Близу 40 година стварали смо позориште у које ће млади људи желети да дођу и мислим да смо успели у томе, каже глумац Славољуб Матић, по рођењу Параћинац, по опредељењу Кикинђанин, који је читав свој радни глумачки век посветио кикиндском Народном позоришту.

Глумачка професија друкчија је и по томе што глумци, како сами кажу, не одлазе у пензију и најчешће јесте тако. После званичног завршетка радног века, увек остану представе у којима играју, а из љубави и немогућности да се опросте од сцене, прихватају и нове улоге. Глумац Славољуб Матић Мата у пензији је већ дуже од две године и вратио се у родни Параћин.

Кикинда је, заправо, град који си изабрао.

Мој првенствени мотив да дођем у Кикинду није била само мама наше кћери већ и ово позориште, које је тада било једно од најбоље организованих аматерских позоришта у СФРЈ, са сјајним репертоаром. Испунио сам свој сан. Учествовао сам и у његовој професионализацији и у томе да постанемо респектабилни театар. У Кикинду сам се доселио 1987, а већ наредне године имали смо премијеру „Настојника“ који је најдуговечнија представа у Србији у непромењеном саставу.

Позориште je, у то време, имало Уметнички савет који је, пре премијере, давао мишљење о представи. Нису сви чланови били сасвим сагласни, мислим да тада нису били у могућности да перципирају то што смо ми, тада млади, хтели да кажемо. Комад је написао Харолд Пинтер који је заступао интереса лабуриста, радничка права, али смо ми то још прилично закомпликовали. Ипак је изведена премијера, а представа је добила многе награде.

После 18. рођендана верификована је и на „Јоаким фесту“ у Крагујевцу, на којем је направљен преседан и додељене су три равноправне глумачке награде целом ансамблу: Драгану Остојићу, Браниславу Кнежевићу и мени, што значи да смо, само својом енергијом и вером у то да смо направили добру представу која поставља значајна питања, успели да је одржимо толико година. „Настојник“ је ове године прославио јубилеј – 35 година и 150 извођења. Сматра се да је толико извођења у провинцијском позоришту исто што и хиљаду играња у Београду.

Естон из те представе ти је, претпостављам, једна од омиљених улога. Које су остале?

Да, Естон у „Настојнику“ је и моја прва премијера у овом позоришту. Волео сам и лик Јолета у представи „Код вечите славине“, драга ми је и улога у „Прељубницима“. Не могу да одвојим улоге од, за мене значајних представа, као што су „Носорог“, „Кандид“, „Ревизор“. Увек ми је било задовољство да са колегама делим сцену, и туге и радости.

У чему је највећа разлика између позоришта у које си дошао и Позоришта данас?

– Позориште је, генерално, стигматизовано у Србији. Није боље, за мене је најбоље позориште оно које је прст у оку, које постаља суштински тешка питања, ангажовано позориште које не служи само за лаку забаву. У том смислу мислим да губи оштрину и једну врсту актуелности коју мора да носи са собом, као и свака уметност. Позориште мора да буде значајније, да поставља озбиљна друштвена и социолошка питања, да полемише са јавношћу. Ми смо, пре 10-15 година, имали „Ожалошћену прододицу“ и Јонесковог „Носорога“. Мислим да то позоришту данас недостаје.

Коју улогу си желео, а ниси је, до сада, одиграо?

До пре извесног времена желео сам да играм Сирана де Бержерака, то је улога која ме се дојмила у смислу шта је све човек спреман да уради, до које мере може и жели да жртвује себе зарад љубави, пријатељства, доброг односа са другим људским бићем. Временом сам схватао да можда и нисам за такав комад јер сам гледао глумце који су играли ту улогу и имали су потпуно друкчије физичке карактеристике од мене. Мада, имам Сиранова духовна својства и могу да прикажем тај карактер. Сада је већ касно да то покажем на сцени, али у животу је то одавно моје своjство и мој начин живљења.

Да ли себе видиш као комичара или као драмског глумца?

– Мислим да сам врло озбиљан човек и врло озбиљан глумац, што потврђује и чињеница да сам комичар. Јер, бавити се комедијом подразумева озбиљност, то је врхунац комике. Моје својство је да сам оптимиста, радостан и срећан човек, и то желим да поделим са својом околином.

За мене си увек био добри дух овог позоришта.

– Хвала ти. То је мој начин функционисања, што сам и показао пре много година када сам увео правило да, пре сваке пробе, треба да се загрлимо, да поделимо добру енергију. У којој мери је важна добра креативна енергија, показује и „Настојник“. Врхунац тога био је у представи „Славуј и кинески цар“, у којој је била јако добра атмосфера, владала је ведрина и лепота игре коју смо емитовали са сцене. Представа се добро показала и на фестивалима, на којима је добијала награде. Као и свуда, добра атмосфера је пола доброг посла. Хајде да ми том добром енеријом победимо сивило и мрак, да будемо позитивни, увек.

Познат си и као глумац који врло добро реагује на импровизацију на сцени.

– Наш борравак на сцени, у позоришту, подразмева и неконвенционално понашање и однос, ми смо једна породица, и анегдота са представа, са путовања, има много. То је и добар мотив за импровизације које су нам потребне и које се виде на сцени. Играли смо „Код вечите славнине“ и требало је да, у једном моменту, изађем са сцене између портала и завесе како би се, за само неколико минута, пресвукао и да би ми променили шминку. Питао сам техничара Јошку пре тога да ли је пролаз рашчишћен и он ми је рекао да јесте. Међутим, када сам изашао са сцене у току представе, налетео сам на препреке, неки линолеум је био тамо и столице, никако није могло да се прође, а назад, на светло сцене, не могу. Јошка ме је тако јако вукао да сам успео да прођем, ни сам не знам како. Стигао сам и да се пресвучем и да ми се промени маска. У нормалним околностима тако нешто не би било могуће.

Какав је осећај вратити се у Кикинду из неког другог, опет својег, места у којем сада живиш?

Ја то спајам са својом немогућношћу да потпуно процесуирам свој статус пензионера, а то је већ дуже од две године. Још увек имам представе на репертоару овде, оне у којима сам играо пре пензионисања. Чак нисам процесуирао ни то да више нисам становник Кикинде. Долазим овде на 15 дана, дружим се са пријатељима и немам осећај да сам потпуно отишао, али осећај да ми недостаје Кикинда – имам. Није ми само  Позориште важно, оно је у фокусу мог бивствовања овде, него и Кикинда има чудну привлачност која је помало необјашњива, и можда због тога, на посебан начин, дражесна. Немам рационално објашњење, то је некаква мистика која је толико привлачна за мене да се осећам Кикинђанином, никада ме то није напуштало. Ипак, мало сам изневерен од мог позоришта, осећам да имам третман странца јер се Позориште налази у незавидној финансијској ситуацији, па нема пара за глумце „са стране“ у новим представама. Тај осећај да сам „глумац са стране“ помало је тужан.

Три хиљаде излазака на сцену

Славољуб Матић је у својој, готово четири деценије дугој каријери, одиграо 176 улога у матичном, кикиндском Народном позоришту. На сцену у нашем граду изашао је више од две и по хиљаде пута. Укључујући и гостовања у представама театара у Крушевцу, Крагујевцу, Параћину, Сенти, то је збир од око три хиљаде одиграних представа. Годинама, чак деценијама, уз неколицину колега, „носио“ је репертоар позоришта у нашем граду.

Добитник је многобројних глумачких награда, између осталих и за улогу слуге у представи „Ти луди тенори“ на Данима комедије у Јагодини, док је за улогу у водвиљу „Прељубници“ награђен чак седам пута!