Nova predstava večeras će se predati sudu gledalaca, na premijeri u Narodnom pozorištu. I dok glumce prepuštamo pretpremijernoj neizvesnosti iščekivanja reakcije publike, mi smo predstavu gledali sinoć na generalnoj probi i znamo šta vas čeka.

„Ljubavno pismo“ nije melodrama, nije komedija, nije baš ni čist vodvilj, ono je od svega pomalo. Najviše je glumačka predstava, ako ćemo strogo, jer su glumci svoje likove izgradili dajući najbolje od sebe, a neki su im, zasigurno, dodali  filigransku završnicu. Da im ne biste odoleli, u čemu i jeste smisao.

Ono čemu, takođe, nećete odoleti, jeste datost samog teksta, smeštenog u osamdesete godine prošlog veka, u Titovu Jugoslaviju. Koju, osim po kostimima i muzici, prepoznajete i po nepodnošljivoj lakoći s kojom odrasli likovi rukovode svojim i tuđim životima u opštedruštvenom trendu prepuštanja strogim, ali već formiranim i prilično udobnim vrednostima. S druge strane, mladi naraštaji, rade nešto sasvim suprotno – oni ne znaju šta hoće, jer su mladi naraštaji, razume se, ali srljaju, odlučuju, greše, jednom rečju, otimaju život. Dakle, dok omladina rešava svoje probleme identiteta, odrasli u svojoj lagodnosti, pobrkavši direktive s nagonima, prave probleme bez kojih ovo ne bi bio ni vodvilj, ni melodrama, a sigurno ni ovakva urnebesna komedija. Kada ste poslednji put čuli za taj izraz, a kada ste je poslednji put gledali?

Bez „spojlovanja“ (neću vam reći šta će se dogoditi), zaplet je sledeći: dve kumovske porodice izgradile su kuće pod istim krovom, imaju svako po jednu ženu, dete, a neki i podstanarku. Između dva Prva maja ili sindikalnog zimovanja ili šta god, deca su porasla do zaljubljivanja i počela da pišu ljubavna pisma. Zahvaljujući kojima odrasli pomisle da imaju nešto s tim, s ljubavlju, razume se, i počinju „da se ponašaju“, što bi rekla ta ista deca, nesebično reflektujući posledice na sve oko sebe.

U dobrom duhu prave komedije tekst su napisali Zlatan Fazlagić i Zoran Bačić, na drugoj godini dramaturgije. Zatim ga je dramatizovao Miodrag Dinulović, a na scenu ga je, u Narodnom

pozorištu, postavio Dragan Ostojić, kikindski glumac i reditelj. Igraju: Branislav Knežević, Gordana Rauški, Mihailo Laptošević, Ružica Nedin, Anđela Kiković, Vladimir Maksimović, Jovana Berić i Branislav Čubrilo Rus.

Predstava je bogata, pitka i zavešće vas istom tom nepodnošljivom lakoćom: glume, režije i tekstom prepunom duhovitih opaski. Možda ćete i vi, tek na kraju shvatiti da su se, u međuvremenu, dogodile velike promene. I da svega toga više nema, a nedostaje vam. I onda će vam, možda, biti malo i tužno, ali šta ćete, pozorište je to, a mi moramo nazad u stvarni život. Još jednom – mnogo, mnogo drukčiji – i teži.

(Fotografije: “Foto Sretenović” i Kikindski portal)