Dušanki Vresk (74) život je doneo mnoga iskušenja, ali sve ih je prebrodila sa osmehom i jakom voljom. Rođena je u Banatskom Velikom Selu i po završetku, tadašnje, Škole za vaspitače, 1971. godine, posao je dobila u Zenici. Rad sa decom ju je ispunjavao, a u gradu u srcu Bosne zaljubila se, udala i postala majka Vladimira i Ivane. Ni slutila nije da će, dvadeset godina kasnije, morati da se bori za sebe i svoje dvoje dece. Pošto je izbio građanski rat u Jugoslaviji, 1992. godine vratila se u rodno selo i postala član tadašnjeg kolektiva „Komune“.
-U to vreme posao me je spasao. Pomogao mi je da se psihički, ali i materijalno oporavim i da školujem dvoje dece – priča Dušanka. – Sedam godina po povratku u Banatsko Veliko Selo zajedno sa decom rešila sam da odem u Ameriku i započnem život od samog početka. Odluka nije bila laka jer je moja porodica bila samo jedna od mnogih izbegličkih koja se našla u stranoj zemlji bez ikog svog.
Sa ćerkom studentkinjom druge godine fakulteta i sinom koji je u to vreme završio višu školu za programere stigla je u Kentaki u mesto Lujvil.
– U početku smo imali izbegličku pomoć, ali smo se brzo snašli. Dobila sam posao u Domu za stare kao asistentkinja medicinske sestre, sin je uspeo da nađe zaposlenje u svojoj struci, a ćerki Ivani, zahvaljujući našem dobrom obrazovanju, priznati su svi ispiti sa farmaceustkog inženjerstva i nastavila je studiranje. Ponovo smo počeli da se kućimo i gradimo novi život u stranoj zemlji – saznajemo od Dušanke. – Od tada je prošlo 25 godina. Radila sam dva posla i to se isplatilo. Deca su se oženila, odnosno udala, i imam tri unuke. Sada sam u zasluženoj penziji i još uvek, kada sama to poželim, radim kao trgovkinja u poznatoj robnoj kući.
Trudi se da svake godine više meseci provodi u rodnom Banatskom Velikom Selu, a tako je i ovog leta.
– Svoju rodnu kuću ne bih dala za čitavu Ameriku. I moja deca i unuke najviše vole da dođu u Srbiju, u naše selo, jer nigde nema takve slobode, druženja i ljudi kao u Srbiji. Tamo, što bi se reklo – preko bare, imamo prijatelje Amerikance i nas iz nekadašnje Jugoslavije sa kojima zajednički proslavljamo sve praznike i ne gledamo ko je koje vere ili nacije. U našem delu Amerike nema srpske, ali postoji grčka crkva koju redovno posećujemo – ističe naša sagovornica.
Dušanka napominje i da će se vratiti onog momenta kada deci ne bude više bila potrebna jer joj je želja da ostatak života provede u mestu iz kog ima najlepše uspomene.