Гледали смо за вас претпремијеру: Вама написано „Љубавно писмо“


Нова представа вечерас ће се предати суду гледалаца, на премијери у Народном позоришту. И док глумце препуштамо претпремијерној неизвесности ишчекивања реакције публике, ми смо представу гледали синоћ на генералној проби и знамо шта вас чека.

„Љубавно писмо“ није мелодрама, није комедија, није баш ни чист водвиљ, оно је од свега помало. Највише је глумачка представа, ако ћемо строго, јер су глумци своје ликове изградили дајући најбоље од себе, а неки су им, засигурно, додали  филигранску завршницу. Да им не бисте одолели, у чему и јесте смисао.

Оно чему, такође, нећете одолети, јесте датост самог текста, смештеног у осамдесете године прошлог века, у Титову Југославију. Коју, осим по костимима и музици, препознајете и по неподношљивој лакоћи с којом одрасли ликови руководе својим и туђим животима у општедруштвеном тренду препуштања строгим, али већ формираним и прилично удобним вредностима. С друге стране, млади нараштаји, раде нешто сасвим супротно – они не знају шта хоће, јер су млади нараштаји, разуме се, али срљају, одлучују, греше, једном речју, отимају живот. Дакле, док омладина решава своје проблеме идентитета, одрасли у својој лагодности, побркавши директиве с нагонима, праве проблеме без којих ово не би био ни водвиљ, ни мелодрама, а сигурно ни оваква урнебесна комедија. Када сте последњи пут чули за тај израз, а када сте је последњи пут гледали?

Без „спојловања“ (нећу вам рећи шта ће се догодити), заплет је следећи: две кумовске породице изградиле су куће под истим кровом, имају свако по једну жену, дете, а неки и подстанарку. Између два Прва маја или синдикалног зимовања или шта год, деца су порасла до заљубљивања и почела да пишу љубавна писма. Захваљујући којима одрасли помисле да имају нешто с тим, с љубављу, разуме се, и почињу „да се понашају“, што би рекла та иста деца, несебично рефлектујући последице на све око себе.

У добром духу праве комедије текст су написали Златан Фазлагић и Зоран Бачић, на другој години драматургије. Затим га је драматизовао Миодраг Динуловић, а на сцену га је, у Народном

позоришту, поставио Драган Остојић, кикиндски глумац и редитељ. Играју: Бранислав Кнежевић, Гордана Раушки, Михаило Лаптошевић, Ружица Недин, Анђела Киковић, Владимир Максимовић, Јована Берић и Бранислав Чубрило Рус.

Представа је богата, питка и завешће вас истом том неподношљивом лакоћом: глуме, режије и текстом препуном духовитих опаски. Можда ћете и ви, тек на крају схватити да су се, у међувремену, догодиле велике промене. И да свега тога више нема, а недостаје вам. И онда ће вам, можда, бити мало и тужно, али шта ћете, позориште је то, а ми морамо назад у стварни живот. Још једном – много, много друкчији – и тежи.

 

(Фотографије: „Фото Сретеновић“ и Кикиндски портал)

(ВИДЕО) Посета министра културе Николe Селаковића: Значајна средства за „Теру“ и Музеј

Министар културе Никола Селаковић у оквиру посете Кикинди потписао је уговоре о конкурсном финансирању са...

(ВИДЕО) Кикинда може да рачуна на подршку Покрајине, истакла председница Владе Војводине Маја Гојковић приликом посете нашем граду

Почела је изградња атмосферске канализације у оквиру пројекта „Слив Моравска” коју заједнички финансирају Покрајинска влада...

Don`t copy text!