Након одласка Јовице Лакића с клупе Козаре и преласка у кикиндски ЖАК, Великоселци су месец дана пред почетак зимских припрема добили новог тренера. Владимир Китановић, досадашњи учитељ пионира ОФК Кикинде, предводиће прву екипу свог матичног клуба.
– Вагао сам када су ме Великоселци позвали да преузмем тим и ипак прихватио понуду, јер желим да радим у сениорском фудбалу. Осим тога, Козара је мој клуб па је све превагнуло на ту страну – каже Китановић.
Иако још увек незванично, екипу су напустили Миња Ратко и Никола Терзин, а могли би завршити заједно с тренером Лакићем на ЖАК-овом Вашаришту.
– Остаје да се види хоће ли бити тако, али и када буде званично – ништа страшно. Клуб има план да се у потпуности преорјентише на домаће снаге, играче из села, а поготово ће прилику добити млади фудбалери. Предстојећег пролећа очекујем да у екипи имамо свега тројицу играча који нису из Великог Села. Истовремено, ове зиме покушаћемо да вратимо Великоселце који играју у другим околним клубовима са севера Баната.
Почетак припрема планиран је за другу половину првог месеца у наредној години.
– Окупићемо се, оквирно речено, 21. јануара. Верујем да ћемо се добро спремити и без икаквог стреса пролеће одрадити на задовољство и управе и навијача те завршити сезону у средини табеле – оптимиста је Китановић.
ФОТО: facebook OFK Kikinda
Свечаном доделом признања, кикиндски фудбалски арбитри окупљени у организацији при Фудбалском савезу Града Кикинде, недавно су прославили леп јубилеј – седам деценија организованог суђења, а међу доста значајних имена, посебно се издваја једно. Не треба много нагађати, реч је о Јовици Бешлину главном судији на три београдска „вечита дербија” и то у време бивше државе с преко 20 милиона становника. Када год с њим крене разговор о минулим временима, увек се као прво сећање наметне 6. мај 1984. године. Био је тај 74. судар црвено и црно-белих, најпосећенији „вечити дерби” у историји са око 100.000 гледалаца, уз онај 59. првенствени меч с јесени 1976, те 82. по реду у пролеће 1988. године.
Сусрет је завршен 0:0, а Звезди је, показало се до краја шампионата, и тај реми одговарао односно био готово у рангу победе па је убрзо пришила још једну шампионску звездицу на свом реверу, 15. по реду, премда јој те сезоне највећи ривал није био само Партизан, већ и сарајевски Жељезничар и НК Ријека, сви су заостали по два бода, те сплитски Хајдук. Још двапут си, Ти Јоки, као главни арбитар, на терен изводио два ривала с Топчидерског брда?
И у трећој сезони када си им судио, један од два београдска клуба био је шампион?
Значи, када си Ти судио „вечитима”, двапут је Звезда на крају била првак, а једанпут Партизан?
– Па, играо сам у Црвенки четири године, а 1970/71, дакле у једној сезони били смо као практично сеоски клуб и чланови елитне лиге Југославије. Наступио сам на 32 меча у елити и дао четири гола. Значи, Црвенка је била мој клуб у том погледу, јер сам у њој највише постигао као играч, а од детињства сам навијао за Партизан. Међутим, чим сам постао судија 1975. године, све сам то оставио по страни и нико па чак ни касније Драган Џајић није могао да примети моје раније опредељење.
– Тако је, долазио ми је Џаја у госте с Војиславом Лалатовићем, популарним Војом Кисом, тадашњим првим оперативцем клуба, секретаром стручног штаба Црвене звезде, иначе млађи ће пре знати за Ненада Лалатовића, Војиног нећака… И тако седимо ми и служимо се, осамдесетих година прошлога века, летње је доба, кад моја двојица синова тада дечкићи, јуре унутра-напоље с лоптом и Џаја их примети, а они обојица у „црно-белим” дресовима Партизана. Џаја ништа не коментарише само се смејуљи, гледа их и Воја, а ја им кажем: „Синове водим да гледају Партизан само када судим црно-белима, а када судим Звезди, ви можете да изгубите само ако то хоћете!” И онда, смех…
– Да, нажалост, Драган Манце, голгетер Партизана који је тек требао да направи велики успон, погине у саобраћајној несрећи 3. септембра 1985, а у првој наредној утакмици на стадиону ЈНА, пет дана касније, гостује Приштина. Мени припадне да судим. Никада нећу заборавити тај мук за време минута ћутања на стадиону, сав се и сада најежим, Партизан је на крају победио 1:0 голом у последњим секундама.
– Буквално свуда, али наравно неки градови посебно су остали у мом срцу. Пре свега у Босни и Херцеговини, тај народ био је неизмерно гостољубив и срдачан и увек су ме доживљавали као неког свог, специјално им драгог. Пре свих, Челик из Зенице остао ми је у изузетно лепом сећању. Но, ја и дан данас могу као пријатељ да одем у било коју државу која је некада била део Југославије, не само у БиХ, него и у: Марибор, Ријеку и нарочито Осијек. Ето, судијску сам црту давно подвукао и сада после толико деценија, на списку најдражих, када гледам где сам и како дочекиван као судија, налазе ми се: Челик, Осијек и Звезда. Нажалост, време чини своје па је, само из тих биолошких разлога, и контаката међу нама све мање.
На великој сцени дебитовао је Јоки 6. марта 1983. као помоћник на утакмици ОФК Београд – Динамо (Винковци) 2:0, а две седмице касније 20. марта предводио је судијску тројку као главни арбитар у Скопљу на утакмици Вардар – Црвена звезда 1:1. Последњи меч с пиштаљком у првенству Југославије са шест република и две покрајине, био му је 17. марта 1991: Осијек – Борац (Бања Лука) 2:0, а са заставицом 9. јуна 1991: Партизан – Вележ (Мостар) 5:0. Укупно на прволигашким теренима Југославије, Бешлин је арбитрирао 81 пут, 51 као главни и 30 као помоћни судија. Још је судио и двапут као главни у два меча завршнице југокупа, а трипут је био помоћник.
Mondiale измакао, остала кравата из Вићенце
После летошњег испадања из Српске лиге „Војводина” начинили су у ОФК Кикинди детаљну анализу неуспеха. Студиозно сачињен план донео је резултате, јер, као што је познато, клуб с Градског стадиона након јесењег дела првенства Војвођанске лиге „Исток” зимује на лидерској позицији. Летос је спортски директор ОФК Кикинде постао Марко Вукобрат који је у неком ранијем периоду обављао функцију секретара, а први потез било је смањење играчког кадра.
– Једина добра ствар која је проистекла из те утакмице јесте да су у старту елеминисани трачеви о „помоћи” комшијских клубова из наше најближе околине, а мислило се ту на препуштање бодова нашој екипи. На срећу, тим се издигао након тога и до краја полусезоне није доживео ниједан пораз. Сваки бод освојили смо поштено, на терену без ичије помоћи. Чак смо се у неколико утакмица суочили с чудним судијским одлукама, на нашу штету, а то је било најизраженије у Идвору где смо ремизирали односно ускраћени смо за два бода. Незахвално је истицати појединце, али морам да споменем овог пута првог стрелца лиге, са 16 голова, нашег капитена Небојшу Ђукића, али и дефанзивца Душана Божића који је имао сјајну полусезону. 
Члан војвођанског фудбалског „Истока” кикиндски ЖАК, бориће се на пролеће за опстанак с новим тренером. Јовица Лакић наслеђује Новобечејца Страхињу Васковића, а лакши посао био би пред Лакићем да је остао у великоселској Козари.
Свечаном доделом признања, заслужним појединцима и установама, кикиндски фудбалски арбитри окупљени у својој организацији при Фудбалском савезу Града Кикинде, обележили су вечерас, у Свечаној дворани Градске куће, леп и вредан јубилеј – 70 година постојања свога удружења. У обраћању присутнима, наш колега новинар Бранислав Угринов, у улози виспреног водитеља програма, подсетио је на историјат судијског удружења основаног у нашем граду 1952. године, споменувши бројна значајна имена, а, с обзиром да је реч о дугом минулом периоду, многима од њих одата је и пошта минутом ћутања.
Апострофиран је посебно Милан Стокић Баба, рођен 1911. године, који је пре седам деценија утемељио организовано бављење фудалским суђењем у Кикинди, заједно са: Славком Станимировим, Јованом Валтером и Вукашином Бојићем. Стокић је још 1937. у Краљевини Југославији положио у Суботици за звање фудбалског арбитра. Међутим, и пре тога, 1925. године као први писани траг о фудбалском суђењу у тадашњој Великој Кикинди, остало је забележено име и презиме Божидара Мишковића. Он је био рођен 1894. године, а у Београду је, сада већ, пре безмало једног столећа стекао звање фудбалског арбитра, као први из Велике Кикинде.
Свечаност су угодним гласовима и прекрасном појавом увеличале чланице певачке групе Мелизми, али није то била једина лепота на овом скупу. Биле су ту и чланице кикиндскe судијске организације – шест младих девојака фудбалских суткиња почетница, које су, међутим, већ сада нашле своје место међу 300 арбитара из нашега града.
Фудбалери ОФК Кикинде, јесењег првака војвођанског „Истока”, од данас су и званично на одмору. Последњи меч пред зимски предах, Кикинђани су одиграли на Градском стадиону против другопласираног тима на табели Српске лиге „Београд”, екипе Земуна. Очекивано, Земун, који на пролеће наредне године жели повратак у наш други савезни ранг, победио је резултатом 4:1. Већ до одмора Земунци су имали предност од 4:0, све голове постигли су из акција и то редом: Дакић у 15, Н. Ристовски два минута касније, Л. Ристовски у 27. и Антић четири минута пред одмор. Играли су тај део меча гости с најјачом поставом, а наша екипа била је значајно ослабљена. У другом делу тренер гостију Саша Штрбац, уочи распада Југославије поуздани штопер љубљанске Олимпије у којој је у пару играо с нашим Драганом Зечевићем, промешао је карте и дао прилику и најмлађима. Пет минута пре краја, из казненог ударца, коначан резултат поставио је Ивановић. Договорен је и наставак сарадње двају клубова. Предстојећег фебруара, током зимских припрема, Земун ће угостити ОФК Кикинду.
Неколико нестварних резултата, понајвише онај на рубу кикиндског Великог парка, обележили су последње јесење коло војвођанског „Истока”, а фудбалери ОФК Кикинде на незапамћен начин заокружили су јесен „чистом десетком” и зимоваће на врху. Испод свега тренерски потпис и жиг ставио је Јевто Јарчевић.
Један момчић, иако се није уписао међу стрелце, посебно ће памтити победу свога тима од 10:0 над Пролетером из Банатског Карловца. На позицији левог спољног, други пут од старта сезоне, заиграо је Милорад Барбул који је 21. августа напунио тек 17 година. Желео је да буде с друговима на терену иако је сат времена уочи меча обележио прву годишњицу мајчине смрти. Одмах у уводу прошао је по својој страни и убацио лопту у казнени простор, а капитен Небојша Ђукић био је стрелац. Све је поновио неколико минута касније, а Ђукић је тада главом погодио. Док није великим пљеском испраћен с терена, када је замењен ближе крају сусрета, Барбул је учествовао у још неколико гол акција.
Данас су одигране преостале утакмице 15. кола Војвођанске фудбалске лиге „Исток” чиме је завршен јесењи део сезоне, а у локалном дербију у Руском Селу, Црвена звезда је савладала ЖАК-а, док су новокозарачка Слобода односно великоселска Козара, нарочито првопоменута екипа, оствариле високе победе на гостовањима.
У дербију Рускоселаца и кикиндских „жутих мрава” у првом делу није било голова, а гости су били ангажованији. У наставку обрнута слика, али тада је Црвена звезда, ипак, и затресла мрежу ЖАК-а. Корнер је у поседњем минуту извео Кресоја, скочио је близу прве стативе Попесков (на слици у средини) и главом донео радост домаћинима.
Козара је у Ботошу двапут водила, а Омладинац је стизао до поравнања. Ипак, с још три гола ближе крају меча, Великоселци су стигли до бодова. Поготке за Козару постигли су: Ратко (два гола, на слици доле), Мисић, Ердељан и Лабус.
Данас и сутра на теренима Војвођанске лиге „Исток” на распореду су мечеви 15, последњег кола првог дела сезоне, а на Градском стадиону од 13 сати фудбалери ОФК Кикинде дочекали су тим Пролетера из Банатског Карловца. Утакмица је то у којој су Кикинђани желели победу и оверу јесењег ловора како би презимили на челној позицији табеле и најавили, након само године, повратак у Српску лигу.
20. минут: ГОЛ! 3:0 ИВАНОВИЋ. После брзе акције Ђукић је кратко додао до Дејана Ивановића који је одмереним ударцем, мало искоса, рутински повисио резултат.
39. минут: ГОЛ! 6:0 КЕЦМАН. Повратну лопту одиграо је Ивановић, а Кецман је с двадесетак метара добро нациљао и погодио за огромну предност.
67. минут: ГОЛ! 8:0 ЂУКИЋ. Ђукић стигао до четвртог гола на утакмици, претходно га је упослио Спахић.