најчитанији портал Севернобанатског округа
Седамдесет пета годишњица Народног позоришта из Кикинде 2. децембра обележена је пригодним програмом. Гости су били истакнути позоришни ствараоци: Миодраг Табачки, Ненад Гвозденовић, Мирослав Бенка и други.
Гост подкаста Кикиндског портала био је Бране Маријановић, директор кикиндског Народног позоришта.
Поводом Дана ослобођења Кикинде у Првом светском рату, 20. новембра, положени су венци на спомен костурницу на Железничком гробљу, на спомен плочу бригадиру Ристићу и на споменик краљу Петру И Карађорђевићу. Дужну пошту прецима одали су представници Града Кикинде, Војске Србије, и борачких организација.
Већ током вечери 18. новембра претходнице српске војске почеле су да улазе у наш град. На челу коњичке извиднице ушао је капетан Милан Гудовић, а коначно 20. новембра 1918. у 11 сати у Кикинду, као ослободиоци, ушли су припадници чувеног српског пешадијског Гвозденог пука на челу са бригадиром Драгутином Ристићем и потпуковником Михајлом Ковачевићем. На спомен плочу чувеном бригадиру венац су положили градоначелник Младен Богдан и председник Скупштине града Душан Попесков. Градоначелник је рекао да је овај датум важан и због чињенице да је први пут српска војска крочила у Кикинду.
-Пре 107 година су испуњени снови српског народа са овог простора да дочекају српску војску и српску заставу, да доживе ослободиоце. Од самог оснивања Кикинде постојала је тежња Срба да се припоје матици, а водећи рачуна о сународницима других националности. Ослобођењем је и остварена је тежња српског народа у Банату и читавој Војводини да се уједини са Србијом, што је и изгласано 25. новембра на присаједињењу на којем су били и наши преци – истакао је градоначелник Богдан.
Важно је чувати културу сећања на све оне који су се борили, али и дали животе за слободу, рекао је први човек града и додао:
-Сви треба да будемо заједно када се обележавају важни датуми, без обзира на политичке разлике и мишљења. Неопходно је да млађе генерације сазнају више о учешћу Кикинђана и добровољаца у Првом светском рату
У спомен костурници сахрањено је 184 војника из Србије, Русије и Румуније. Од тог броја 64 је из ондашње Краљевине Србије, 61 је руски, а 21 румунски војник. Међу палим борцима је и 24 Кикинђана.
А.Ђ.
Код споменика на Симићевом салашу данас је обележена 84. годишњица страдања већине припадника Великокикиндског партизанског одреда. Комеморативном скупу присуствовали су чланови Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова (СУБНОР), Ветерани Посебних јединица полиције, председник Скупштине града Душан Попесков са сарадницима и чланови Одреда извиђача „Прока С. Плави“.
Како је подсетио Саво Орељ, председник градског СУБНОР-а, на данашњи дан, пре тачно 84 године, вођена је крвава борба у којој је страдало 17 Кикинђана.
– Подизањем устанка у Србији, 7. јула, дат је сигнал свима који су били спремни да пруже отпор окупатору. Већ 28. јула, двадесетдвојица Кикинђана формирају партизански одред на локацији код Ливнице. За команданта је изабран Угљеша Терзин, а за политичког комесара Рада Трнић Попа. У наредним данима успешно су извели две диверзије – једну на Симићевом салашу, другу на железничком чворишту према Новом Милошеву – казао је Орељ.
Због боље локације и већих шанси за безбедност, одред се премешта на Симићев салаш. Домаћини, Ника Симић са сином и неколико помоћних радника, прихватају борце и обезбеђују им храну и уточиште. Ипак, међу становништвом било је и оних који су сарађивали са окупатором. Немачка полиција добија дојаву да су уочени људи у униформама, а касније им додатно помажу признања двојице заробљених чланова Одреда, једног курира и једног члана Комунистичке партије из Покрајине задуженог за омладину. Они су на путу према Кикинди ухапшени и мучени, и на крају су одали локацију на којој се налазе њихови саборци.
У раним јутарњим сатима, на данашњи дан, преко 350 немачких војника извршило је напад на Симићев салаш. У жестокој борби страдало је 11 бораца. Убијена су и четири војника Вермахта, а више их је рањено.
У том тренутку, заменик команданта био је са групом бораца недалеко од салаша, на обуци. Када су чули пуцњаву, вратили су се и успели да прихвате преживеле саборце. Немци су већ упали на салаш, и митраљеским рафалима покосили кукурузишта и конопљу у којима су се партизани крили. Погинули су бачени у заједничку гробницу.
Из освете, Немци су стрељали Лазара Симића, сина домаћина, као и петорицу помоћних радника који су помагали Одреду. На месту данашњег споменика налази се седамнаест обележја – за погинуле борце и стрељане цивиле.
– Главнина малобројног одреда је уништена. Преживели су се касније прикључили Мокринском одреду, који је заједно са Кумановачким и другим одредима убрзо формирао Севернобанатски партизански одред – истакао је Орељ.
У знак сећања и поштовања према храбрим Кикинђанима који су се усудили да пруже отпор фашистичком окупатору, на спомен-обележје су положени венци.
С. В. О.
Тридесет година је прошло од војно-полицијске акције „Олуја“, у којој је, према подацима центра „Веритас“, са простора Републике Српске Крајине протерано више од 220.000 Срба, а живот изгубило најмање 1.900 људи. Ова акција хрватских снага оставила је траг дубоке патње и губитка за српски народ.
Напад је започео у раним јутарњим часовима 4. августа 1995. и трајао до 7. августа, а акције су се потом прошириле и на делове Републике Српске у септембру исте године. Подручја северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније – која су била под заштитом УН – била су изложена интензивним нападима.
На састанку одржаном 31. јула на Брионима, највиши хрватски званичници, на челу са председником Фрањом Туђманом, дефинисали су завршне кораке за напад. Из транскрипата тог сусрета произлази да је кључни циљ био „нестанак Срба“ са тих простора, уз паралелно медијско пласирање порука о поштовању људских права.
У операцији је учествовало између 130.000 и 150.000 припадника хрватских снага, уз подршку јединица из Хрватског већа одбране и тзв. Армије БиХ. Насупрот томе, одбрана РСК бројала је око 34.000 људи, махом резервиста.
Већ у поподневним сатима 4. августа, започела је масовна евакуација становништва, које је кренуло у два правца – преко Срба у Лици и преко Двора у Банији. Наредног дана, 5. августа, хрватске снаге су ушле у Книн, док су избегличке колоне постајале мета напада. Један од најстрашнијих злочина догодио се на Петровачкој цести, када је авијација Хрватске отворила ватру на цивиле. Погинуло је десет особа, међу којима четворо деце.
Они који нису успели да избегну, често су страдали у нападима који су настављени и након формалног завршетка операције. Министар одбране Гојко Шушак објавио је 7. августа да је „Олуја“ окончана.
Извештај ОЕБС-а од 10. августа потврђује да су хрватске снаге, укључујући и полицијске јединице, систематски палиле куће и имовину Срба.
Савет безбедности УН је 10. августа усвојио резолуцију бр. 1009, којом је позвана Хрватска да заштити преостале цивиле и њихову имовину.
Избегли Срби су већином уточиште нашли у Србији и Републици Српској, где су, између осталог, грађани Приједора и Бањалуке показали велику солидарност.
Након „Олује“, у септембру су уследиле нове акције под именима „Маестрал“ и „Уна“, усмерене ка територији Републике Српске.
Међународни кривични трибунал у Хагу је 2011. године у првостепеној пресуди закључио да је „Олуја“ представљала удружени злочиначки подухват, с Туђманом на челу, чији је циљ био трајно протеривање српског становништва. Ипак, генерали Анте Готовина и Младен Маркач су у жалбеном поступку ослобођени одговорности.
Од 2014. године, Србија и Република Српска заједно обележавају Дан сећања на страдале у „Олуји“, док Хрватска тај датум слави као Дан победе.
Државна церемонија поводом тридесетогодишњице овог трагичног догађаја одржаће се данас, 3. августа у 19.30 часова у Сремским Карловцима, под слоганом „Олуја је погром – Памтимо заувек“. Том приликом обратиће се председник Србије Александар Вучић и председник Републике Српске Милорад Додик, а парастос жртвама служиће патријарх Порфирије.
„Памтимо са тугом и поштовањем све жртве и страдалнике и остајемо чврсто посвећени очувању истине, правде и сећања“, поручили су из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
(Фото: Историјски архив Кикинда)
На данашњи дан 1999. године НАТО је отпочео агресију на Србију (Савезну Републику Југославију) под изговором „спречавања хуманитарне катастрофе“ Албанаца на Косову и Метохији. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу Уједињених нација (УН) и сопствени оснивачки акт, којим је дефинисан као одбрамбени савез.
До напада је дошло мимо сагласности Савета безбедности УН, супротно документу о европској безбедности из Хелсинкија, па и насупрот уставима појединих држава чланица НАТО свеза. Током агресије која је трајала до 10. јуна, и у којој је учествовало 19 земаља под вођством САД, коришћена су убојна средства забрањена међународним конвенцијама, укључујући касетне бомбе и гранате пуњене осиромашеним уранијумом. Приликом агресије почињени су бројни ратни злочини над цивилима, грађанима, и изазвана је хуманитарна катастрофа огромних размера. Према проценама, погинуло је између 2.500 и 3.000 грађана, већином цивила.
Поводом обележавања 26. година од почетка ваздушних напада НАТО снага данас у 11 сати ће бити положени венци на спомен плочу „Туга“, у центру града. Пројекција документарног филма „78 дана бомбардовања” биће одржана сутра (уторак, 25. март), од 18 сати, у Свечаној сали, Народног музеја.
Кикинда је бомбардована у ноћи између 31. маја и 1. јуна 1999, када су четири бомбе пале на тадашњу касарну „Серво Михаљ’’.
(Фото: Дарко Дозет)
Градски одбор Социјалистичке партије Србије обележио је 34 године од оснивања. Чланови и симпатизери окупили су се у просторијама ове странке, а обележавању су присуствовали председница Градског одбора СНС-а и покрајинска посланица Станислава Хрњак и потпредседник и градоначелник Никола Лукач. Обраћајући се присутнима председник кикиндских социјалиста Ђорђе Тешин истакао је да је СПС за све ове године остао веран основним принципима.
-Остали смо верни држави, као државотворна партија, очувању националних интереса и остали смо верни Србији. У основи ми смо патриотска партија и ослоњени смо на своју државу. И наша, али и странка нашег коалиционог партнера СНС, заједно су пролазиле кроз све националне проблеме кроз које је пролазила и држава и наш народ. Делимо заједничке циљеве тако да је једино исправно да заједно радимо и развијамо што боље односе како би Србија наставила свој развој – рекао је Тешин.
Када је реч о локалу СПС је очувао своју исконску базу.
-Данас је наша партија освежена када је реч о руководећем кадру, подмладили смо редове и реструктуирали смо странку. Бројчано нисмо велики као некад, али квалитативно можемо да одговоримо свим политичким захтевима локалног политичког миљеа. Имамо око 800 активних чланова и уносимо промене у бављењу политиком прилагођене данашњици. Спремни смо да будемо конструктивни партнери, да преузмемо одговорност и дамо допринос бољем сутра – додао је Ђорђе Тешин.
У градској власти СПС има два одборника Гордану Трнић Иличић која је и заменица председника Скупштине и Дејана Родића, као и члана Градског већа за пољопривреду и екологију Ђорђа Тешина.
А.Ђ.
