Душанки Вреск (74) живот је донео многа искушења, али све их је пребродила са осмехом и јаком вољом. Рођена је у Банатском Великом Селу и по завршетку, тадашње, Школе за васпитаче, 1971. године, посао је добила у Зеници. Рад са децом ју је испуњавао, а у граду у срцу Босне заљубила се, удала и постала мајка Владимира и Иване. Ни слутила није да ће, двадесет година касније, морати да се бори за себе и своје двоје деце. Пошто је избио грађански рат у Југославији, 1992. године вратила се у родно село и постала члан тадашњег колектива „Комуне“.
-У то време посао ме је спасао. Помогао ми је да се психички, али и материјално опоравим и да школујем двоје деце – прича Душанка. – Седам година по повратку у Банатско Велико Село заједно са децом решила сам да одем у Америку и започнем живот од самог почетка. Одлука није била лака јер је моја породица била само једна од многих избегличких која се нашла у страној земљи без иког свог.
Са ћерком студенткињом друге године факултета и сином који је у то време завршио вишу школу за програмере стигла је у Кентаки у место Лујвил.
– У почетку смо имали избегличку помоћ, али смо се брзо снашли. Добила сам посао у Дому за старе као асистенткиња медицинске сестре, син је успео да нађе запослење у својој струци, а ћерки Ивани, захваљујући нашем добром образовању, признати су сви испити са фармацеустког инжењерства и наставила је студирање. Поново смо почели да се кућимо и градимо нови живот у страној земљи – сазнајемо од Душанке. – Од тада је прошло 25 година. Радила сам два посла и то се исплатило. Деца су се оженила, односно удала, и имам три унуке. Сада сам у заслуженој пензији и још увек, када сама то пожелим, радим као трговкиња у познатој робној кући.
Труди се да сваке године више месеци проводи у родном Банатском Великом Селу, а тако је и овог лета.
– Своју родну кућу не бих дала за читаву Америку. И моја деца и унуке највише воле да дођу у Србију, у наше село, јер нигде нема такве слободе, дружења и људи као у Србији. Тамо, што би се рекло – преко баре, имамо пријатеље Американце и нас из некадашње Југославије са којима заједнички прослављамо све празнике и не гледамо ко је које вере или нације. У нашем делу Америке нема српске, али постоји грчка црква коју редовно посећујемо – истиче наша саговорница.
Душанка напомиње и да ће се вратити оног момента када деци не буде више била потребна јер јој је жеља да остатак живота проведе у месту из ког има најлепше успомене.
