Knjiga „Sabrane priče“ književnika i revolucionara, Kikinđanina Jovana Popovića, predstavljena je u Narodnoj biblioteci koja nosi njegovo ime. „Sabrane priče“ je objavila „Partizanska knjiga“ u ediciji „Stari majstori“, u kojoj su objavljena i sabrana dela Dušana Vasiljeva i Đure Đukanova. Knjiga sadrži tri prozne zbirke: „Reda mora da bude“ iz 1932, „Lica u prolazu“ iz 1941. i „Istinite legende“ iz 1944. godine. Pogovor je pisao izdavač, književnik dr Srđan Srdić, koji je i predstavio knjigu kikindskoj publici.
– Tekstovi Jovana Popovića su u čitankama za srednje škole, ali nije bilo knjige, posebno ne sabranih dela. Shvatili smo da ga nema 40 godina, ni kao književnika, ni kao istorijske ličnosti. Nikada nije bilo organizovanih napora da njegova zaostavština bude sabrana. Preživljavalo je samo ono čega je bilo u školskoj lektiri. Od nečega smo morali da počnemo i najjednostavnije je bilo doći do njegovih priča.
Treća knjiga, „Istinite legende“, posvećena je ljudima koji su bile istorijske ličnosti i od kojih je napravljen mit, ali će ljudi u njoj i prepoznati priče „Pinki je video Tita“ i „Brile“, rekao je Srdić. Priče o životu Popovića u Kikindi, do 1930-e, kada je imao 25 godina, nalaze se u prvoj i drugoj knjizi.
– Ove knjige su izraz njegovog ekspresionizma i čak podsećaju na Dušana Vasiljeva. Iz priča može dosta da se nauči, ne samo o književnosti tog vremena, već i o životu ljudi ovde. To je dosta kompleksan i neveseo prikaz života u Kikindi između Prvog i Drugog svetskog rata, sa svim političkim, staleškim i ostalim raslojavanjima koja su bila prisutna u lokalnom životu i mi neki jasniji trag o tome nemamo, ni u prozi Dušana Vasiljeva koja je preživela, ni u dramama.
Očekivanja izdavača su da će „Sabrane priče“ izazvati novo interesovanje za delo ovog književnika. U „Partizanskoj knjizi“ nameravaju da objave i njegove sabrane pesme.
– Za svoj jedini izbor poezije, objavljen 1951. godine, Jovan Popović sam je napisao pogovor u kojem kaže da čak nije ni u posedu određenih tekstova koje je objavljivao u toku rata, toga nema. I mi sada, sakupljajući materijal za tu knjigu sabranih pesama imamo problem. On nije imao direktne naslednike, a od 1930. godine živeo je u Beogradu.
Srdić ističe da je ovaj književnik bio ličnost od nepojmljivog uticaja: bio je šef delegacije Jugoslavije na osnivanju UNESCO-a u Njujorku, jedini je Kikinđanin koji je sahranjen u Aleji velikana, njegov kovčeg nosio je Ivo Andrić.
Knjiga „Sabrane priče“ već je u knjižarama. Njeno objavljivanje finansijski su podržali Grad Kikinda i Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Gotovo vršnjaci, Popović i Vasiljev, nikada se nisu sreli
Jovan Popović i Dušan Vasiljev, iako obojica rođeni u Kikindi, Popović 1905-e, a Vasiljev pet godina ranije, nikada se nisu sreli jer su pripadali potpuno suprotnim socijalnim staležima – ispričao je Srdić. – Jovan Popović je poticao iz ugledne građanske porodice, Dušan Vasiljev je bio puka sirotinja. Kasnije će se sretati brat Dušana Vasiljeva i Jovan Popović, ali dvojica književnika se nisu nikada videli, niti postoji informacija da je Popović bilo šta znao o Dušanu Vasiljevu.
