Vakcinacija je jedno od najvećih dostignuća savremene medicine i temelj zaštite javnog zdravlja. Ipak uprkos decenijama dokazanih koristi i iskorenjenim bolestima, poverenje u vakcine u poslednjim godinama je narušeno. O razlozima zbog kojih roditelji u Srbiji ponekad oklevaju da vakcinišu dete, razgovarali smo sa dr Ivanom Pantić, specijalistkinjom pedijatrije u Domu zdravlja Čoka.
-Većina roditelja u Srbiji i dalje savesno vakciniše svoju decu, ali poverenje u vakcine jeste oslabilo. To se naročito primećuje kod mladih roditelja koji informacije najčešće traže na internetu – kaže dr Pantić.
Roditelji u većim sredinama, češće su izloženi kontradiktornim informacijama sa interneta, dok u manjim mestima obično postoji prisniji odnos sa lekarom, što doprinosi poverenju.
– ANOVA analizom utvrđeno je da su razlike između grupa statistički značajne (p=0,022): roditelji koji se o vakcinama pretežno informišu preko interneta manje su zadovoljni objašnjenjima koja dobijaju od lekara od onih koji informacije dobijaju direktno u Domu zdravlja. To jasno govori da lekar mora da ostane prvi i glavni izvor informacija, a ne društvene mreže i neprovereni sajtovi – objašnjava dr Pantić.
Na pitanje odakle uopšte potiče sumnja u vakcine, dr Pantić ističe da problem ne nastaje samo iz neinformisanosti, već iz načina na koji se danas šire informacije.
-Društvene mreže imaju ogroman uticaj. Neproverene tvrdnje šire se mnogo brže na internetu od proverenih naučnih činjenica. Antivakserski pokreti koriste strah i neizvesnost, a mediji ponekad, nesvesno, dodatno doprinose širenju panike bombastičnim naslovima – tvrdi dr Pantić.
U svom istraživanju sprovedenom na teritoriji opštine Čoka, primetila je da su roditelji najmlađe dece pokazivali najviši stepen konspirativnih uverenja, naročito kada je reč o MMR vakcini.
-Roditelji najmlađe dece češće imaju negativniji odnos prema vakcinaciji. Oni su manje zadovoljni informacijama koje dobijaju od lekara, nesigurniji su u svoje znanje o vakcinama i skloniji uverenju da vakcine kriju neku „skrivenu opasnost“. Te razlike nisu slučajne, već su statistički značajne – nezadovoljstvo informacijama (p=0,011), nesigurnost u znanje (p=0,014) i uverenje u skrivenu opasnost vakcina (p=0,002).
Kao važan nalaz izdvojila se i povezanost materijalnog statusa porodice i uverenja o vakcinama. Analiza je pokazala da roditelji sa nižim prihodima značajno češće izražavaju konspirativne stavove, posebno kada je reč o tvrdnjama da se „prikriva štetnost vakcina“, a ta razlika je statistički potvrđena (p=0,025). Upravo zbog toga, ističe dr Pantić, porodice slabijeg materijalnog stanja treba da budu u fokusu ciljane edukacije, kako bi dobile jasne, proverene i razumljive informacije.
Kad je reč o vrstama, najčešće se odlaže MMR vakcina, koja štiti od malih boginja, zaušaka i rubele.
-Razlog su dezinformacije o navodnoj povezanosti MMR vakcine sa autizmom, što je naučno potpuno opovrgnuto. Reakcije na vakcinu koje se javljaju kod dece su uglavnom blage i prolazne, za razliku od komplikacija samih bolesti koje mogu biti ozbiljnije – kaže naša sagovornica.
Najčešće zablude koje pedijatri čuju odnose se upravo na navodnu povezanost vakcina i autizma, ali i na strah da ova vrsta zaštite „slabi imuni sistem“ ili uverenje da poneke bolesti više nisu opasne.
-Sve tvrdnje su naučno opovrgnute. Vakcine ne slabe, već jačaju imunitet. Bolesti protiv kojih se vakcinišemo sada su retke upravo zahvaljujući imunizaciji – naglašava dr Pantić.
Kada roditelji izraze strah od nuspojava, naša sagovornica trudi se da razgovor bude iskren i otvoren.
-Objasnim im da su ozbiljne nuspojave izuzetno retke i da su koristi neuporedivo veće. Ponekad im ispričam primer iz prakse jer poverenje se ne gradi samo kroz propisivanje, već kroz razumevanje – ističe dr Pantić.
U Srbiji je vakcinacija zakonski obavezna, što dr Pantić smatra opravdanom merom.
-Iako se na prvi pogled može činiti da to ograničava slobodu izbora, u ovom slučaju odbijanje vakcine ne ugrožava samo pojedinca, već i zajednicu. Zbog toga je zakonska regulativa neophodna. Dugoročno, međutim, cilj ne treba da bude prinuda, već razvoj svesti: da roditelji shvate da je vakcinacija čin brige i solidarnosti. Nekada su ljudi strahovali od bolesti, a danas, paradoksalno, od zaštite. Uloga lekara je da most poverenja ponovo izgradi – razgovorom, razumevanjem i činjenicama – objašnjava naša sagovornica.
