домаћини, Ника Симић са сином и неколико помоћних радника, прихватају борце и обезбеђују им храну и уточиште. Ипак, међу становништвом било је и оних који су сарађивали са окупатором. Немачка полиција добија дојаву да су уочени људи у униформама, а касније им додатно помажу признања двојице заробљених чланова Одреда, једног курира и једног члана Комунистичке партије из Покрајине задуженог за омладину. Они су на путу према Кикинди ухапшени и мучени, и на крају су одали локацију на којој се налазе њихови саборци.
У раним јутарњим сатима, на данашњи дан, преко 350 немачких војника извршило је напад на Симићев салаш. У жестокој борби страдало је 11 бораца. Убијена су и четири војника Вермахта, а више их је рањено.
У том тренутку, заменик команданта био је са групом бораца недалеко од салаша, на обуци. Када су чули пуцњаву, вратили су се и успели да прихвате преживеле саборце. Немци су већ упали на салаш, и митраљеским рафалима покосили кукурузишта и конопљу у којима су се партизани крили. Погинули су бачени у заједничку гробницу.
Из освете, Немци су стрељали Лазара Симића, сина домаћина, као и петорицу помоћних радника који су помагали Одреду. На месту данашњег споменика налази се седамнаест обележја – за погинуле борце и стрељане цивиле.
– Главнина малобројног одреда је уништена. Преживели су се касније прикључили Мокринском одреду, који је заједно са Кумановачким и другим одредима убрзо формирао Севернобанатски партизански одред – истакао је Орељ.
