драган остојић

љубавно-писмо-1

Да се може направити врхунска комедија у властитој продукцији доказало је кикиндско позориште, а у то су уверили и Зрењанинце, на недавном гостовању.

Кикинђани, добро знају овај драмски комад, а овог пута и посетиоци у препуној великој сали зрењанинског театра „Тоша Јовановић” уверили су се да кикиндско Народно позориште има с чиме и пред најпробирљивију публику. Са укусном сценографијом и бравурозном глумом, „Љубавно писмо” је разгалило егзалтирану публику из града на Бегеју, а сами глумци су на крају доживели овације.

Подсетимо, поменути комад говори о менталитету, породици, комшијама и уопште промашеним животима. Настао је по тексту Зорана Бачића и Златана Фазлагића, а режију потписује маестрални Драган Остојић. У подели су Бранислав Кнежевић, Бранислав Чубрило, Гордана Раушки, Михаило Лаптошевић, Ружица Недин, Анђела Киковић, Владимир Максимовић и Јована Берић. С обзиром на то да је у овој драми с„ певањем, без пуцања” о менталитету и породици доста промашених ликова, сам редитељ укратко подвлачи да ова представа пружа неку врсту утехе да када изађете са представе кажете себи: „Није мој живот ни тако лош”.

Зрењанинци су те вечери могли да виде читаву лепезу ликова – од жовијалних до фрустрираних и да се добро и забаве и замисле. Владимир Максимовић, актер ове представе и чест гост Зрењанина игра лик Момчила.

– Момчило је, како је сам писац рекао, морон. Уз помоћ редитеља Драгана Остојића и свих колега, мислим да сам успео да направим добар лик, једног дечка који је изгубљен у тражењу самог себе. Он жели да одрасте и да буде озбиљан, али га његов ИQ кочи у свему томе и било ми је задовољство да радим ову улогу зато што је ово један од оних текстова у којима, што се више „откачите” и што се више препустите тој игри и чаролији театра – то је улога боља – каже Максимовић.

Његовог оца Оливера тумачи Михаило Лаптошевић.

– Оливер је и Момчилов отац и Јагодин муж, а уз то и неуспели љубавник своје куме Франсоаз. Неуспели је и отац и муж. Волео би да је бар мало мушко. Његово „софистицирано” биће заробљено је у културној пустињи која га окружује. Да будемо искрени – он тој пустињи апсолутно и припада – каже Лаптошевић.

Анђела Киковић тумачи лепу и младу девојку Лепосаву која први пут доживљава чулну љубав, а потреба за њеном слободом се коси са њеним крутим васпитањем.

Дакле, много је неостварених ликова у овом комаду, а међу њима и старији водник у пензији Воја Солдатовић, кога тумачи Бранислав Кнежевић.

– Колико је Воја способан и успешан види се из тога што до пензије није догурао ни до чина заставника. Неуспешан у послу, неуспешан и у животу. Има млађу жену која се швалера с венчаним кумом и ћерку коју је одгајао као сина војника, неуспешно наравно. Међутим, он себе види сасвим другачије: као успешног и надмоћног на свим пољима, па и у покушају његове прељубе.

Јована Берић игра Ружицу, студенткињу и подстанарку код породице Солдатовић. Уједно је и Лепосавина најбоља пријатељица и потајно је заљубљена у Момчила. Међутим, када схвати да јој је љубав неузвраћена, покушава да споји своју симпатију са својом најбољом другарицом и ту прави заплет у који буду умешане обе породице.

Гордана Раушки и Ружица Ненин бриљанто су одиграле своје роле и бравурозним глумачким средствима употпуниле одличну поделу. У појединим деловима представе, нарочито сегментима с певањем, доживеле су овације.Свему треба додати и изванредно кадриране снимљене сегменте које повремено можемо видети у склопу комада. Речју, изванредно режирана представа, а томе сведоче и реакције зрењанинске публике, која се и аплаузима и смехом одазивала на велики део ове двочасовне представе-спектакла.

Објективно говорећи, у зрењанинском, као и у другим театрима, нису све представе подједнако ни успешне ни гледане. „Љубавно писмо” би засигурно било у самом врху гледаности да је којим случајем постављено у продукцији зрењанинског театра. Тамошња публика је (као и кикиндска) позоришно едукована и не воли шмирање, него „глумачки проширено тело”, како би то назвао чувени критичар Ранко Мунитић.

Мајсторство кикиндских глумаца препознала је публика у Зрењанину. О својим искуствима с колегама из града на Бегеју Владимир Максимовић каже:

-Имао сам прилику да се упознам са зрењанинском публиком када сам играо представу „Небески одред”. Зрењанински театар јако волим и увек се радујем доласку. Дођем и кад Зрењанинци спремају неку представу, да играм карте са својим пријатељима који су тамо запослени. Студирао сам са Дејаном Карлечиком и Стефаном Јуанином. Милан Колак ми је један од најбољих пријатеља – каже Влада, док се Михаило Лаптошевић надовезује:

-Моја искуства са зрењанинском публиком су из позиције исте те публике. Гледао сам, још од факултета, доста представа у Зрењанину. Сваку коју сам гледао публика је прихватила раширених руку. Радујем се што је и наше „Љубавно писмо” зрењанинска публика тако прихватила – сумира Михајло.

Јовани Берић је ово било друго гостовање у средњем Банату:

– Било ми је прелепо и одушевила ме је публика  и њена отвореност и гостопримљивост. Веома задовољна како је протекло гостовање је и Анђела Киковић која истиче да је и сам рад на овој представи био јако узбудљив и забаван.

Додуше, општи утисак је мало покварио нечији упоран и суви тзв. „велики” (ранијим генерацијама познат и као магарећи) кашаљ из публике за  време трајања представе, међутим то је опште место у театру који је још давних дана кроз виц описао легендарни драматург Југословенског драмског позоришта  Драгослав Андрић: „Пацијент: Докторе, кашљем! Доктор: Па, што сте дошли код мене? Пацијент: А где је требало да идем? Доктор: Па, у позориште!”

КАД ИГРА МИНИСТАРКА

Од многобројних представа које су на репертоару зрењанинског театра, убедљиво најбољи одзив код публике имају комади који се раде по текстовима домаћих аутора. Врло гледана је представа „Шта ће бити са свима нама” Бориса Лијешевића, а најгледанија је „Госпођа министарка” по Нушићевом класику, за коју карте плану већ у првих сат времена продаје. Главну улогу, Живку министарку, игра бивша чланица кикиндског театра Јелена Шнеблић Живковић.

 

Немања Савић

Чежња 9

Драган Остојић, редитељ из Кикинде, имао је синоћ у Кули веома успешну премијеру представе „Чежња за супер поврћем“. По тексту америчког писца Мјуреја Шизгала, случајни усусрет полицајке и уметника отвара сложену љубавну причу препуну комичних и трагичних елемената.

– Живимо у времену у којем су људи збуњени, несигурни и несрећни. Представа  говори о стварима које су основне и једноставне: љубав, пожртвовање, истина. Ово је, такође, била прилика да се поново отвори мала сцена у кулском позоришту, где је близак контакт између гледаоца и актера. Волим да радим са ансамблом у Кули јер је ово позориште једна од последњих оаза посвећеног позоришног аматеризма у Србији – рекао је Остојић после премијере.

У дуо-драми играју млади, али искусни глумци кулског позоришта: Вања Боговачки и Слободан Ногавица.

– Иако имамо огромно искуство у овом позоришту и у раду са Драганом, први пут играмо на малој сцени, на којој морамо да учинимо да нам публика верује сваког тренутка – каже Вања. – Дивно је радити са Драганом и са Слободаном, наша сарадња у позоришту траје већ 18 година.

Слободан и Вања заједно су одрастали и сазревали у позоришту. Пуно емоција изазвало је њихово синоћно извођење. На сцени су дисали као једно.

– Драго ми је што сада, као одрасли људи, можемо да радимо зреле ствари – каже Слободан. – Драган нам је поново био креативни извор и стварно смо уживали и у процесу и на премијери. Видим да је уживала и публика. Прича је сложена, емотивна, са обртима, понудили смо им богат програм вечерас, али и теме за размишљање.

Културни центар Кула у склопу којег је и позориште, у протеклих двадесет година је небројено пута режије својих представа поверио Драгану Остојићу. Директор Каменко Бертић каже да је веома задовољан премијером на малој сцени.

– Имамо талентоване глумце и хтели смо публику што више да приближимо њиховом глумачком изразу и емоцији. То најбоље, са глумцем – аматером или професионалцем, може да уради Остојић, јер је рођени глумац. Рад са глумцима је најважнији у позоришту, тај однос публика-глумац, тêте à тêте, чини суштину театра – каже Бертић. – Дуго сам размишљао о малој сцени и чувао сам овај текст који тешко може да се нађе. Сада сам га дао људима за које сам веровао да ће то урадити како ваља. Било је нормално да режира Остојић јер ради поштено, емотивно и крајње професионално. Мислим да Народно позориште и Кикинда то треба да цене.

Позориште у Кули препознатљиво је по озбиљном и посвећеном раду и веома дугој традицији. Од оснивања, 1945. године, овенчано је небројеним наградама на најзначајнијим фестивалима, државним, али и оним у време велике Југославије.

Ове године, 64. пут, биће домаћини Републичког фестивала аматерских позоришта. пре две године установили су и Фестивал професионалних театара, „Публикум“, на којем је прошле године победила представа Народног позоришта из Кикинде, „Лажа и паралажа“.

– Кулско позориште настојаће да гаји форму мале сцене и многе друге позоришне форме које не раде назови аматери. Позориште или јесте или није, без обзира на то да ли је аматерско, професионално, академско, експериментално – сигуран је Бертић.

После премијере представе “Чежња за супер поврћем” у суботу, већ наредне вечери Омладинска сцена наступа са својом премијером. По мотивима једночинки Музе Павлове, режију потписује Слободан Ногавица.

Захваљујући изузетној преданости, истрајности и талентима које стално регрутује из свог омладинског састава, као и подршци локалне самоуправе која то препознаје, извесно је да позоришнике у овој кући и њихову верну публику очекује још много нових признања и радости играња.

Писмо

Нова представа вечерас ће се предати суду гледалаца, на премијери у Народном позоришту. И док глумце препуштамо претпремијерној неизвесности ишчекивања реакције публике, ми смо представу гледали синоћ на генералној проби и знамо шта вас чека.

„Љубавно писмо“ није мелодрама, није комедија, није баш ни чист водвиљ, оно је од свега помало. Највише је глумачка представа, ако ћемо строго, јер су глумци своје ликове изградили дајући најбоље од себе, а неки су им, засигурно, додали  филигранску завршницу. Да им не бисте одолели, у чему и јесте смисао.

Оно чему, такође, нећете одолети, јесте датост самог текста, смештеног у осамдесете године прошлог века, у Титову Југославију. Коју, осим по костимима и музици, препознајете и по неподношљивој лакоћи с којом одрасли ликови руководе својим и туђим животима у општедруштвеном тренду препуштања строгим, али већ формираним и прилично удобним вредностима. С друге стране, млади нараштаји, раде нешто сасвим супротно – они не знају шта хоће, јер су млади нараштаји, разуме се, али срљају, одлучују, греше, једном речју, отимају живот. Дакле, док омладина решава своје проблеме идентитета, одрасли у својој лагодности, побркавши директиве с нагонима, праве проблеме без којих ово не би био ни водвиљ, ни мелодрама, а сигурно ни оваква урнебесна комедија. Када сте последњи пут чули за тај израз, а када сте је последњи пут гледали?

Без „спојловања“ (нећу вам рећи шта ће се догодити), заплет је следећи: две кумовске породице изградиле су куће под истим кровом, имају свако по једну жену, дете, а неки и подстанарку. Између два Прва маја или синдикалног зимовања или шта год, деца су порасла до заљубљивања и почела да пишу љубавна писма. Захваљујући којима одрасли помисле да имају нешто с тим, с љубављу, разуме се, и почињу „да се понашају“, што би рекла та иста деца, несебично рефлектујући последице на све око себе.

У добром духу праве комедије текст су написали Златан Фазлагић и Зоран Бачић, на другој години драматургије. Затим га је драматизовао Миодраг Динуловић, а на сцену га је, у Народном

позоришту, поставио Драган Остојић, кикиндски глумац и редитељ. Играју: Бранислав Кнежевић, Гордана Раушки, Михаило Лаптошевић, Ружица Недин, Анђела Киковић, Владимир Максимовић, Јована Берић и Бранислав Чубрило Рус.

Представа је богата, питка и завешће вас истом том неподношљивом лакоћом: глуме, режије и текстом препуном духовитих опаски. Можда ћете и ви, тек на крају схватити да су се, у међувремену, догодиле велике промене. И да свега тога више нема, а недостаје вам. И онда ће вам, можда, бити мало и тужно, али шта ћете, позориште је то, а ми морамо назад у стварни живот. Још једном – много, много друкчији – и тежи.

 

(Фотографије: “Фото Сретеновић” и Кикиндски портал)

представа љубавно писмо
Како су нам наши поуздани извори јавили (имена и адресе познате редакцији), у кикиндском Позоришту нешто се спрема. Односно, проба. Да не кажемо – пише. И пева. И много, много се смеје. Јер је дошло до забуне, а у питању је љубавно писмо. Значи, ствар је озбиљна.
Били смо на проби, снимали је, питали присутне о чему се ради и – направили емисију. Њих смо оставили да заврше представу. У нашој емисији видећете и какву. Ствар је озбиљна колико и љубав у писму.
error: Content is protected !!